PROTOJEREJ ANDREJ TKAČOV: Neprijatne stvari

Podelite:

Ako izvadimo bombonu iz usta i stavimo je u džep (kao što smo to ponekad radili u detinjstvu), već nekoliko trenutaka kasnije za nju će se zalepiti sitna prljavština i više nipošto nećemo moći da je vratimo u usta. Tako se tuđi smisao lepi za reči i sa vremenom je teško shvatiti direktan i neposredan smisao. Ukus bombone zameniće ukus prljavštine.

K. Luis je u knjizi „Prosto hrišćanstvo“ pisao da se u XIX veku „džentlmenom“ nazivao svaki muškarac koji živi od prihoda od kapitala i koji ne mora da radi, bez obzira da li je galantan i obrazovan ili nije. Odnosno, bez šale bi se moglo reći: „Džentlmen H je prava stoka.“ Ali danas ova reč asocira isključivo s vaspitanošću i pristojnošću. Slične metamorfoze prate postojanje termina „farisej“.

Nekadašnji čuvar i poznavalac Zakona, revnitelj religioznog života, najbolji predstavnik jevrejskog naroda posle povratka iz ropstva, ovaj lik se pretvorio u sinonim za licemera, očigledno lažnog i koristoljubivog čoveka, koji je u tajnosti prepun svih poroka. Uzgred rečeno, jevanđeljski „carinici“ i „bludnice“, koji nisu samo bukvalni, već su i simbolični, nisu doživeli ovakve promene smisla. Oni su ostali svima dobro poznati bludnice i skupljači poreza u svakodnevnom životu. A farisej je mutirao.

Bludnica i carinik su profesije koje su koliko profitabilne, toliko i sramotne i koje su otvoreno izabrane radi bogaćenja i neminovno praćene grehom. Farisej nije profesija, već psihološki tip. Tako nam se čini. Tako smatramo. Ovim imenom se čovek ne naziva, već se etiketira. I ovo ime koje je postalo uvredljivo koristi se za političare i religiozne ljude. Prvi tvrde da se brinu o narodu, od drugih se očekuje „profesionalna svetost“. I prvi i drugi obično donose masu razočarenja, pošto političarima ne pada na pamet da služe bilo kome osim sebi, a religiozni ljudi jednostavno ne mogu da dosegnu ideal. Svi ostali ljudi u istoj meri, ako ne i više, boluju od istih grehova i poroka, ali im se čini da im grehovi mogu biti oprošteni pošto se od njih ne očekuje neka posebna pravednost. A političari i crkvenjaci su, kažu, druga stvar. Naravno, to nije ništa drugo do laž koja je zavladala milionima glava, i samo broj prevarenih privremeno može poslužiti kao opravdanje za ovu zabludu.

*

Ima li nešto dobro u fariseju iz hrestomatija? Ko je ovaj izuzetno složeni tip čoveka koji teži ka potpunoj svetosti, ali neprimetno skreće s puta na pola puta? Farisej nije totalno grešan. Apostol Pavle je po obrazovanju i vaspitanju bio farisej. Nikodim koji je noću dolazio kod Isusa bio je sličan književnik i revnitelj za tradiciju. Zgrešićemo ako budemo smatrali da farisej (čitaj – revnitelj) nema nikakve mogućnosti da postane svet.

Farisej voli dobro i to je sasvim očigledno. Ceo njegov život u idealnom smislu je toliko religiozno-pedantičan i prepun je misli i napora da mi – lenjivci – ni jedan jedini dan na bismo mogli da živimo farisejski. U njemu je loše to što unutra nije onakav kakav se trudi da izgleda spolja. Ali oprostite, svi mi izgledamo bolji spolja nego što smo iznutra. Kad bi svako okrenuo svoje naličje i obnažio pred svetom skrivenu rugobu – teško da bi život bio moguć. Sva naša hvaljena kultura i civilizacija su pretežno licemerne pojave u kojima ormari blistaju od poliranja, ali se u svakom ormaru nalazi svoj kostur. Licemerna je delatnost svake banke, svake reklamne agencije, svakog proizvođača, počevši od „tvoraca“ paste za zube, pa sve do automobilskih giganata. Međutim, niko ih ne naziva „farisejima“ očigledno čuvajući reč za sirotog popa ili nešto bogatijeg arhijereja. Možemo nastaviti ovu temu, ali se možemo i zaustaviti. Samo reč „nepravednost“ moli da izađe na papir.

*

Ako farisej veruje u svoju svetost, on više nije samo licemer. On je u tom slučaju u prelesti. Bolestan je. Upravo takvi su bili oni fariseji koji su šturim rečima, ali upečatljivo opisani u Jevanđelju. Smatrali su da su čisti i bili su ubeđeni upravo u ovu ritualno-moralnu čistotu. Ovakav tip sa stranica Jevanđelja silazi direktno na ulicu i nastavlja da živi u toku čitave hrišćanske istorije. Ovakav čovek je jednostavno duhovno bolestan i ne može se isceliti običnim sredstvima pošto je njegova bolest izuzetno teška. U tom slučaju njegovo podvižništvo teži ka zadrtosti i fanatizmu. Tada je njegov svet crno-beli i u ovom svetu nema mesta za samilost prema „drugome“. „Drugi“ po njegovom uverenju zaslužuju pakao, vatru, demonske muke i iskreni fanatik se često jako vređa na Boga zbog toga što On ne žuri da pogubi očigledne grešnike. „Kud li gleda? – pita se umišljeni svetac dok ga čak i muve zaobilaze u širokom luku. Upravo to je tipičan i pravi farisej. Takvih je malo zato što su retke duše koje mogu da spoje mržnju s molitvom, a zaljubljenost u sebe sa sećanjem na Boga. Za to čovek treba pomalo da liči na Ivana Groznog.

Ako farisej zna za svoju unutrašnju nevaljanost (prljavštinu i ništavnost) i ako nema snage da „bude“ nego se trudi da „izgleda“, onda on ne svetli u tami crvenom svetlošću i ne služi za plašenje dece. On je banalan i posvudašnji. Svojim pretvaranjem plaća danak vrlini, kao što je govorio Larošfuko, odnosno, u svom igranju pravednosti on pravednost smatra najvišom vrednošću.

To je opšte stanje u kojem, po rečima ave Doroteja, ljudi lažu životom. Iako su razvratnici oni izigravaju čedne ljude; iako su škrtice rado govore o milosrđu i štedrosti i sl. Ali naravno, religioznog čoveka neminovno prati farisejstvo kao Onjegina dosada. „I trčala je za njim kao senka ili verna žena.“

To je zato što je verski život po definiciji zasićen moralom, a od čoveka se uvek može zahtevati više nego što je on u stanju da ispuni.

*

Svaka moćna religiozna tradicija je snažna zbog svoje prošlosti i zaljubljena je u prošlost. Ovo se u potpunosti odnosi i na nas, pravoslavce. Naša istorija je puna znakova očigledne svetosti, a ljubav prema njoj (pažnja!) ne sme da potire otvorenost prema sadašnjosti i budućnosti koju stvaramo.

Duh stvara formu. Prošlost nam je ostavila mnoštvo svetih oblika rođenih Duhom: bogoslužbeni čin, odežde, bonton, arhitektura itd. I uz ovakvo bogatstvo vrlo lako možemo pasti u želju da zaustavimo vreme, odnosno da poželimo da kanonizujemo i dogmatizujemo sve (bukvalno sve) što smo nasledili. Onda će sva uspijanja poput beskonačnih „spasi Gospodi“ i „oprostite – blagoslovite“ ubiti samu mogućnost normalnog razgovora. Na kraju može da se rodi kasta crkvenjaka i čuvara starine, izvesnih nosilaca ideja grada Kiteža po kojoj je „sve dobro već bilo“, a očekuju nas samo gubici i porazi. Ovo mišljenje je jeretičko i odvratno. Ali ima i gorih stvari.

Gore je ako bogotvorimo forme koje je Duh nekada rodio, i ako na osnovu toga negiramo pravo Duha da stvara druge forme i da obnavlja one koje je nekada stvorio. U suštini, tada ćemo stupiti u konflikt s Duhom i potrudićemo se da Mu zabranimo da deluje kao Riznica dobara i Davalac života. Reći ćemo Duhu: Nešto od Svog blaga nam je već pokazao i to nam je dovoljno. Dakle, uporno Ga molimo, čak i zahtevamo da prestane Svoje stvaralačko delovanje koje ne čekamo i koje nam nije potrebno. (Zvuči strašno, ali se upravo ovo dešava na sve strane.)

Na naše oči zbog ljubavi prema prošlosti može oživeti „Legenda o velikom inkvizitoru“. Tamo u tamnici inkvizitor kaže Hristu da će sutra uz odobrenje naroda spaliti Hrista kao jeretika i to u Njegovo Ime. „Ti si nam dao vlast i sve si rekao, a sad nemoj da se mešaš. Sami ćemo vladati u Tvoje ime,“ – kaže prelat. Pritom nam Fjodor Mihajlovič ne slika sibarita koji puca od debljine, nekakvog razvratnika koji koristi vlast radi zadovoljstva, već asketu izmoždenog podvizima i teškim razmišljanjima, koji je ostario naporno radeći. Ovaj pametni krvolok jake volje je nesumnjivo duhovan čovek, čija duhovnost nosi predznak „minus“.

*

Koja bolest sveta nije prodrla u Crkvu? Prodrle su sve do jedne. Istina, prodirući u Crkvu bolesti sveta oblače podrasnik, puštaju bradu i menjaju obrte u govoru zbog čega nekima izgleda da su se „osvetili i opravdali“. Međutim, ne menja se suština bolesti osim što zbog spoljašnje uglađenosti poprimaju još veću odvratnost. Imamo li prava da govorimo o tome ne podrivajući veru? Mislim da smo danas prosto dužni da govorimo o tome braneći veru. U društvu koje se naziva otvorenim i informacionim ne treba da stvaramo imidž „bezgrešnih“, a da se kasnije jarosno pravdamo posle procurivanja informacija ili zlobnog napada nedobronamernika. Treba blagovremeno, adekvatno i mirno da govorimo o životu duha i njegovim opasnostima s onima kojima je stalo do Crkve. I ako reči budu precizne i ako one budu lažne mnogi informacioni konflikti i provokacije će uvenuti, a da ne puste pupoljke.

*

Bolesti Crkve koje su identične s bolestima sveta nisu prosto porobljenost stvarima, zbrka u svesti, život bez krila i želje za zadovoljstvima. Sve su to previše očigledne bolesti epohe. Čovek je postao plitak i nadmen. Plitak i nadmen čovek u svetu se razlikuje od svog sabrata u Crkvi po tome što prvi patetično priča o pravima čoveka i građanina, a drugi neprestano probija drugima uši o smirenju. O, ne znam da li vam je poznat osećaj mističkog užasa kad nadmen čovek počinje da govori o smirenju? Čovek tada zaista želi da zapuši uši i da pobegne sa vidika.

Ali nije glavno čak ni to što mi (hrišćani) živimo u istoj svetovnoj atmosferi zatvorenosti i egoizma u kojoj niko nikome zapravo nije potreban. Čovek nije potreban nikome na svetu. To je očigledna istina. Ali nije nimalo potreban ni u Crkvi. Čoveka svuda i po navici koriste i nigde ga ne vole. Od takvog odnosa se ne izbavlja ni u Crkvi.

Ako kažemo da smo „drugačiji“, da umemo da volimo i da u nama nema bolesti sveta, kao prvo, sami ćemo se postideti kad to izgovorimo, a kao drugo, ljudi će sigurno osetiti da su ove tvrdnje lažne. U odgovor će ćutke otići od nas ili će se glasno pobuniti protiv nas.

*

Farisej se uglavnom bavi rešavanjem dileme „biti ili izgledati“. On je rešava, kao što fariseju i dolikuje i odlučuje se za „izgledati“. Podsetiću da u našem svetu ovo stanje pre svega preti poslenicima religije i politike. A svet u celini rešava drugu dilemu: „biti ili imati“. Ljudi u svetu više ne žele da izgledaju kao neko, pošto ne samo da da gube jasne moralne orijentire, već ni ne veruju da takvi orijentiri u principu mogu postojati. Dakle, dilema se rešava u korist „imati“. „Svi traže odgovor – gde je glavni ideal? Zasad odgovora nema, štedite kapital.“ Ne možemo reći da su ljudi u Crkvi slobodni od ovog preterivanja u svakodnevnom životu. I mi želimo da „imamo“, ali pritom još želimo i da „izgledamo“. To je zaista strašno stanje. I tim je strašnije što je malo onih koji će se složiti s dijagnozom. Počeće da grde ogledalo. Počeće da navlače zavese na prozore i da glume voz praveći se da putujemo umesto da izađu iz vagona i otkriju smet na putu zbog kojeg je dalje kretanje nemoguće.

*

Volim Crkvu. „Čoveku je svojstveno da greši“, ali mislim da je veoma volim. U svakom slučaju, ništa ne mogu da uporedim s njom. Samo odbijam da volim sve ono što se obično asocira sa Crkvom. Nije zlato sve što sija i nije Crkva sve što miriše na tamjan.

Pritom će Crkva preživeti bez moje ljubavi, i to je jasno kao dan. A ja bez nje neću preživeti. I upravo zbog želje da se sačuva najdragocenije bez čega nećemo moći da preživimo, želim čas s bolom da šapućem, čas da vičem neprijatne reči o tome da više glumimo hrišćanstvo nego što živimo u Hristu.

I ne govorim ovo o svetovnjacima koji žive tamo gde počinje pakao. Govorim o onima kojima je „sve jasno“, i koji su ubeđeni u svoju pravednost. Na svetu nema veće težine od težine ovih ljudi.

pravoslavie.ru
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here