ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛЕНКО ДРАГИЋЕВИЋ:ОВО НИЈЕ ИНТЕРВЈУ, ОВО ЈЕ ЖИВОТ

Поделите:

У Велику Хочу је дошао још давне 1986.године из Вуковог Тршића, а по благослову тадашњег Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Павла, потоњег Патријарха Српског, и остао све до данашњег дана као парох великохочански. Протојереј ставрофор Миленко Драгићевић се сродио са Великом Хочом, мештанима и светињама и постао асоцијација на ово метохијско село у којем су се смењивали лепи и ружни догађаји, у којем је било песме и радости, али и бола, сахрана, неизвесности.

Данас, после 34 године, приводећи полако радни век крају, прота Миленко за наше читаоце говори о ономе што је било у Великој Хочи и околини, сведочи о животу, људима, светињама… Сведочи о једном времену које полако нестаје..

Помаже Бог, оче Миленко, и срећан празник Светог апостола Луке, који сте са мештанима јутрос литургијски прославили у цркви њему посвећеној у Великој Хочи.

Бог вам добро дао и срећан празник и слава славарима који данас прослављају апостола и јеванђелисту Луку и у Великој Хочи и ван Големе Оче.

Ви сте, оче, више од три деценије у овоме селу, тачније 34. је година како сте у Великој, ил како ви обично кажете Големој Очи. Да се заједно подсетимо тих дана. Како је изгледао Ваш долазак у Велику Хочу и по чијем благослову сте дошли?

У Велику Хочу сам дошао нешто аутом нешто и пешке, ал највише сам запамтио пешке одакле сам ушао у Велику Хочу. Пре се у село улазило са призренске стране, преко дела који мештани зову ,,баре“, а тек касније се отворио и излаз према Ораховцу. Дошао сам из Лешка (тад сам био поповачки парох), 01.септембра 1986.године, по благослову тадашњег епископа нашега Павла.

Да ли је то био Ваш први долазак у ово село?

То ми је био други долазак у Велику Хочу. Први пут сам дошо као ђак првог разреда Призренске богословије, јер је постојала лепа традиција да богослови беру винограде дечанске у Великој Хочи. И тад, као детету са неких 15 година, Голема Оча ми је изгледала далеко светлија, далеко отворенија за све. И ми смо се осећали као у својој кући, чак смо спавали, као и наши стари што су спавали, на слами у Дечанској виници. Осећај тога времена детињства, које смо ми овде доживели, то се ни до данашњег дана не може заборавити. Поготово литургије у цркви Св. Николаја, док смо певали за певницом уз свештеника који је ту служио у то време…

Ви сте тада постали парох великохочански и парох ораховачки истовремено, једна је парохија била?

Да. На првом месту Црквена општина Велика Хоча је била, а парохија ми је била не само Ораховац и Велика Хоча, већ и сва села око Ораховца и Велике Хоче. Девет села и један манастир, манастир Зочиште су били у мојој парохији.

Можете ли да нам наведете која сте села тада опслуживали?

Опслуживао сам села почевши од Ратковца, Братотина, Геџе, па преко Зрзева, Брњаче, Мале Круше, Велике Круше до Зочишта, Оптеруше и Ретимља. Све је то било у једном мало ширем кругу, који је сада много сужен. Али не мора да значи, цркве које се налазе у тим местима иако су порушене су живе светиње, знам их где су и многи знају где су. На жалост, све су порушене осим цркве у Брњачи, која је остала, хвала Богу, читава. Јес да је био паљен и оштећен конак, али је опстала. Све друге цркве су срушене: две у Оптеруши су срушене до темеља, у Ретимљу црква срушена, а нисмо ни стигли да је осветимо 1999.године када смо је обновили, у Зочишту су срушене и црква Св. Ваведења и манастир Зочиште до темеља. На жалост, многа места данас не можемо обићи, немамо слободу кретања, да не помињем да не могу људи да оду у Ратковац, Братотин, Малу Крушу, Велику Крушу…иако тамо, што ја увек кажем, и не смемо заборавити, јес да су Срби живели на земљи, али ја знам где сам људе оставио у земљи, ено их леже, ако неко не верује нека дође па да га поведем, па само нека откопа мало па ће видети. Земља јесмо и у земљу одлазимо и земља нас да чува. Чекамо васкрсење, благодарим Богу. Хвала Богу што се човек обнавља и да се надамо да се више не понови, и да дочекамо, како каже архимандрит Стефан, ослобођење.

А колико је Велика Хоча имала цркава и колико црквишта када сте дошли?

     По писаним документима Велика Хоча има 13 цркава, али 12 је у ужем језгру Големе Оче, а 13.црква, неименована, је мало даље ван села, у трећем риду. Зна се место где је постојала. У селу су цркве: Светог архиђакона Стефана, Светог Јована Крститеља, Светог Николе, Светог Луке, Свете Ане, Свете Недеље, Светог Илије (привео сам крају њену обнову 1987), Св. Трифуна и црквишта: Свете Пречисте, Св. архангела Гаврила, Св. Петра, Св. Петке. Све ове цркве Велике Хоче се могу обићи и видети и данас.

Црква Св. архиђакона Стефана, уз коју се налази Парохијски дом у којем живите, је саборна црква и у њој се служи литургија недељом и празницима. Да ли се и у осталим црквама служи литургија и када?

Све су цркве саборне овде у Големој Очи, тако је и пре било тако је и остало. Ми имамо тај годишњи круг богослужења и ево данас смо служили у цркви Св. Луке. То је црква која је била рушена па је обновљена 1983.године. Ове године смо је још лепше украсили, урадили дренажу, покрили је новим кровом, поплочали двориште, оградили и ја сам се удостојио да на данашњи дан служим поново у њој. Окупили се мештани данас и кажу ,,у што је лепо,што лепо изгледа“. Наравно да је лепо, све што се ради уз Божји благослов је лепо. Ево да вас обрадујем и Свету Ану, у чијој се порти налази и школа и њу ћемо да обновимо, реновирамо. Јес да је она рушена па обновљена, али одавно на њој ништа није рађено. Па мало по мало и ако Бог да и црквишта да уредимо и да их прилагодимо да људи могу и тамо отићи и да се врши служба.

Ранијих година је доста урађено и на обнови цркве Св. Јована?

Да, и на цркви Св. Јована је пуно рађено. И мали конак је изграђен и црква је реновирана. Сада је то метох манастира Дечана, и о њој се стара отац Кирило, дечански јеромонах, по благослову владике Теодосија. Али морамо да поменемо и пре тога оца Мирона, јеромонаха, који је први дошао ту, 2005.године, да служи и захваљујући њему и донаторима који су помогли да се тај конак подигне, манастир је оживео. Пет монаха је било ту до 2009.године, и касније је било, даће Бог да их опет буде. Црква је лепа, лепо реконструисана, надамо се да ће једног дана и већи дом за наше монахе да се оправи.

У време доласка у Велику Хочу, било је, оче, другачије време, време у којем се вера није смела проповедати јавно. Сигурно сте и Ви имали потешкоћа, али сте имали благослов блаженопочившег владике Павла. Можете ли поделити са нама неки од његових савета?

Тако је било, али је владика Павле, при првој посети Великој Хочи, мени, тада новом свештенику овде, затекавши ме како уређујем црквену порту, рекао, и то понављам и данас, не само на јави, већ и у сну понављам те његове речи: ,,Оче Миленко ето како је лепо, бунио си се што си дошао у Хочу, а ето видиш почео си да радиш око порте. И Христос је имао муке и он је разапет од својих људи, али је васкрсао и победио и ти ћеш имати муке, али не бој се, Бог те чува“. Захваљујући његовом савету, могу да кажем и пророчанству, ја сам овде тридесет четврта година. Имало је муке, нећемо да то памтимо, ал да се не понови, благодарим Богу.

Данас, после три деценије, то се променило. Ви имате слободу да уђете у сваку кућу у Великој Хочи, и до 1999.године док је цело село било ту, Ви сте остварили пуноћу Цркве, у смислу да сте могли да уђете у сваку кућу, освештате водицу за славу, све породице су славиле славу и доносиле славски колач у цркву?

Да, много се променило, јер те 1986. и 1987.људи су били крштени, али су се бојали ићи у цркву од комуниста. У Великој Хочи је била мало боља ситуација, док је у Ораховцу било теже очувати веру. Мада ја знам да су је тајно чували. Многи су ишли у манастир Зочиште, сматрајући да их нико не види, али хвала Богу данас се то све променило и што народ каже, једног дана што посејеш то ћеш и да поједеш.

Манастир Зочиште је и Вама оче, и у оно време, али и данас место где волите да одете, место где је уточиште свима који овде живе. Да се подсетимо ко је од монаха био у манастиру тих година?

Тада је био монах Марко(о. Дамјан) из села Општеруше. А не случајно, кад сам ја био ђак у Призренској богословији, први пут смо се срели у манастиру Девич, он као монах, ја као ђак. И ја сам из Девича кренуо на пут без повратка, хвала Господу Богу и св Јоаникију. И не могу да заборавим то време и нашег монаха Марка. И он је учио и ја сам учио од монахиња да читам и да певам. Касније је он постао јеромонах, ја свештеник и тако смо се узајамно допуњавали. Он је много радио око конака у Зочишту, подизао и обнављао старе конаке. Са благословом и његовим трудом је много урађено и то памтимо, не само ја и народ, него и његова братија.

Рекосте да сте као ђак боравили у манастиру Девич. Колико су монахиње из Девича утицале на ваш будући позив? Знамо да те монахиње и данас воле да вас виде, посебно мати Олимпијада, која Вам пошаље поздраве сваки пут кад неко отуд дође и обрадује Вам се кад им одете?

То су били моји први кораци. Из Тршића, мојег родног места, и не случајно, када сам имао четрнаест и по година, мајка ме повела овим путем и слушајући њено срце и њену љубав, хвала Господу, на том путу, стигли смо до Девича 1972. године. Био сам затечен, јер, знате како је, кад као дете дођете у један манастир као у пустињи. Мада, ја се сећам тада је око манастира било и Срба у местима Србица, Воћњак, Горња Клина… данас их тамо има само под земљом. Девич је за мене одскочница мога духовнога и свештеничког позива, ту сам се упознао са Христом, ту сам Га и доживео као Пастира, за којим треба да идем. И не само ја него и монахиње. Данашња игуманија Анастасија је имала тада 11, а ја 14 година. И она је дошла као дете и ја као дете. Хвала Господу, пре неки дан сам служио у Девичу, на Св Петку и сетили смо се што је некада било. Имало је ту догађаја који су протекли и, Богами, то се не може заборавити.

Много је тога прошло, оче, али оно што је утицало на промену живота у Великој Хочи, Ораховцу и уопште на Косову и Метохији су та најновија страдања. Раније је било пуно село, сада је много мање наших људи. У свим околним селима је било Срба, данас их нема, како бисте Ви рекли, на земљи. Како је било те 1998.године када су страдања почела? Шта се дешавало у селима Зочиште, Оптеруша, Ретимље? Ви сте као парох свих ових места били центар тих дешавања, јер су многи овде долазили и тражили помоћ. Колико је било тешко тих дана за те људе, а колико је било тешко за Вас?

Тешко је и немогуће је поновити то што је некада било, али чувши и видевши, доживети то може човек само тог тренутка. Али ја сведочим да уствари ми нисмо ни свесни тих времена и тог страдања док нам се очи нису отвориле и док нисмо видели да смо на земљи остали само са Богом. Хвала Богу, нисмо много видели, али смо много тога чули. Те 1998. године, у миру, кад нико није сањао да ће да се деси, нама се десило то што је могао само нечовек човеку да учини, да су одводили људе са улице и са радних места. Било где да су затекли људе, као пилиће су их сакупљали и носили негде. Ми то сад тек можемо да схватимо како је то могуће у миру. А ево и данас није престало, па молимо Бога сваке недеље и празника, да се непријатељи уразуме, да храмове не руше, децу не убијају, народ не прогоне, него да се и они врате на пут истине и правде.

Кажете да се треба молити и за непријатеље и често спомињете позив блаженопочившег патријарха Павла да будемо људи?

Захваљујући Богу и добрим људима ми смо опстали овде. И то морам да поменем. Кад се црква Свете Пречисте освећивала у селу Зочишту 1989.године, био је и Патријарх Павле, тадашњи наш епископ. Ето ових дана обележавамо десет година од његовог упокојења. А било је у јеку оне пропаганде кад су Шиптари тровали своју децу, јер немогуће је било да се трују само њихова деца, а под истим кровом су јели и учили школу са нашом децом. Владика Павле им је тада поручио: ,,Немојте то чинити, јер чините велико зло и према себи и према деци. А ја вам кажем Бог кад нас је стварао није нас питао шта ћемо бити, да л ћемо бити Срби, Шиптари, Американци, Немци, него нас је створио да будемо увек људи, а никад нељуди“. То је рекао у тој најмањој цркви у селу Зочишту, испод манастира Зочишта. Ено је стоји порушена, оправљено је тридесет и неколико кућа српских у селу, да би се Срби вратили, ал се нико није вратио. Лако је отићи, тешко се вратити! Све то стоји, куће демолиране, све отишло у расуло, како је било није, црква је са две бетонске плоче притиснута, од минирања.

Јула 1998.године манастир Св. Врачи је гранатиран, а монаси су, заједно са 35-оро Срба из села Зочишта, старих и немоћних, киднаповани и одведени у један од логора тзв.УЋК-а. Ослобођени су после два дана, за разлику од младића и старијих мушкараца из села Оптеруше и Ретимља који су тих дана исто киднаповани, али нису пронађени.

Сећамо се тога и данас нам није јасно да ли је могуће да једни могу да се пронађу, а други не могу да се пронађу до данашњег дана. Тражиће се одговор од оних који су то чинили и одговараће за то шта су чинили на земљи. Неће се закопати, то се мора једног дана открити.

Манастир је доживео страдања и 1999.године, миниран је и камен на камену није остао. Међутим, Свети Врачи су учинили чудо, манастир је обновљен и баш на Свету Петку, 27.октобра је било 15 година од повратка монаха и почетка обнове. Ви сте са овдашњим људима ишли и на рушевине, служили и резали славски колач, а данас имамо живу светињу, светињу која је васкрсла. Шта нам то говори?

Да је Господ милостив према свакоме, и према нама и према туђинцима. И они имају душу да буду људи, а не нељуди. Ми смо сведоци да у светињу иду и Албанци не само Срби и Бог им, верујте ми, помаже. Ја сам сведок тога, знам. Добро је што се наставило то, не треба никакву богомољу рушити него се у њој треба Богу молити.

Много је оче, урађено у Великој Хочи за од кад сте дошли до данас. Колико је све то важно за саму Велику Хочу и за све оне који живе у њој?

Да, урађено је пуно на заштити онога што нам је неко оставио да чувамо. Ми смо то само улепшавали, дограђивали, реновирали, да остане спомен за будуће генерације. И као што смо примили све то на очување од некога, треба да и ми предамо на очување онима после нас. ,,Где ја стадох, ти продужи, што задужих ти одужи…“ И онда ћемо имати живот и на земљи и на небу.

Да споменемо да је сем цркава у Великој Хочи од великог значаја и Дечанска виница? И пре тридесет година је о њој бринуо један дечански монах, и точило се дечанско вино, мада у мањим количинама?

Да био је тада један монах, отац Георгије, али се трудио да сачува оно што му је Господ дао и увек је вино текло из Дечанске винице, из Велике Хоче,од човека до човека, од чаше до чаше.

Данас се Дечанска виница проширила и Дечанско вино је постало тзв.бренд?

Не можемо да кажемо да је бренд. И сам владика пре неки дан рече да не жели да буде бренд и није бренд него право монашко вино које се користи за Свето причешће. То је домаћинско вино, и домаћина куће требамо сачувати. Ако изгубимо домаћина изгубићемо све. Вратимо се дому своме, прагу своме, и чувајмо огњиште своје.

Ето, Ви сте то лепше рекли и то вино, монашко и домаћинско, које се производи у Дечанској виници, може да се нађе на трпезама домаћина у Београду, Бечу, Минхену, Москви… И то је велики успех и велики благослов у овим тешким временима.

Не пева се узалуд у песми ,,Ораховцу башто рајска“ да ,,као река вино тече“. Опевава се и пева се јер ,,вино весели срце човеку“.

Оче за ових тридесет и нешто година много је било људи који су у Велику Хочу и Ораховац дошли на један дан или на више дана. Било је много наших људи али и странаца. Можемо ли издвојити неке од њих који су и својим доласком, речима или делима, материјално или молитвено, помогли опстанак Срба у Великој Хочи?

И опет и опет понављамо и у цркви и у животу јер све што чинимо чинимо понављањем, у спомен Божји. Јер како рекоше школа се учи понављањем. Ми у Великој Хочи и Ораховцу знамо шта је било, многи су људи пролазили и знајте да Бог пише и записује свакога који макар мало учини неко добро за комшију, пријатеља па и даље. Бог их зна, знамо и ми, али не бих волео да споменем једног, два, четири, пет, а да не поменем све које Господ зна. Нек им Господ да све у животу, да њих није било не бисмо овде седели ни ти ни ја.

Било је таквих људи и међу странаца?

Више је странаца било у почетку него што је било наших. Долазили су, тражили да снимају, а ја би им реко,,немојте снимати, јер Бог снима све, а ми само да се трудимо да оно што смо добили сачувамо, а не туђе да узмемо и дамо другоме“. Наш задатак је да сачувамо ову косовско- метохијску земљу, и Косовски завет нама дат у аманет и овим генерацијама и будућим.   А свако може да живи као човек на земљи . Без вере нема спасења. Спасење је у нади, у љубави према човеку и наш опстанак на овом свету и у будућим вековима.

За ваше време је, оче, Михољдан у Великој Хочи, прерастао у манифестацију која се прославља уз госте који долазе са свих страна. На Михољдан се обележава завршетак берба грожђа, а знамо да је читав крај, читава Метохија позната по грожђу и по вину. Колико је лепше прослављати такве празнике уз људе који долазе са стране?

По благослову тадашњег епископа Михољдан је на ту идеју и осмишљен, да Хоча понуди себе, оно што је највредније гостопримство, па остало што има у њој самој, па и вино које се и на трпези користи, али се користи у црвама и манастирима за Свету тајну причешћа. То је жртва коју ми приносимо Богу у виду хлеба и вина. То је нешто највредније да чува и сачува и да преда другима. То је традиција која се осам векова не прекида још из доба Стефана Немање. Од писаних трагова из 1198. године вино је текло и течиће из Велике Хоче а историја се пише и записује стално. Михољдан је осмишљен са нашим братом покојним Слободаном Костићем, Бог да га прости. Он и моја маленкост смо се са владиком договорили да тај дан обележимо не само за Велику Хочу, него и за људе који ће доћи. Ево, људи долазе и даље овде да се сусретну. Ја сам пре два дана, срео свога рођака у Великој Хочи. Питам га ,,Како се презиваш?“ ,, Драгићевић“-каже. ,,И ја сам Драгићевић“. ,,А која ти је слава?“,, Свети Јован!“- рече и ја сам одмах знао да је и он одакле сам и ја. Изљубисмо се братски. Пуно се таквих сусрета дешава да људи било одакле дођу, када се виде, дотакну (а ми имамо пет простих чула и шесто које све обједињава), кад се сретну, погледају у очи и пронађу пријатеља или рођака у оном другом.

Доласком овде људи упознају Велику Хочу, Ораховац, Косово и Метохију и упознају Косовски завет на делу у сусрету са светињама и људима. Можемо ли за крај нашег разговора да пошаљемо поруку која би била и позив за долазак, али и за очување Косовског завета?

Сваки дан је Божји дар и нама и другима и тај дар који је од Господа дат треба га искористити за добро и нас и других људи који ће, надамо се, проћи овом земљом, која није ни моја ни твоја, већ Господња. Он је Цар, а ми смо само слуге који њему служимо.

Оче Миленко, хвала Вам пуно на овом разговору и желимо Вам да још дуго поживите на овој косовско-метохијској земљи.

Земља јесмо, у земљу одлазимо, не кад ми кажемо него кад Господ каже. Амин!

Оливера Радић

pravoslavie.ru

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here