PROTOJEREJ MILENKO DRAGIĆEVIĆ:OVO NIJE INTERVJU, OVO JE ŽIVOT

Podelite:

U Veliku Hoču je došao još davne 1986.godine iz Vukovog Tršića, a po blagoslovu tadašnjeg Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog g. Pavla, potonjeg Patrijarha Srpskog, i ostao sve do današnjeg dana kao paroh velikohočanski. Protojerej stavrofor Milenko Dragićević se srodio sa Velikom Hočom, meštanima i svetinjama i postao asocijacija na ovo metohijsko selo u kojem su se smenjivali lepi i ružni događaji, u kojem je bilo pesme i radosti, ali i bola, sahrana, neizvesnosti.

Danas, posle 34 godine, privodeći polako radni vek kraju, prota Milenko za naše čitaoce govori o onome što je bilo u Velikoj Hoči i okolini, svedoči o životu, ljudima, svetinjama… Svedoči o jednom vremenu koje polako nestaje..

Pomaže Bog, oče Milenko, i srećan praznik Svetog apostola Luke, koji ste sa meštanima jutros liturgijski proslavili u crkvi njemu posvećenoj u Velikoj Hoči.

Bog vam dobro dao i srećan praznik i slava slavarima koji danas proslavljaju apostola i jevanđelistu Luku i u Velikoj Hoči i van Goleme Oče.

Vi ste, oče, više od tri decenije u ovome selu, tačnije 34. je godina kako ste u Velikoj, il kako vi obično kažete Golemoj Oči. Da se zajedno podsetimo tih dana. Kako je izgledao Vaš dolazak u Veliku Hoču i po čijem blagoslovu ste došli?

U Veliku Hoču sam došao nešto autom nešto i peške, al najviše sam zapamtio peške odakle sam ušao u Veliku Hoču. Pre se u selo ulazilo sa prizrenske strane, preko dela koji meštani zovu ,,bare“, a tek kasnije se otvorio i izlaz prema Orahovcu. Došao sam iz Leška (tad sam bio popovački paroh), 01.septembra 1986.godine, po blagoslovu tadašnjeg episkopa našega Pavla.

Da li je to bio Vaš prvi dolazak u ovo selo?

To mi je bio drugi dolazak u Veliku Hoču. Prvi put sam došo kao đak prvog razreda Prizrenske bogoslovije, jer je postojala lepa tradicija da bogoslovi beru vinograde dečanske u Velikoj Hoči. I tad, kao detetu sa nekih 15 godina, Golema Oča mi je izgledala daleko svetlija, daleko otvorenija za sve. I mi smo se osećali kao u svojoj kući, čak smo spavali, kao i naši stari što su spavali, na slami u Dečanskoj vinici. Osećaj toga vremena detinjstva, koje smo mi ovde doživeli, to se ni do današnjeg dana ne može zaboraviti. Pogotovo liturgije u crkvi Sv. Nikolaja, dok smo pevali za pevnicom uz sveštenika koji je tu služio u to vreme…

Vi ste tada postali paroh velikohočanski i paroh orahovački istovremeno, jedna je parohija bila?

Da. Na prvom mestu Crkvena opština Velika Hoča je bila, a parohija mi je bila ne samo Orahovac i Velika Hoča, već i sva sela oko Orahovca i Velike Hoče. Devet sela i jedan manastir, manastir Zočište su bili u mojoj parohiji.

Možete li da nam navedete koja ste sela tada opsluživali?

Opsluživao sam sela počevši od Ratkovca, Bratotina, Gedže, pa preko Zrzeva, Brnjače, Male Kruše, Velike Kruše do Zočišta, Opteruše i Retimlja. Sve je to bilo u jednom malo širem krugu, koji je sada mnogo sužen. Ali ne mora da znači, crkve koje se nalaze u tim mestima iako su porušene su žive svetinje, znam ih gde su i mnogi znaju gde su. Na žalost, sve su porušene osim crkve u Brnjači, koja je ostala, hvala Bogu, čitava. Jes da je bio paljen i oštećen konak, ali je opstala. Sve druge crkve su srušene: dve u Opteruši su srušene do temelja, u Retimlju crkva srušena, a nismo ni stigli da je osvetimo 1999.godine kada smo je obnovili, u Zočištu su srušene i crkva Sv. Vavedenja i manastir Zočište do temelja. Na žalost, mnoga mesta danas ne možemo obići, nemamo slobodu kretanja, da ne pominjem da ne mogu ljudi da odu u Ratkovac, Bratotin, Malu Krušu, Veliku Krušu…iako tamo, što ja uvek kažem, i ne smemo zaboraviti, jes da su Srbi živeli na zemlji, ali ja znam gde sam ljude ostavio u zemlji, eno ih leže, ako neko ne veruje neka dođe pa da ga povedem, pa samo neka otkopa malo pa će videti. Zemlja jesmo i u zemlju odlazimo i zemlja nas da čuva. Čekamo vaskrsenje, blagodarim Bogu. Hvala Bogu što se čovek obnavlja i da se nadamo da se više ne ponovi, i da dočekamo, kako kaže arhimandrit Stefan, oslobođenje.

A koliko je Velika Hoča imala crkava i koliko crkvišta kada ste došli?

     Po pisanim dokumentima Velika Hoča ima 13 crkava, ali 12 je u užem jezgru Goleme Oče, a 13.crkva, neimenovana, je malo dalje van sela, u trećem ridu. Zna se mesto gde je postojala. U selu su crkve: Svetog arhiđakona Stefana, Svetog Jovana Krstitelja, Svetog Nikole, Svetog Luke, Svete Ane, Svete Nedelje, Svetog Ilije (priveo sam kraju njenu obnovu 1987), Sv. Trifuna i crkvišta: Svete Prečiste, Sv. arhangela Gavrila, Sv. Petra, Sv. Petke. Sve ove crkve Velike Hoče se mogu obići i videti i danas.

Crkva Sv. arhiđakona Stefana, uz koju se nalazi Parohijski dom u kojem živite, je saborna crkva i u njoj se služi liturgija nedeljom i praznicima. Da li se i u ostalim crkvama služi liturgija i kada?

Sve su crkve saborne ovde u Golemoj Oči, tako je i pre bilo tako je i ostalo. Mi imamo taj godišnji krug bogosluženja i evo danas smo služili u crkvi Sv. Luke. To je crkva koja je bila rušena pa je obnovljena 1983.godine. Ove godine smo je još lepše ukrasili, uradili drenažu, pokrili je novim krovom, popločali dvorište, ogradili i ja sam se udostojio da na današnji dan služim ponovo u njoj. Okupili se meštani danas i kažu ,,u što je lepo,što lepo izgleda“. Naravno da je lepo, sve što se radi uz Božji blagoslov je lepo. Evo da vas obradujem i Svetu Anu, u čijoj se porti nalazi i škola i nju ćemo da obnovimo, renoviramo. Jes da je ona rušena pa obnovljena, ali odavno na njoj ništa nije rađeno. Pa malo po malo i ako Bog da i crkvišta da uredimo i da ih prilagodimo da ljudi mogu i tamo otići i da se vrši služba.

Ranijih godina je dosta urađeno i na obnovi crkve Sv. Jovana?

Da, i na crkvi Sv. Jovana je puno rađeno. I mali konak je izgrađen i crkva je renovirana. Sada je to metoh manastira Dečana, i o njoj se stara otac Kirilo, dečanski jeromonah, po blagoslovu vladike Teodosija. Ali moramo da pomenemo i pre toga oca Mirona, jeromonaha, koji je prvi došao tu, 2005.godine, da služi i zahvaljujući njemu i donatorima koji su pomogli da se taj konak podigne, manastir je oživeo. Pet monaha je bilo tu do 2009.godine, i kasnije je bilo, daće Bog da ih opet bude. Crkva je lepa, lepo rekonstruisana, nadamo se da će jednog dana i veći dom za naše monahe da se opravi.

U vreme dolaska u Veliku Hoču, bilo je, oče, drugačije vreme, vreme u kojem se vera nije smela propovedati javno. Sigurno ste i Vi imali poteškoća, ali ste imali blagoslov blaženopočivšeg vladike Pavla. Možete li podeliti sa nama neki od njegovih saveta?

Tako je bilo, ali je vladika Pavle, pri prvoj poseti Velikoj Hoči, meni, tada novom svešteniku ovde, zatekavši me kako uređujem crkvenu portu, rekao, i to ponavljam i danas, ne samo na javi, već i u snu ponavljam te njegove reči: ,,Oče Milenko eto kako je lepo, bunio si se što si došao u Hoču, a eto vidiš počeo si da radiš oko porte. I Hristos je imao muke i on je razapet od svojih ljudi, ali je vaskrsao i pobedio i ti ćeš imati muke, ali ne boj se, Bog te čuva“. Zahvaljujući njegovom savetu, mogu da kažem i proročanstvu, ja sam ovde trideset četvrta godina. Imalo je muke, nećemo da to pamtimo, al da se ne ponovi, blagodarim Bogu.

Danas, posle tri decenije, to se promenilo. Vi imate slobodu da uđete u svaku kuću u Velikoj Hoči, i do 1999.godine dok je celo selo bilo tu, Vi ste ostvarili punoću Crkve, u smislu da ste mogli da uđete u svaku kuću, osveštate vodicu za slavu, sve porodice su slavile slavu i donosile slavski kolač u crkvu?

Da, mnogo se promenilo, jer te 1986. i 1987.ljudi su bili kršteni, ali su se bojali ići u crkvu od komunista. U Velikoj Hoči je bila malo bolja situacija, dok je u Orahovcu bilo teže očuvati veru. Mada ja znam da su je tajno čuvali. Mnogi su išli u manastir Zočište, smatrajući da ih niko ne vidi, ali hvala Bogu danas se to sve promenilo i što narod kaže, jednog dana što poseješ to ćeš i da pojedeš.

Manastir Zočište je i Vama oče, i u ono vreme, ali i danas mesto gde volite da odete, mesto gde je utočište svima koji ovde žive. Da se podsetimo ko je od monaha bio u manastiru tih godina?

Tada je bio monah Marko(o. Damjan) iz sela Opšteruše. A ne slučajno, kad sam ja bio đak u Prizrenskoj bogosloviji, prvi put smo se sreli u manastiru Devič, on kao monah, ja kao đak. I ja sam iz Deviča krenuo na put bez povratka, hvala Gospodu Bogu i sv Joanikiju. I ne mogu da zaboravim to vreme i našeg monaha Marka. I on je učio i ja sam učio od monahinja da čitam i da pevam. Kasnije je on postao jeromonah, ja sveštenik i tako smo se uzajamno dopunjavali. On je mnogo radio oko konaka u Zočištu, podizao i obnavljao stare konake. Sa blagoslovom i njegovim trudom je mnogo urađeno i to pamtimo, ne samo ja i narod, nego i njegova bratija.

Rekoste da ste kao đak boravili u manastiru Devič. Koliko su monahinje iz Deviča uticale na vaš budući poziv? Znamo da te monahinje i danas vole da vas vide, posebno mati Olimpijada, koja Vam pošalje pozdrave svaki put kad neko otud dođe i obraduje Vam se kad im odete?

To su bili moji prvi koraci. Iz Tršića, mojeg rodnog mesta, i ne slučajno, kada sam imao četrnaest i po godina, majka me povela ovim putem i slušajući njeno srce i njenu ljubav, hvala Gospodu, na tom putu, stigli smo do Deviča 1972. godine. Bio sam zatečen, jer, znate kako je, kad kao dete dođete u jedan manastir kao u pustinji. Mada, ja se sećam tada je oko manastira bilo i Srba u mestima Srbica, Voćnjak, Gornja Klina… danas ih tamo ima samo pod zemljom. Devič je za mene odskočnica moga duhovnoga i svešteničkog poziva, tu sam se upoznao sa Hristom, tu sam Ga i doživeo kao Pastira, za kojim treba da idem. I ne samo ja nego i monahinje. Današnja igumanija Anastasija je imala tada 11, a ja 14 godina. I ona je došla kao dete i ja kao dete. Hvala Gospodu, pre neki dan sam služio u Deviču, na Sv Petku i setili smo se što je nekada bilo. Imalo je tu događaja koji su protekli i, Bogami, to se ne može zaboraviti.

Mnogo je toga prošlo, oče, ali ono što je uticalo na promenu života u Velikoj Hoči, Orahovcu i uopšte na Kosovu i Metohiji su ta najnovija stradanja. Ranije je bilo puno selo, sada je mnogo manje naših ljudi. U svim okolnim selima je bilo Srba, danas ih nema, kako biste Vi rekli, na zemlji. Kako je bilo te 1998.godine kada su stradanja počela? Šta se dešavalo u selima Zočište, Opteruša, Retimlje? Vi ste kao paroh svih ovih mesta bili centar tih dešavanja, jer su mnogi ovde dolazili i tražili pomoć. Koliko je bilo teško tih dana za te ljude, a koliko je bilo teško za Vas?

Teško je i nemoguće je ponoviti to što je nekada bilo, ali čuvši i videvši, doživeti to može čovek samo tog trenutka. Ali ja svedočim da ustvari mi nismo ni svesni tih vremena i tog stradanja dok nam se oči nisu otvorile i dok nismo videli da smo na zemlji ostali samo sa Bogom. Hvala Bogu, nismo mnogo videli, ali smo mnogo toga čuli. Te 1998. godine, u miru, kad niko nije sanjao da će da se desi, nama se desilo to što je mogao samo nečovek čoveku da učini, da su odvodili ljude sa ulice i sa radnih mesta. Bilo gde da su zatekli ljude, kao piliće su ih sakupljali i nosili negde. Mi to sad tek možemo da shvatimo kako je to moguće u miru. A evo i danas nije prestalo, pa molimo Boga svake nedelje i praznika, da se neprijatelji urazume, da hramove ne ruše, decu ne ubijaju, narod ne progone, nego da se i oni vrate na put istine i pravde.

Kažete da se treba moliti i za neprijatelje i često spominjete poziv blaženopočivšeg patrijarha Pavla da budemo ljudi?

Zahvaljujući Bogu i dobrim ljudima mi smo opstali ovde. I to moram da pomenem. Kad se crkva Svete Prečiste osvećivala u selu Zočištu 1989.godine, bio je i Patrijarh Pavle, tadašnji naš episkop. Eto ovih dana obeležavamo deset godina od njegovog upokojenja. A bilo je u jeku one propagande kad su Šiptari trovali svoju decu, jer nemoguće je bilo da se truju samo njihova deca, a pod istim krovom su jeli i učili školu sa našom decom. Vladika Pavle im je tada poručio: ,,Nemojte to činiti, jer činite veliko zlo i prema sebi i prema deci. A ja vam kažem Bog kad nas je stvarao nije nas pitao šta ćemo biti, da l ćemo biti Srbi, Šiptari, Amerikanci, Nemci, nego nas je stvorio da budemo uvek ljudi, a nikad neljudi“. To je rekao u toj najmanjoj crkvi u selu Zočištu, ispod manastira Zočišta. Eno je stoji porušena, opravljeno je trideset i nekoliko kuća srpskih u selu, da bi se Srbi vratili, al se niko nije vratio. Lako je otići, teško se vratiti! Sve to stoji, kuće demolirane, sve otišlo u rasulo, kako je bilo nije, crkva je sa dve betonske ploče pritisnuta, od miniranja.

Jula 1998.godine manastir Sv. Vrači je granatiran, a monasi su, zajedno sa 35-oro Srba iz sela Zočišta, starih i nemoćnih, kidnapovani i odvedeni u jedan od logora tzv.UĆK-a. Oslobođeni su posle dva dana, za razliku od mladića i starijih muškaraca iz sela Opteruše i Retimlja koji su tih dana isto kidnapovani, ali nisu pronađeni.

Sećamo se toga i danas nam nije jasno da li je moguće da jedni mogu da se pronađu, a drugi ne mogu da se pronađu do današnjeg dana. Tražiće se odgovor od onih koji su to činili i odgovaraće za to šta su činili na zemlji. Neće se zakopati, to se mora jednog dana otkriti.

Manastir je doživeo stradanja i 1999.godine, miniran je i kamen na kamenu nije ostao. Međutim, Sveti Vrači su učinili čudo, manastir je obnovljen i baš na Svetu Petku, 27.oktobra je bilo 15 godina od povratka monaha i početka obnove. Vi ste sa ovdašnjim ljudima išli i na ruševine, služili i rezali slavski kolač, a danas imamo živu svetinju, svetinju koja je vaskrsla. Šta nam to govori?

Da je Gospod milostiv prema svakome, i prema nama i prema tuđincima. I oni imaju dušu da budu ljudi, a ne neljudi. Mi smo svedoci da u svetinju idu i Albanci ne samo Srbi i Bog im, verujte mi, pomaže. Ja sam svedok toga, znam. Dobro je što se nastavilo to, ne treba nikakvu bogomolju rušiti nego se u njoj treba Bogu moliti.

Mnogo je oče, urađeno u Velikoj Hoči za od kad ste došli do danas. Koliko je sve to važno za samu Veliku Hoču i za sve one koji žive u njoj?

Da, urađeno je puno na zaštiti onoga što nam je neko ostavio da čuvamo. Mi smo to samo ulepšavali, dograđivali, renovirali, da ostane spomen za buduće generacije. I kao što smo primili sve to na očuvanje od nekoga, treba da i mi predamo na očuvanje onima posle nas. ,,Gde ja stadoh, ti produži, što zadužih ti oduži…“ I onda ćemo imati život i na zemlji i na nebu.

Da spomenemo da je sem crkava u Velikoj Hoči od velikog značaja i Dečanska vinica? I pre trideset godina je o njoj brinuo jedan dečanski monah, i točilo se dečansko vino, mada u manjim količinama?

Da bio je tada jedan monah, otac Georgije, ali se trudio da sačuva ono što mu je Gospod dao i uvek je vino teklo iz Dečanske vinice, iz Velike Hoče,od čoveka do čoveka, od čaše do čaše.

Danas se Dečanska vinica proširila i Dečansko vino je postalo tzv.brend?

Ne možemo da kažemo da je brend. I sam vladika pre neki dan reče da ne želi da bude brend i nije brend nego pravo monaško vino koje se koristi za Sveto pričešće. To je domaćinsko vino, i domaćina kuće trebamo sačuvati. Ako izgubimo domaćina izgubićemo sve. Vratimo se domu svome, pragu svome, i čuvajmo ognjište svoje.

Eto, Vi ste to lepše rekli i to vino, monaško i domaćinsko, koje se proizvodi u Dečanskoj vinici, može da se nađe na trpezama domaćina u Beogradu, Beču, Minhenu, Moskvi… I to je veliki uspeh i veliki blagoslov u ovim teškim vremenima.

Ne peva se uzalud u pesmi ,,Orahovcu bašto rajska“ da ,,kao reka vino teče“. Opevava se i peva se jer ,,vino veseli srce čoveku“.

Oče za ovih trideset i nešto godina mnogo je bilo ljudi koji su u Veliku Hoču i Orahovac došli na jedan dan ili na više dana. Bilo je mnogo naših ljudi ali i stranaca. Možemo li izdvojiti neke od njih koji su i svojim dolaskom, rečima ili delima, materijalno ili molitveno, pomogli opstanak Srba u Velikoj Hoči?

I opet i opet ponavljamo i u crkvi i u životu jer sve što činimo činimo ponavljanjem, u spomen Božji. Jer kako rekoše škola se uči ponavljanjem. Mi u Velikoj Hoči i Orahovcu znamo šta je bilo, mnogi su ljudi prolazili i znajte da Bog piše i zapisuje svakoga koji makar malo učini neko dobro za komšiju, prijatelja pa i dalje. Bog ih zna, znamo i mi, ali ne bih voleo da spomenem jednog, dva, četiri, pet, a da ne pomenem sve koje Gospod zna. Nek im Gospod da sve u životu, da njih nije bilo ne bismo ovde sedeli ni ti ni ja.

Bilo je takvih ljudi i među stranaca?

Više je stranaca bilo u početku nego što je bilo naših. Dolazili su, tražili da snimaju, a ja bi im reko,,nemojte snimati, jer Bog snima sve, a mi samo da se trudimo da ono što smo dobili sačuvamo, a ne tuđe da uzmemo i damo drugome“. Naš zadatak je da sačuvamo ovu kosovsko- metohijsku zemlju, i Kosovski zavet nama dat u amanet i ovim generacijama i budućim.   A svako može da živi kao čovek na zemlji . Bez vere nema spasenja. Spasenje je u nadi, u ljubavi prema čoveku i naš opstanak na ovom svetu i u budućim vekovima.

Za vaše vreme je, oče, Miholjdan u Velikoj Hoči, prerastao u manifestaciju koja se proslavlja uz goste koji dolaze sa svih strana. Na Miholjdan se obeležava završetak berba grožđa, a znamo da je čitav kraj, čitava Metohija poznata po grožđu i po vinu. Koliko je lepše proslavljati takve praznike uz ljude koji dolaze sa strane?

Po blagoslovu tadašnjeg episkopa Miholjdan je na tu ideju i osmišljen, da Hoča ponudi sebe, ono što je najvrednije gostoprimstvo, pa ostalo što ima u njoj samoj, pa i vino koje se i na trpezi koristi, ali se koristi u crvama i manastirima za Svetu tajnu pričešća. To je žrtva koju mi prinosimo Bogu u vidu hleba i vina. To je nešto najvrednije da čuva i sačuva i da preda drugima. To je tradicija koja se osam vekova ne prekida još iz doba Stefana Nemanje. Od pisanih tragova iz 1198. godine vino je teklo i tečiće iz Velike Hoče a istorija se piše i zapisuje stalno. Miholjdan je osmišljen sa našim bratom pokojnim Slobodanom Kostićem, Bog da ga prosti. On i moja malenkost smo se sa vladikom dogovorili da taj dan obeležimo ne samo za Veliku Hoču, nego i za ljude koji će doći. Evo, ljudi dolaze i dalje ovde da se susretnu. Ja sam pre dva dana, sreo svoga rođaka u Velikoj Hoči. Pitam ga ,,Kako se prezivaš?“ ,, Dragićević“-kaže. ,,I ja sam Dragićević“. ,,A koja ti je slava?“,, Sveti Jovan!“- reče i ja sam odmah znao da je i on odakle sam i ja. Izljubismo se bratski. Puno se takvih susreta dešava da ljudi bilo odakle dođu, kada se vide, dotaknu (a mi imamo pet prostih čula i šesto koje sve objedinjava), kad se sretnu, pogledaju u oči i pronađu prijatelja ili rođaka u onom drugom.

Dolaskom ovde ljudi upoznaju Veliku Hoču, Orahovac, Kosovo i Metohiju i upoznaju Kosovski zavet na delu u susretu sa svetinjama i ljudima. Možemo li za kraj našeg razgovora da pošaljemo poruku koja bi bila i poziv za dolazak, ali i za očuvanje Kosovskog zaveta?

Svaki dan je Božji dar i nama i drugima i taj dar koji je od Gospoda dat treba ga iskoristiti za dobro i nas i drugih ljudi koji će, nadamo se, proći ovom zemljom, koja nije ni moja ni tvoja, već Gospodnja. On je Car, a mi smo samo sluge koji njemu služimo.

Oče Milenko, hvala Vam puno na ovom razgovoru i želimo Vam da još dugo poživite na ovoj kosovsko-metohijskoj zemlji.

Zemlja jesmo, u zemlju odlazimo, ne kad mi kažemo nego kad Gospod kaže. Amin!

Olivera Radić

pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here