PROTOJEREJ ANDREJ TKAČOV: Ko je smislio ovakav prokleti sistem?

Podelite:

U Crkvi se govori o onome što je večno (ne staro ili starinsko kako se nekima čini) pa se naizgled iste teme iznova i iznova ponavljaju. Bog, Hristos, Crkva, zajednica vernih, Spasenje, Liturgija…

Ali, kako samo neki o tome govore!

U Kripti Hrama Svetog Save u Beogradu, 24. juna, održano je predstavljanje dela ruskog sveštenika, oca Andreja Tkačova. Njegova dela koja bi se možda najvaljanije mogla svrstati u oblast pastirskog bogoslovlja izdala je u deset tomova izdavačka kuća Bernar.

Na predstavljanju srpskog izdanja izbora iz dela oca Andreja Tkačova govorili su sveštenik Radoš Mladenovićotac Andrej (njegovo besedenje konsekutivno je prevodila Marina Todić) i Nikola Drobnjaković ispred izdavačke kuće Bernar.

Kripta je vrvela od ljudi. Teško je prizvati u sećanje neki događaj ove vrste koji je okupio toliko sveta. Promociji su prisustvovali i episkop dalmatinski Nikodim, episkop remezijanski Stefan, iguman Ilarion iz manastira Draganac, rektor Bogoslovije u Sremskim Karlovcima protojerej Jovan Milanović i mnogobrojni sveštenici i monasi Srpske pravoslavne crkve.

O delu oca Andreja i značaju njegovog objavljivanja na srpskom jeziku prvi je govorio otac Radoš Mladenović. „Ako govorimo o duhovnom tipu oca Andreja“, kazao je otac Radoš, „onda ćemo reći da je ceo njegov sveštenoslužiteljski, bogoslovski napor okrenut i usmeren prema oslobađanju“. Otac Andrej, nastavio je otac Radoš, svojim pisanjem i govorenjem nastoji da oslobodi ne samo od ogrehovljenosti nego i od svega onoga što nas sputava, što nam ne dopušta da stojimo uspravno.

„Stani uspravno čoveče Božiji!“ jeste poruka koju otac Radoš uočava u temelju dela Andreja Tkačova. „Ceo napor liturgijskog života jeste da se uspravimo“.

Otac Radoš ukratko je opisao izdavački rad izdavačke kuće Bernar u kontekstu razvoja pravoslavnog izdavaštva na srpskom jeziku poslednjih nekoliko decenija.

„Osamdeset osme godine kada je naša Crkva još bila uhapšena pojavljuje se jedan duhovno-bogotražiteljski pokret koji je svoj izraz pokušao da nađe u izdavaštvu“, nastavio je otac Radoš, no „tada još u zakonu komunističkom nije postojala mogućnost da neko samostalno izdaje knjige“. Ta delatnost bila je prepuštena društvenim preduzećima čiji su recenzenti neretko imali cenzorsku ulogu. Tada je formirano „Bratstvo Svetog Simeona Mirotočivog“ i prva knjiga koju je bratstvo izdalo bilo je Bogoslovlje Svetoga Save oca Atanasija Jevtića. Bratstvo je u potonjem periodu izdalo sto osamdeset knjiga. Pre deset godina, ukazao je otac Radoš, na tom talasu pojavila se i izdavačka kuća „Bernar“ (nazvana po liku iz priče francuskog pisca Gi de Mopasana).

„Gospodo hrišćanska“, upozorio je otac Radoš, „u našoj srpskoj Crkvi, u našem srpskom bogoslovlju, u našoj srpskoj teologiji, i na Bogoslovskom fakultetu, i na studijama i u tekstovima u časopisima [sve se] pretvorilo u fusnote“. Otac Radoš je ukazao da je ovaj formalizam i redukcionizam, prisutan u akademskom svetu, odraz šireg trenda da se ljudsko biće shvata svedeno, instrumentalno i utilatarno. „Čovek se pretvorio u fusnotu!“, rekao je otac Radoš, „a kada nas neko sretne prvo gleda šta o nama može da dopiše u fusnotu a ne sagledava nas kao čoveka“, što je potpuno suprotno bogoslovskim uvidima i bogoslovskoj nadi Svetih Otaca.

„Baš zato i zarad te nade večeras promovišemo desetotomno delo oca Andreja Tkačova“, nastavio je otac Radoš. Ukazao je da delo oca Andreja koje je pred srpskim čitaocem predstavlja drugačiji pristup bogoslovskoj i šire pravoslavnoj materiji. „Ideju uvek možemo da proverimo prema njenom dejstvu“, rekao je otac Radoš pre nego što je blagotvorni uticaj reči oca Andreja opisao kroz primer iz sopstvenog pastirskog iskustva. Ceo poduhvat oca Andreja, zaključio je otac Radoš na kraju, može se svesti na to da pouči – da budete slobodni, da budemo ljudi kako je to govorio patrijarh Pavle.

Otac Andrej započeo je svoje obraćanje čitanjem na srpskom jeziku zahvalnosti srpskom narodu za sve svete koje su podarili pravoslavnoj vaseljeni. „Dragi Srbi, činjenica je da je jedan od najvećih sinova vašeg naroda doneo mnogo radosti i slatkoće u moje srce. To je Sveti Nikolaj Srpski (Velimirović). Hvala vam za Savu Srpskog, za Vasilija Ostroškog, za Stefana Uroša Dečanskog, za sve svete kosovske. Nadam se da nećemo zaboraviti Hrista i znam da nas Hristos neće napustiti. Neka nam pomognu kosovski mučenici i svi sveti Nebeske Srbije“.

Otac Andrej govorio je o izazovima sa kojima se sreće pravoslavlje, po njegovom sudu i u Srbiji i u Rusiji, u jednoj dobrim delom sekularizovanoj kulturi. „Moramo da shvatimo“, poručio je otac Andrej, „da je pravoslavlje živa vera koja nam pomaže da odgovorimo na pitanja države, porodice, Crkve, ličnosti“. „Mislim da je o tome razmišljao i da je na tome radio Sveti Nikolaj Velimirović Srpski. On je sav svoj talenat posvetio narodu i Bogu“. Rekao je kako u delima Svetog Nikolaja ništa nije izostavljeno – Bog, Hristos, porodica, ličnost, večni život – i da su mu svi pravoslavni dužni. Mnogi pravoslavni ljudi, rekao je otac Andrej, ograničavaju svoje delanje na hram ali je Sveti Nikolaj Žički pokazao da to nije valjan pristup – on je pravoslavno i misionarski delovao u svakoj školi, u svakom mestu, na univerzitetu, gde god je imao priliku to da čini.

Otac Andrej je istakao da je važno da pravoslavni budu uključeni u modernu nauku i obrazovanje. Prema njegovim rečima, molitveni život u modernom društvu isuviše je često vezan za granične situacije ljudske egzistencije, a potpuno je zanemaren u svakodnevnom životu. Posebno ga zabrinjava što je molitveni, i pravoslavni život u celini, zanemaren na univerzitetu gde se omladina obrazuje i vaspitava za budući život.

„Želim da svim pravoslavci budu pametni“, poručio je otac Andrej.

Ograničavanje pravoslavnog života na hramove je ono što su i komunisti hteli – zatvoriti crkvene u njihove zabrane, kao u svojevrsne muzeje, dok se svet izvan kreće svojim tokom nezavisno od pravoslavne vere. Delati izvan tih i protiv tih okvira koje nameće sekularistička kultura jeste, prema ocu Andreju, važan zadatak pravoslavnih.

„Ne znam kako je kod vas, ali kod nas u Rusiji ima sveštenika u svakoj većoj vojnoj jedinici, ima hrama i u svakoj većoj bolnici, i u svakom zatvoru postoji hram, hramova nema samo na univerzitetima“. „Na taj način kao da nam kažu“, nastavio je otac Andrej, „ako odeš u zatvor molićeš se, ako umreš za tebe će se neko pomoliti, ako odeš da služiš vojsku plakaćeš i molićeš se. A kada učiš fiziku, hemiju, filozofiju i logiku, ne moraš da se moliš. Treba da odlaziš u noćne klubove, da se drogiraš, da grešiš kao prokletnik, a posle kad dospeš u zatvor molićeš se“.

„Ko je smislio ovakav prokleti sistem?!“, upitao je. „Zar je moguće da pri proučavanju biologije, fiziologije i drugih nauka ne možemo da se molimo?“ Sveti Nikolaj Žički, rekao je otac Andrej, poučavao nas je da uvek možemo da se molimo.  „Uvek je čitao knjige i molio se Bogu, od mladosti pa do starosti. […] Bio je obrazovan i voleo je Boga.“ Otac Andrej uputio je prigovor relativno široko rasprostranjenoj predrasudi naše kulture da samo neuki ljudi mogu da veruju u Boga i podsetio je na duboko hrišćansko opredeljenje mnogih velikih umova.

„Danas je važno da shvatimo da su hrišćani budućnosti obrazovani hrišćani“, poručio je otac Andrej. Ne bi trebalo da se plašimo znanja, već da ga prigrlimo i ohristovimo. „Ne plašimo se znanja, želimo znanje, ali ono smeće znanja želimo da pretopimo u čvrste novčiće koje ćemo dati kao žrtvu Hristu.“ Otac Andrej je rekao da ovo govori svim mladim ljudima, a posebno profesorima i predavačima.

Otac Andrej uputio je na važnost liturgijskog života. Prema njegovim rečima, u urbanim centrima, gde ljudi nisu opterećeni teškim, svakodnevnim radom, potrebno je liturgije služiti svakodnevno. Savremeni svet je svet gradova – po prvi put u istoriji čovečanstva više ljudi živi u gradovima nego na selima – i u skladu sa ovom promenom treba ustrojiti i liturgijski život. „Kada smo bili hrišćani u svojim genima šest dana smo radili a nedeljom smo se molili. Ali danas smo građani i malo je da se molimo jednom nedeljno jer ne radimo šest dana – visimo na kompjuteru, šetamo društvenim mrežama, bavimo se svim i svačim a to nije posao“. „Postavio bih vam pitanje: zašto ih ne bismo naučili da se mole svakoga dana? […] A čime drugo sveštenih treba da se bavi cele nedelje – da odsluži službu, da okupi ljude, da ih pouči i da ih rastera po kancelarijama.“

„Molim vas dragi Srbi, da tamo gde možete, služite liturgiju – ako ne svakog dana a onda češće radnim danima“. „Od svih blaga na svetu imamo samo jedno a to je liturgija“, ukazao je otac Andrej. „Nemamo drugo blago.“

Ukazao je da će se malo ko bez preke nužde uputiti na hodočašće da se poklone moštima svetaca ili će se oplemenjivati čitanjem bogougodne knjige „i to samo ako mu neko drugi da“, pa da stoga liturgijski život mora da veoma intenzivan.

„I mi pravoslavni ljudi nemamo prava da ne služimo često. Dužni smo da naučimo ljude da zavole Svetu Evharistiju. Inače ćemo biti samleveni za pet godina!“ Pozvao je pravoslavne da pogledaju koliko posvećeno muslimani dolaze na „svoje jalove službe petkom“ – „tamo nema žrtve, nema Hrista, tamo ima samo poklonjenja jednom bogu i čak i tako jednostavna stvar okuplja milione ljudi. A mi imamo Hrista, Sveto Pismo, Anđele koji služe zajedno s nama – i nema nikog! Ej, dragi Srbi, jeste li poludeli?“

„I vaši hramovi i naši hramovi su naš problem. Naši hramovi uvek treba da budu puni i prepuni ljudi! To je naš istorijski zadatak.“

„Na kraju treba da se setimo svojih najboljih ljudi: ako se noću probudi bilo ko od vas, ako vas neko probudi i počne da vas drma i kaže ko je najbolji čovek na zemlji posle Hrista, treba da kažeš – Sava Srpski, Stefan Uroš Dečanski, Vasilije Ostroški, Sveti Simeon Mirotočivi, Sveti mučenik Lazar. To noću treba da znaš, ne u toku dana. Postoji Nebeska Srbija i postoji zemaljska Srbija, postoji Nebeska Rusija i postoji zemaljska Rusija, Nebeska Gruzija i zemaljska Gruzija, one su različite. Imamo milione rodbine na Nebu.“

Otac Andrej se upitao šta treba da bude težnja, ishodište naše zajednice – „da budemo obična demokratska republika, kao što su nam rekli iz Amerike, ili želimo više od toga. Ne znam kako stoji stvar sa vama, ali ja hoću više. Malo mi je demokratska republika, srce mi je gladno, želim da živim, malo mi je republikanska demokratija, želim Carstvo Božije“. Praktičan korak da ostvarenju ove težnje, poručio je otac Andrej, jeste da nedeljom svi hramovi „budu puni i prepuni“.

„Nemamo drugu snagu osim Hrista. Jevreji su u stara vremena bili okruženi različitim narodima – Rimljani su imali silu zakona, Grci su imali silu umetnosti, Egipćani su imali mističnu silu, a mali Jevreji su imali samo Živog Boga i više nikoga. Onako mali kao što su mali Srbi. I vi nemate nikoga. Ni mi nemamo nikoga. Japanci imaju bolja kola. Nemci imaju bolju tehniku. Francuzi imaju bolju umetnost. Englezi imaju bolje zakone. Mi smo pritisnuti sa svake strane. Zar uzalud živimo? Ne, mi imamo Boga kao što su ga imali Jevreji Starog Zaveta. Nemamo ništa osim Boga“, rekao je otac Andrej, „A zajedno s Bogom imamo sve.“ „Sačuvajte veru Svetu i molite se Bogu na liturgiji svakoga dana“.

Poručio je sveštenicima da su oni tu da nauče ljude da se mole Bogu a Sveti Arhijereji treba da pomognu sveštenicima da okupe pastvu na svetoj liturgiji.

Otac Andrej je rekao da je začuđen što je toliko njegovih knjiga objavljeno na našem jeziku i zahvalio se svima koji su radili na ovim knjigama. „Očito je da su naše duše žedne za jednostavnim rečima o svetim stvarima“, rekao je otac Andrej i dodao da je on takve reči pronalazio kod Nikolaja Žičkog i da sada vraća srpskom narodu dug prema Svetom Nikolaju svojim delom. „Zahvaljujem se celom vašem narodu preko vas, jer na kraju moram da kažem suvišne reči da vas volim“.

Na kraju se, u ime izdavačke kuće Bernar obratio Nikola Drobnjaković. On je kazao kako je dolazak oca Andreja jedno specifično priznanje u dosadašnjem radu izdavačke kuće Bernar. Zahvalio mu se na tome što je potpuno besplatno ustupio prava na svoje tekstove i na ljubavi koju pokazuje prema srpskom narodu u svojim mnogobrojnim delima.

Drobnjaković je rekao da će kuća na čijem je čelu nastaviti da izdaje onakve knjige koje potcrtava misao vodilja – „da hrišćanin nema prava da bude glup“. Drobnjaković je ukazao da je prva knjiga oca Andreja koju su objavili, objavljena kao svojevrsna provokacija, da se vidi kako će čitalačka publika reagovati na nešto neuobičajeno.

Drobnjaković je kazao i da je namera izdavača bila da prilikom objavljivanja ovih knjiga „osenče srpski duhovni prostor“. Zbog toga su dela koizdavački objavljivana sa drugim izdavačkim kućama iz srpskog kulturnog prostora – izdavačkom kućom „Istina“ Eparhije dalmatinske, Verskim dobrotvornim starateljstvom Arhiepiskopije beogradsko–karlovačke, Srpskim Sionom, banjalučkom Riznicom duhovnog blaga.

Drobnjaković je naveo uvodnu rečenicu iz dela oca Andreja Nacionalna ideja – „najveći naš problem nas Rusa danas je to što nemamo nacionalnu ideju“. To se može reći i za srpski narod.

stanjestvari.com

Miloš Milojević
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here