Протојереј Андреј Ткачов: Како преживети у дигиталном добу

Поделите:

Хладан и апстрактан број је заиста непријатељ речи. А нама је потребно блиско општење. То је покушај пружања отпора отуђењу међу људима

Помаже Бог, браћо и сестре!

Један учени човек данашњице је рекао следећу реченицу, попут афоризма, да је на почетку била Реч, односно, као што знамо из Јеванђеља по Јовану, а на крају ће бити број. Односно, прво Реч, затим број. Међутим, речи, односно слова и бројеви су међусобно повезани. У свим старим језицима, укључујући и црквенословенски, сваком слову одговара број. И сваки текст написан словима може се претворити у бројчани код. То данас знамо захваљујући компјутерским технологијама. Помоћу нуле и јединице можеш да дешифрујеш и шифрираш све што хоћеш. И сваки бројчани код се може претворити у слова. Ако знаш. Тако је у латинском, тако је у грчком, так је безусловно у хебрејском, тако је у црквенословенском, у јерменском, и у низу других језика. Односно, у принципу, немамо неког разлога да се плашимо броја, зато што је заједно са словом, спаја их родовска сличност и блискост.

Али о чему ћемо данас говорити? Данас ћу позвати неке пријатеље Цркве и покушаћу да проширим поље нашег братства и пријатељства. Видите, познат вам је тај проблем, кад момак, рецимо, позове девојку у кафић, па обоје седе, једно преко пута другог и шаљу поруке. Требало би да разговарају. Не гледају се у очи, не држе се за руке, али као да комуницирају, обоје читају нешто своје и чак могу да комуницирају – да шаљу поруке. Много пута смо се томе смејали, због тога смо плакали, кукали, жалостили се и чудили: па како је то могуће? Зар овај апарат, уређај, може да потисне живу комуникацију из живота? Црква претпоставља живу комуникацију с парохијанима. Односно, треба да гледаш у очи оне којима проповедаш, треба да узмеш у наручје живо тело малишана којег погружаваш у воду на крштењу, или одраслог човека. Треба да ставиш епитрахиљ и руку на главу човека који се каје, односно, потребан је тактилни, видни и душевни контакт. У ствари, мрска нам је свака интернет-делатност као главна делатност. Она је само штака. Односно, ми свим овим телевизијским, радио и интернет-емисијама само дајемо штаку поломљеном савременику, зато што му је тешко да користи своје ноге приликом ходања и ослања се на штаке. То је само помоћ. У ствари, апостолски начин проповедања јесте од уста устима, очи у очи. Не желим, каже Јован Богослов, да много пишем мастилом на папиру, већ желим да дођем код вас да вас видим очи у очи и да устима разговарам с вама. Нисмо само ми такви. На пример, по чему се позориште разликује од биоскопа? Позоришном раднику, режисеру и глумцу потребно је да постоји искра између њега и сале. У принципу, прави је кошмар глумити у празној сали. Могу да замислим колико је то мучно за срце. Постоје телевизијске представе, жанр, кад је сала празна, а камера стоји и снима представу. Оне су увек другачије. Имају другачији укус зато што је сала празна. На телевизијској представи нема енергетске струје од сале која саосећа. То зна сваки глумац. То је непобитна истина. Глумци су у том смислу наши другови. И режисери. Они су у карантину постали гладни гледалаца. Зато што им је потребно да виде очи. Он може да види, знате, једне ватрене очи у сали и да целу представу игра само за њега. Зато што је схватио да тамо седи човек којем је то најпотребније. Који је сад највише проникао и којег су сиже и глума највише обузели. Ми смо пријатељи. У принципу, сви глумци би требало да буду другови свештеника, сви режисери би требало да буду другови свештеника, зато што су и вама и нама потребни људи. Одсуство људи и присуство монитора је и за вас и за нас некакво мучење и шамар, благи облик изругивања. Односно, у принципу, требало би да се сви дружимо. Наравно, не дружимо се сви. Многе режисере и глумце је баш брига за Цркву, многи глумци и режисери су непријатељи Цркве. Многи црквени радници су такође равнодушни према позоришту, многи никад нису ишли у позориште и неће ни отићи. Иако је то чудно. У савременом свету је врло драгоцено кад човек окупља пријатеље око себе, зато што је свет хладан, а пријатељство греје. Дакле, мислим да су наши пријатељи у овом дигиталном свету људи који раде: човек с човеком. За лекаре се то подразумева. Лекари се подразумевају. Он треба да опипа, да измери пулс и лечење већ почиње. Зините, кажите: а! Потребан му је тактилни контакт с пацијентом. Зар не? Затим још, на пример, музејски радници. Сад су сале музеја празне и предавања држе пред камером: ево, овде се налази та и та слика. Наравно, то је добро. Узгред речено, гледајте те емисије кад имате прилике, допуњавајте свој културни багаж, зато што мало знамо о свим овим платнима која висе у нашим галеријама и о људима који су их насликали. Сад се указала таква прилика. И на каналу „Култура“ и на другим каналима. Ту причају много занимљивих ствари. Хватајте то. Не може човек стално да ужива у спотовима, не може стално да гледа 118. епизоду серије о томе како полицајац јури за криминалцем или бежи од њега. Треба гледати и ове ствари. Музејски радници су наши пријатељи. За њих је веома важно да окупе око себе групу заинтересованих људи који не шушкају амбалажом од сладоледа, не разговарају за време објашњења и предавања, не трче по сали, не шкљоцају фотоапаратима, већ пажљиво слушају. То је уживање, то је радост за сваког кустоса, за сваког стручњака. Он ће ти дати душу, толико тога ће ти испричати, као да си сто књига прочитао. Ето, то су такође наши пријатељи. Музејски радници су наши пријатељи. Иако у реалном животу неки свештеници ове музејске раднике сматрају скривеним непријатељима, зато што су се ушуњали у наше храмове и зато што наводно немају ништа заједничко с вером. А они нас сматрају својим непријатељима, зато што покушавамо да им нешто одузмемо, или зато што се наводно боримо за својину. Све су то глупости. У ствари, сви смо ми пријатељи, зато што наш конкретан посао претпоставља очи у очи, уста спрам уста, душа спрам душе, у личном контакту. Иначе ће нас број појести. Потребна нам је реч. Иако, као што сам на почетку рекао, број и слово су сродни и блиски. Имају исти корен. У суштини су једно исто, ако умете да их користите. Можете да пребацујете слова у бројеве и бројеве у слова и тиме можете да се бавите целог живота. То је занимљиво. Али хладан и апстрактан број је заиста непријатељ речи. А нама је потребно блиско општење. То је покушај пружања отпора отуђењу међу људима, кад се између њих налази екран и кад се не виде лицем у лице.

Мислим да ова времена такође треба преживети и превладати. Треба унутрашње превладати ово доба. Односно, јасна ствар, ми не пишемо писма. Не пишемо писма. Сваки сељак пре револуције, ако се описменио у црквено-парохијској школи, писао је таква писма, може се видети у музејима… Па то су поеме, то је књижевност. Данас ни најобразованији човек не може да нашкраба три реда. Не уме, одвикао се. Односно, нешто му је кврцнуло у глави, као да је искренуо руку, престао је да пише. То треба превладати.

Дакле, данас наводим две категорије пријатеља Цркве. Потенцијалних пријатеља Цркве: позоришни радници којима су потребни људи. Наравно, лекари и сви остали, васпитачи у дечјим вртићима, то се подразумева. И наставници су наши пријатељи. И музејски радници. Да ли сте некад размишљали о томе? Све су то, у принципу, пријатељи Цркве, зато што им је такође потребан жив човек. Не треба им монитор, већ жив човек. И не треба им камера, већ су им потребне очи живог слушаоца. Предлажем вам да размислите на ову тему и можда ће се број пријатеља наше Цркве повећати. За нас је то веома важно.

До виђења.

Са руског посрбила: Марина Тодић

stanjestvari.com
Поделите:

2 Коментари

  1. Broj sa slovom ili grafemom ima veze jer i jedno i drugo se mogu memorisati.
    Ali broj ili slovo sa fonemom veze nemaju jedno sa drugim jer fonemi izlaze iz grla,to je naš glas,vibracija,zvuk.
    To je govor,reč,logos.
    Logos nije ni broj ni slovo kako objašnjava ova ruska dvoglava Zizjulasova aždaha.
    Logos je čist jezik,vibracija naši misli koja je deo nas a ne neka memorisana,muzejska kupusara koju je neko digitalizovao,stavio u kompjuter da se ne ucrva od vlage i memle pola u binarnom a pola u heksadekadnom brojevom sistemu.

  2. I još nešto sam zaboravio.
    Pravi rišćani ni žive ni preživljavaju ovaj svet,digitalni ili neki treći.
    Pravi rišćani moraju da umru za ovaj svet da bi se rodili u Hristovom carstvu.
    Zato je ovoj budaletini gore bolje da umre digitalnom svetu nego što serenda o nekakvim prijateljima koji kao i on veze nemaju sa Hristom ni bilo sa kakvom njegovom smernicom.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here