Протопрезвитер Анастасије К. Гоцопулос: Да ли Украјина потпада под јурисдикцију Васељенског трона?

Поделите:

Протопрезвитер

Анастасије К. Гоцопулос

Ефимер Светог Храма Светог Николе Патра

тел. 6945-377621, agotsopo@gmail.com

Патра 8.1.2019.

Мали допринос дијалогу везаном за украјинску „аутокефалност“

I

Да ли Украјина потпада под јурисдикцију Васељенског трона?

Несумњиво је да једнострана одлука Васељенске Патријаршије да дâ статус Аутокефалне цркве Украјини ствара озбиљан црквени проблем, подрива свеправославно јединство и сарадњу нарушава свеправославни углед Васељенске Патријаршије, као координатора Православних аутокефалних Цркава и по превасходству изражаваоца свеправославног јединства.

Од Фераро-Флорентинског сабора до Сабора на Криту: Изучавајући историјске податке везане за украјински проблем, онако како су га записали еминентни историјски изучаваоци1, може се утврдити да је прво створен као последица Фераро-Флорентиског сабора (1438-1439), да је систематски и методолошки обрађиван вековима с Унијом (Сабор у Бресту, 1596.г.) и да је данас заокружен као последица Критског сабора (2016)2. И тада су се, иза поделе Православних, налазиле политичке агенде које су повукле Византинце у Италију као би потписали псеудо-унију са папом, али и данас се иза давања Аутокефалности налазе опет политичке и геостратешке агенде. У историји давања Аутокефалности није се догодила таква интензивна, наметљива и брутална интервенција за давање исте од стране политичких сила ван исте дотичне земље. На ово без сумње указују изрази захвалности украјинског председника Порошенка упућени САД-у за „за њихову активну подршку у процесу давања аутокефалности“3. Поред тога, ни саме САД немају ни најмање оклевање да изјаве да „Сједињене Америчке Државе подржавају давање аутокефалности Украјинској православној цркви“, као што се наводи у обавештењу представника за штампу Министарства иностраних послова САД-а Хитера Науерта4. Зашто да то скривамо, уосталом…

Видно је из изјаве новог “Предстојатеља” Епифанија да је „од круцијалног значаја постојала подршка од стране САД-а и у том оквиру, верујем да ћемо задржати контакт како би осигурали да ће аутокефалност Украјинске цркве имати исту подршку и у будућности.“ 5 Ова изјава је упоредо и трагична јер открива духовни ћорсокак „Аутокефалне“ Цркве и самог наводног „Митрополита кијевског“, Епифанија. Каква туга! Црквени „вођа“ да јавно признаје да своје жеље заснива на томе да ће њихову „аутокефалност“ осигурати САД! Између осталог то значи да нова «Аутокефална» прихвата улогу марионете у рукама «заштитничких» Сила света са катастрофалним последицама по вернике и цело Православље. Суштински прихвата улогу „представника“ Западних сила у породици Православних цркава, са свим оним што то као последица доноси… У том смислу се схвата и изјава „Предстојатеља“ Епифанија у вези са правима содомита, хомосексуалаца и осталих ЛГБТ: „Наравно, ја сам за почетак реформи у цркви како не би било конзервативизма, како бисмо се удаљили од руске традиције и како би црква била отворена и била један духовни вођа за украјински народ. Идемо ка Европи и следствено томе треба да се удаљимо од конзервативне руске традиције. Црква треба да буде отворенија, јер је Руска црква много конзервативна … Ово је једно тешко питање које треба да предочимо на почетку нашег пута, јер знате начин на који украјинско друштво схвата ово питање. Сада треба да радимо на томе да га прихвати украјинско друштво. То је дугачак пут. Разговараћемо и тражићемо одговоре на ова комплексна питања.“6 Ко сумња да од таквих „предстојатеља“7 неће бити „видећеш више од овога“ или народски речено, да ће бити још грђе…

Са историјско канонске тачке гледишта постављена су, између осталих, два основна питања, чијим ће се изучавањем умногоме проценити законитост или не законитост давања Аутокефалности:

1. Да ли Украјинска црква канонски потпада под Васељенску патријаршију или Руску патријаршију? и

2. Да ли Васељенска патријаршија има право да изда Аутокефалност на овај начин?

Α. Питање да ли Украјинска Црква потпада под Васељенску патријаршију је од круцијалног значаја јер у супротном случају Васељенска нема каконско право да интервенише у јурисдикцији друге помесне Цркве, јер на тај начин чини озбиљне каконске преступе који су били осуђени од стране многих свештених правила (2. правило Другог васељенског сабор, 8. правило Трећег васељенског сабора, 39. правило Петог васељенског сабора, 13-22. правило Антиохијског, 3. правило Сардикијског и други) и целокупног црквеног предања.

Цариград8 и они који су подржали његове активности9 са сигурношћу одговарају да је Украјинска црква као Кијевска митрополија одувек потпадала канонски под Васељенску Патријаршију, да никада није била уступљена под јурисдикцију Руске цркве и да никада Цариградска патријаршија није прихватала њено потпадање под Москву. Следствено томе, Цариград има свако право да се слободно креће у Украјини, јер је то његова епархија под његовом канонском јурисдикцијом.

Наравно, да би Васељенска патријаршија подржала овај свој став позива се на „Синтагмитон“»,10 у којем се Русија наводи на 60. месту као Митрополија Васељенског трона11. Несумњиво на овом месту је аргумент Васељенске патријаршије једноставан и истовремено изузетно јак: Само пак навођење неке Митрополије у Синтагматиону Васељенског трона ван сваке сумње или приговора говори да она канонски потпада под Цариград!

Међутим!

Цариград да би доказао да Кијев потпада канонски под њену јурисдикцију позива се само на древне Нотиције (Τακτικά) (Лава Мудрог, 11. век.), а прећуткује следеће, да црквени живот у овој подручју никада није престајао! Сигурно је да се не доводи у сумњу да је тада, као и наредних пет шест векова, до 16-17. века, цела Руска црква (првобитно једна Митрополија под Кијевом,12 а касније две Митрополије под Кијевом и Москвом) потпадала канонски под Васељенску патријаршију, која је вршила потпуно своја канонска права, а углавном хиротоније и суђења епископима13.

Две важне године: а) 1593. године, одлуком четири источна патријарха објављује се у Патријаршији Руска црква14 и б) 1686-1687 Цариградски патријарх Дионисије IV Патријаршијским и Синодским актом «„налази да света епархија Кијевска потпада под свети патријаршијски трон Великог и богоспасеног града Москве“15 [у свом писму Патријарх Дионисије IV „царевима Русије“ објашњава да не би било погрешно схваћено: «ова Митрополија Кијева иако спада под Пресвети Патријаршијски трон Москве, и његовим архијерејима, сада већ, а и после тога, признаје за старца и предстојатеља (Кијевсог) повременог патријарха московског као да је он њега (Кијева) рукоположен“16].

Питање је, дакле, шта се дешава од 16-17. века до априла 2018. године, када се јавно саопштава да Васељенски патријарх Вартоломеј размишља да уступи Аутокефалност. Шта се, дакле, десило у последња три и по века? Коме потпада Кијевска митрополија и уопште Украјина у складу са свеправославном свешћу али и самосвешћу Васељенског патријарха?

1. Пратећи аргумент самог Васељенског трона потражили смо одговоре од неоспорног сведока канонске јурисдикције Престола, односно „Синтатматиона“, под чију јурисдикцију потпада Украјинска црква. Записивање у њима је неспорна чињеница где Украјина црквено припада.

i) НОТИЦИЈЕ (ΤΑΚΤΙΚΑ) (NOTITIA EPISCOPATUUM): Иако све сачуване „Нотиције“ (Notitia Episcopatuum 10 – 20) 17 од 11-15- века уписују епархију Русије-Украјине (као Велике, Мале Рус или Кијевске) као црквену епархију Васељенске патријаршије, Нотиција 2118 из 16. века не наводи Русију или Украјину као црквене епархије које потпадају под Васељенску Патријаршију!

ii) СИНТАГМАТИОН ОД ХРИСАНТА (1715)19: патријарх Јерусалимски Хрисант (Нотарас) у свом чувеном делу Синтагматион (стр. 66-69) детаљно наводи црквене епархије које су под Цариградом, у којима не обухвата Кијевску митрополију или другу епископију Украјине.

Уз то, од 73. стране па надаље говори „о пресветом патријаршијском трону Москве“. На почетку помиње како је Москви дато патријаршијско достојанство и част (стр. 73-74) и касније на стр. 74-75 наводи границе „Μοсковске“ у које обухвата и Украјину. Следеће кључно поглавље које се назива «О троновима који потпадају московског патријарха“ (стр. 76 и даље) наводи да Кијев и Галиција («Ὁ Κιοβίας καὶ Ἁλικίας») као и друге области Украјине («Велики Новгород» «Суздаљ», «Чернигов», «Холмогорија», и др.) црквено потпадају под Московски патријархат! На крају, на стр. 77 говорећи „о привилегијама архимандрита под Москвом“ набраја под „најважније архимандрите“ Московског патријархата и украјинске архимандрите од којих је први „Кијевопечерски“ па следе други из Украјине (нпр. “Черниговски“).

У закључку: Црквена свест на почетку 18. века, као што је записао 1715. године јерусалимски патријарх Хрисант у свом Синтагматиону, жели без икаквог приговора или чак и једноставне резерве да епархија Кијева и Украјине потпада црквено Московском патријархату, а не Васељенској патријаршији. Назначује се да није никада постојао никакав приговор против Синтагматиона који је написао Хрисант од стране Васељенске Патријаршије.

iii) СИНТАГМАТИОН 1855. У складу са „Синтагматионом о рангу патријаршијских тронова и аутокефалних синода“, у Атини 1855.г., стр 3-12 Кијевска митрополија и област Украјине не спада под Цариградску патријаршију. На стр. 16-18 Синтагматиона наводи се „Кијевски и Галицијски“ као Митрополит Епархије првог ранга“ „Аутокефалне руске цркве“ као и друге епархије данашње Украјине!

iv) СИНТАГМАТИОН 189620: у „СИНТАГМАТИОНУ Митрополита и Епископа под Васељенским троном“ који је издала у Цариграду Патријаршијска штампарија“ 1896. године, не наводи се Кијевска митрополија или друга област Украјине као црквена епархија под Цариградом. Такође ниједан Манастир у Украјини није уписан у списак Синтагматиона под називом Ставропигијални манастири под Васељенским троном“ (стр. 13-17).

v) СИНТАГМАТИОН 190221, из Патријаршијске Штампарије“: У „СИНТАГМАТИОНУ“ који је у употреби митрополита и епископа Васељенског трона» издатог у Цариграду од стране штампарије Патријаршије» 1902.г., не наводи се Кијевска митрополија или друга област Украјине као црквена епархија под Цариградом. Такође ниједан Манастир у Украјини није уписан у списак Синтагматиона под називом „Ставропигијални манастири под Васељенским троном» (стр. 13-17). Само је регистрован „Метох патријаршијски светог Сергија» у Москви (стр. 17).

vi) Γ. Ралис – М. Потлис у свом чувеном делу Синтагма божанских и свештених Канона“ (прво издање 1855.г.) објавили су „Поредак тронова Источне православне цркве“ и не обухватају Украјину у епархије Васељенске патријаршије, већ у „Аутокефалну Цркву Русије“22. Како наводе, своје податке црпе из Синтагматиона.

vii) Календар Васељенске патријаршије“ који се издаје годишње или „Годишњак Васељенске патријаршије“ од 2015. године закључно са 2018. годином пише да Украјинска црква канонски потпада под Москву. Ниједно навођење да Кијев потпада црквено под Цариград!

Да закључимо, сама црквена и канонска свест Васељенског трона све до 2018. године, као што је записано на званичан и несумњив начин у званичним Синтагматионима, „Календарима“ и „Годишњацима“, које је иста та Васељенска патријаршија издала чак од стране саме своје “Патријаршијске штампарије“ са седиштем у Цариграду, произлази да све до половине 2018. године није сматрала својом канонском територијом Украјину, коју је признала на већ званичан и јасан начин да потпада под канонску јурисдикцију Руске патријаршије.

2. а) Ову исту црквену свест да је Украјина предата од стране Васељенске патријаршије и да већ потпада под Руску цркву изразио је и сам Васељенски патријарх Вартоломеј 2008. године позивајући се на Патријаршијски и Синодски Акт из 1687. године. Патријарх Вартоломеј буквално каже обраћајући се украјинском народу: „Служење Васељенске патријаршије у Православној Цркви, по цену сопствених права, даје свој пример кроз развијање својих односа са одабраном међу кћеркама Црквама, Украјинском црквом, која је потпадала под канонску јурисдикцију већ седам узастопних векова, односно од крштења великог Кнеза кијевског (988-1687), до њеног присаједињења под Петром Великим руској држави. Заиста је Мајка Црква, под познатим неповољним околностима, вољно пружала седам векова, а лишавајући себе,Стога је, Васељенски патријарх Дионисије IV, након присаједињења Украјине Русији, а под притиском Петра Великог, расудио да је неопходна, под датим околностима и црквена потчињеност исте Московском патријархату (1687), упркос једногласном и снажном противљењу украјинске Јерархије овој одлуци, која је довела до очигледног нарушавања канонских права Мајке Цркве, како се не би погоршала искушења побожног украјинског народа под православним политичким вођством“.23 Имамо, дакле, према Васељенском патријарху Вартоломеју, Патријаршијску одлуку о „црквеном потпадању исте (Украјине) Московском патријархату (1687), … очигледног нарушавања канонских права Мајке Цркве.“ Наравно, сам Вартоломеј јасно признаје да је Украјинска црква, потпадала „под канонску јурисдикцију већ седам узастопних векова … (988-1687), до њеног присаједињења под Петром Великим руској држави“ !

б) У одговорима писмима од 7.4.1997. и 26.8.1999. године Московском Патријарху, Васељенски Патријарх Вартоломеј признаје одлучења која је наметнуо Московски патријархат бившем митрополиту Филарету наводећи дословце: Наша Света Христова Велика Црква признајући у потпуности по овом питању искључиву надлежност Пресвете Руске Цркве прихвата оно што је Синод одлучио, не желећи уопште да учини неприлике Нашој сестринској Цркви.“ Другим речима, патријарх Вартоломеј признаје Руској патријаршији два основна права црквеног потчињавања. Право рукоположења (jus ordinandi), и право суђења епископима (jus jurandi), која истовремено доказују пуноћу потчињавања Кијевске митрополије под Московски патријархат и следствено томе независност исте од Цариграда.

Уз то, никада до априла 2018. године Васељенски патријарх Вартоломеј није изразио нов и недокументован у изворима став да је наводно, континуирано и без прекида, Украјина црквено потпадала под Васељенску Патријаршију!

Сходно томе, сам патријарх Вартоломеј и текстови које је издала сама Штампарија Патријаршије су кад се најмање надаш апсолутно категорични да Украјина потпада под Московску Цркву и ни на један начин не оправдавају закаснеле тврдње које се изражавају у тексту под насловом Васељенски трон и Украјинска црква, Говоре текстови“, септембар 2018.г.24: Васељенска патријаршија никада није уступила Кијевску митрополију, како би формирала канонску територију Московског патријархата“(стр. 12). Наравно тумачећи Патријаршијски и Синодски Акт из 1686. године, патријарха Дионисија IV, назначује се да појам „потпадања“ Кијевске митрополије под Московски патријархат, огледа, у суштини, само у дозволи рукоположења Митрополита кијевског (стр. 7) и да се не ради о потпуном уступању Кијевске епархије Московском патријархату“ (стр. 8) и закључује да је са признавањем Аутокефалности Цркве Пољске на тај начин индиректно постало прихваћено од стране свих Православних Цркава, осим Руске, и суверено право Васељенског трона над Кијевском митрополијом и Украјином» (стр. 15).

Последња реченица имплицира и на сиромаштво аргумената и, на концу, црквени ћорсокак патријаршијских тврдњи да, наводно, располаже „сувереним правом“ над Кијевом. Цариград признаје да је крајње нужно свеправославно слагање око јурисдикције у некој црквеној епархији. Пошто, дакле, истом не располаже, онда је довољно да своју потребу за поносом, види у једном таквом важном питању кроз претпостављено „индиректно прихватање … од стране свих Православних Цркава, осим оне Руске“! Превиђа, међутим, да у корист канонских права Руске Цркве постоји не некакво индиректно прихватање“, већ директна и категорична и изражена на више места и више начина свеправославна увереност свих помесних Православних Цркава! Можда из тог разлога и не сазива Синаксис (Сабрање) Предстојатеља?

3. Питање да ли Украјинска црква потпада по Руску Патријаршију одредила је и свеправославна црквена свест, као што је записано у издатим по годинама Календарима“ или Диптисима“ или Годишњацима“ помесних Православних Цркава. Све, без иједног изузетка, помесне аутокефалне Православне Цркве и Патријаршије признају да Украјинска Црква потпада под канонску јурисдикцију Москве. Све, без иједног изузетка, Цркве сматрају за јединог канонског Митрополита кијевског Онуфрија, који потпада под Руску цркву. Само с њим и са Синодом под њим имале су све Православне Цркве општење на међуправославним и свеправославним заједничим богослужењима и у Комисијама. Ова једногласност изражава свеправославну-васељенску црквену свест Православља, који нико нема право да игнорише без озбиљних последица.

4. Упоредо са непорецивим сведочењем из Нотиција-Синтагматиона, са закаснелим и недокументованим тврдњама Цариграда не слажу се ни еминентни историчари – великодостојници Васељенске патријаршије,25 који су кад се најмање надаш објавили студије у којима доказују ово што сведоче и Синтагматиони, да је последња три и по века Кијев није припадао канонској јурисдикцији Цариградске патријаршије, већ да канонски потпада под Руску Цркву! Индикативно:

1. а) Архивар Васељенског трона, архим. Калиник Деликанис, у свом чувеном делу „Спасени званични црквени списи у Кодексу Патријаршијске архиве“ том IIII, који је издат „у Цариграду од стране Патријаршијске штампарије“ 1902-190526 објављује Синодско писмо Васељенског Патријарха Пајсија Московском (Патријарху) Никону,“ у којем Васељенски Московског назива Московским патријархом и велике и мале Рус.“27 Као што је познато “мала Рус“ је данашња Украјина!

б) Сам архивар К. Деликанис осврћући се на „одвајање Кијевске митрополије од Москве“ коментарише: „Ова независност је трајала до 1686. године, када су ове епархије од Пољака задобиле исту ту аутономију, Цареви… су тражили, ради очувања истих од Уније која је насртала на Православне Цркве Литваније и Пољске, од Васељенске Патријаршије и са њом у јединству од Кијевске митрополије …са Патријаршијским троном у Москви, чији је предстојатељ патријарх Јоаким;. а који захтев је одобрио Васељенски патријарх Дионисије IV, издавши Синодски Томос с којим саучествујући у објави беше јерусалимски Доситеј .“28 Вредно је пажње да врло добар познавалац Патријаршијских докумената и архивар Васељенског трона карактерише Патријаршијски и Синодски Акт патријарха Дионисија IV као Синодски Томос“ у коме је учествовао као „саучествујући у објави“ јерусалимски Доситеј!

б) Такође, на другом месту понавља: Дакле, Кијевска митрополија наставља да буде под владавином Мјестобљуститеља до своје независности од Патријаршијског трона Москве 1686. године»29.

Опет напомињемо да је горе наведени рад К. Деликаниса издат у Цариграду од стране Патријаршијске штампарије“ и поново издат 1999. године на одлуку Васељенског патријарха Вартоломеја!

2. Професор (а сада и протопрезвитер) Теодорос Зисос – стари клирик, сарадник и саветник Цариградске Патријаршије – на међународног семинару у Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Женева у мају 1988.године: Православни Руси ових земаља са седиштем у Кијеву настављали су, а нарочито митрополије, да потпадају под јурисдикцију Васељенске Патријаршије након ослобађања Москве од стране Цариграда до 1686. године тако да … опет се везује Кијев с Москвом и успоставља јединство уз одобрење Васељенске Патријаршије“30.

3. Професор Богословског факултета на Халки, Василиос Ставридис, један од најозбиљнијих проучавалаца историје Васељенске Патријаршије не спомиње у списку епархија Васељенског трона нити Кијевску митрополију нити Украјину.31

4. Професор Григорије Ларентзакис, заступник Васељенске Патријаршије, у недавном чланку индиректно јасно прихвата да Украјина потпада под Москву: Московски Патријархат се сада бори сваким средством да сачува своју власт и у Украјини“32.

5. Нарочито правим осврт на професора Вл. Фидаса, који је почасни професор Црквене историје, од најважнијих великодостојника Васељенског трона, одликован највишим одливањем учитеља Црква, а данас служи као Декан на Институту за постдипломске студије Православне теологије Православног центра Васељенске Патријаршије у Шамбезију у Женеви. У низу својих научних објава у распону од 40 година (1966-2005) професор Фидас пише следеће, што чини апсолутно јасним пуну и канонску јурисдикцију Руске Цркве над Украјином:

а) Цариградски Дионисије Кијевску митрополије је сврставао под канонску јурисдикцију Московског патријархата (1687)“ 33.

б) Петар Велики укида васељенску институцију у Москви и уводи Синод. Ову своју одлуку оверава Васељенски Патријарх. На тај начин у Синоду Руске Цркве као један од три стална члана учествује Кијевски митрополит (заједно са Московским и Петроградским)34.

в) Кијевска богословска академија је једна о четири најзначајније Академије Московског патријархата35.

г) Кијевски Митрополит је био председавајући Сверуског Синода 1917.г., на којем је обновљена Патријаршијска институција у Русији36.

д) Нарочито је значајан са православним, наравно, учешћем Синод из 1945. године. Професор Фидас пише: У Синоду из 1945. године узели су учешћа Александријски патријарх Христофор, Антиохијски патријарх Александар III, патријарх-„католикос“ Грузијске цркве Калистрат, представник патријарха Цариградског митрополит тиатирски Герман, представник Јерусалимске патријаршије архиепископ Севастије Атинагора, представник Српске Цркве митрополит скопски Јосиф, епископ Јосиф Румунске цркве, и други… Синод је саставио и Правилник о управљању Руском православном црквом“. У складу са чланом 19 Правилника у шесточланом Сталном Синоду учествује као стални члан Кијевски Митрополит37! Да ли постоји и најмања резервисаност у погледу добре намере да Кијевски не потпада под Руску Цркву, у складу са једномисленим ставом горе наведених Цркава?

е) На крају, по професору Вл. Фидасу, у епархије Руске Цркве, спада и Кијев и цела Украјина као и манастири Украјине38!

Из горе наведених историјских података које цитирају изабрани великодостојници и сарадници Васељенске Патријаршије, произлази да Православни у Украјини последњих векова учествују у свим видовима црквеног живота Руске Патријаршије (монаштво, богословски Факултети, управа и у њеном Светом Синоду, изгнанства, и сл.), а не Васељенске Патријаршије.

[Имајући у виду горе поменуте научне закључке поштованог професора Вл. Фидаса (објављивање у распону од 40 година — 1966-2005!) разумну сумњу изазивају његове новосковане тврдње у недавно објављеном делу39 (нпр. о насилној анексији Украјине Руској Цркви, противканонском учешћу Кијевског митрополита у Патријаршијском Синоду Москве, и тако даље): конкретним Синодским Актом Васељенске Патријаршије (1686) нису само уступљене у целости и категорично јурисдикцији Московског патријархата источне епархије Украјине и Белорусије, као што некритички тврде богословски саветници Московског патријархата већ напротив објављена је неповредивост канонске јурисдикције Васељенске Патријаршије на целом простору Кијевске митрополије“, „Московски патријархат се пет векова бори да насилно наметне, а са чисто политичким и ентофилетичким критеријумима, противкаконску тврдњу у вези са потпадањем Украјинске цркве под њену династичку јурисдикцију, због тога су црквена јерархија, свештени клир и верни народ Украјине увек негирали да прихвате ову зависност“ и „Наравно, ова необична мучна зависност гарантована је њеном Повељом, пошто Свети Синод Украјинске цркве бира и рукополаже не само све архијереје Украјине, већ и предстојатеља Кијевске митрополије и све Украјине. Међутим овај режим мучне зависности Украјинске цркве се релативизује и слаби противканонском тврдњом Московског Патријархата да је Кијевски митрополит редован члан Светог Синода Московског патријархата, како би очигледно изразио произвољну тврдњу о потпуном потпадању исте под његову канонску јурисдикцију“! Очигледно је да је сам професор вршио потпунију произвољност горе новоскованих ставова у својим ранијим објавама…]

6. Вреди да напоменемо чињеницу да је и црквена свест и самих шизматика Украјине све до недавно прихватала да канонски потпадају под Московски патријархат и због тога су од 1-3 новембра 1991. године и 22. јануара 1992. године Москви поднели два писана захтева да им се изда Аутокефалност, а не Цариграду!

Васељенска патријаршија у свом тексту под називом „Васељенски трон и Украјинска црква, Говоре текстови“ наводи када је реч о њеном Патријаршијском и Синодском Акту из 1686. године: „Треба такође да се назначи и један од основних аксиома права: власт која је издала неки Акт има апсолутну предност у њеном тумачењу. Следствено томе, у конкретном случају тумачење Патријаршијских и Синодских Аката припада првенствено Васељенском трону“40. Пошто ово верујемо и ми, у садашњем нашем кратком доприносу ограничили смо се на овом место и покушали смо да покажемо само и искључиво кроз податке саме Цариградске Патријаршије и великодостојника и сарадника исте, да је надлежна Власт, односно Васељенска Патријаршија горе наведену одлуку Васељенског патријарха Дионисија IV (1686) и несумњиво потпадање Кијева под Руску Цркву, протумачила, схватила и на основу тога живела три и по века континуирано.

А подаци показују без икаквог изузетка да је 322 године без престанка стабилно и без озбиљних разлика сама црквена свест Васељенске патријаршије, Руске Цркве и свих помесних Патријаршија и Аутокефалних Цркава прихватала да Православни Украјине потпадају под Руску Цркву, у чијем животу су канонски учествовали на свим нивоима као њени органски чланови.

Ово свеправославно одлучено и непорециво сазнање и црквено искуство стално се и непрекидно испољавало у свеправославном заједничком богослужењу, у мировним посетама, на свеправославним прославама, свеправославним конференцијама, међународним конгресима, без икаквог приговора или резерве.

Ко, у ствари, може да игнорише ову вишестрано и вишеструко изражену свеправославну свест и искуство?

Ко може да тврди да је изнад православне свести, коју може и да игнорише?

(Следи други део)

Превела Јасмина Ђекић

1 Види индикативно. ВЛ. ФЕИДА, Црквена историја Русије (988-1988), изд. Анатолики Диаконија, Атина 19883, стр. 466, Т. ЗИСИС, Цариград и Москва, Солун 1989, протопрезвитер Т. ЗИСИС, Украјинска аутокефалност, изд. „То Палимпсисто“, Солун 2018, стр. 110, J. MEYENDORFF, Византинско предање после пада Цариграда, превод Стеф. Ефтимиадис, изд. ΜΙΕΤ, Атина 1994, стр. 69 и даље.

2 Страшно је што смо свесни да су распад руских народа – Цркава борили да наметну, а да у томе нису успели тада, Латини (са Унијом) и патријарси Цариграда наклоњени Латинима Григорије Мамас (бранилас Фераро-Флорентинског Сабора) и варлаамита Јанис Калекас, док су православни Патријарси Исидор, Нил и свети Филотеј Кокинос одбранили јединство, протопрезвитер Т. ЗИСИС, Украјинска аутокефалност, стр. 40-78. Трагична констатација о садашњем вођству наше Патријаршије…

Карактеристично је писмо Цариградског патријарха Нила (1380-1388) из којег произлази да је црквени поредак и предање ( „по древном овом обичају митрополије по старом том обичају“) хтело Руску Цркву (Велику и Малу Рус) уједињену под једним епископом: „претходно дакле рукоположивши Пастира митрополита Велике Русије, прогласивши њега и Кијевског по древном овом обичају митрополије, када је немогуће да Велика Русија производи архијереја, а да прво није именован Кијевски, што је саборна црква целе Русије, и председавајућа митрополија…и Кијева и целе Русије сам он…се проглашава и с њим у свако време архијереј целе Русије биће по старом том обичају (F. MiklosichI. Müller, Acta et Diplomata graeca medii aevi, sacra et profana, изд. Nindobonae Carolus Gerold 1862, II том, стр. 17-18).

3 http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/23802-presbeutis-sam-mpraounmpak-oi-ipa-upostirizoun-tin-autokefalia-stin-oukrania, в. АН. ГОЦОПУЛОС, „Лаковерна питања лаковерног свештеника…“, на http://anastasiosk.blogspot.com/2018/09/blogpost_45.html.

5 Овај одговор је дат када је „предстојатељ“ Епифаније био упитан о садржају недавног телефонског разговора с министром иностраних послова САД, Мајком Помпеом, http://aktines.blogspot.com/2018/12/blogpost_161.html

6 Све изјаве новог „предстојатеља, могу се наћи на http://aktines.blogspot.com/2018/12/blogpost_843.html

7 Чланак, из кога се може много открити, украјинског новинара Тараса Мелника (Taras Melnick), „’Сабор уједињења’ у Кијеву – закључци и перспективе, http://aktines.blogspot.com/2019/01/blogpost_6.htm.

8 «Васељенски трон и Украјинска црква, Говоре текстови», септембар 2018, стр. 4, 12, на https://www.ecpatr.org/deltiotypou/ukraine/final%20oukraniko-1.pdf.

9 ΙΩΒ, Архиепископ телмиски: «Тврдње Руске Цркве о јурисдикцији у Украјини су неосноване и без смисла, јер је Украјина одувек била једна безусловно канонска територија Васељенске Патријаршије» (http://www.romfea.gr/oikoumenikopatriarxeio/23889-arxiepiskopostelmissouoiapeilestoupatriarxeioumosxaseinaiasimantes), види и АТ. АНГЕЛОПУЛОС – ЕМ. КАРАГЕОРГУДИС, «Православни свет у данашњим геополитичким догађајима у Европи. Случајеви Кијевске митрополије, јурисдикције Мајке Цариградске Цркве (Патријаршија и Синодско писмо издања, 1686) и Охридске архиепископије под јурисдикцијом Патријаршије у Београду (Патријаршијски и Синодски Томос, 1922), на https://www.romfea.gr/katigories/10-apopseis/25686-o-kosmos-tis-orthodojias-stis-simerines-geopolitikes-ejelijeis-stin-europi-.

10 „Синтагматион“ је списак митрополита, архиепископа и епископа и поретка примата у оквиру црквене јурисдикције помесних Патријаршија и Цркава“. „Синтагматиони“ (Συνταγμάτια)» су се раније називало „Нотиције“ (Тακτικὰ) (Notitia Episcopatuum), док се данас издају под називом „Календар“ (Ἡμερολόγιο), „Диптиси“ или „Годишњак“ (Ἐπετηρίδα).

11 „Васељенски трон и Украјинска црква. Текстови говоре“, септембар 2018, стр. 4, 12, на https://www.ecpatr.org/deltiotypou/ukraine/final%20oukraniko-1.pdf.

12 в. напомену 2.

13 Обраћање московског патријарха Пимена Васељенском патријарху Димитрију (август 1987.): „Ми са захвалношћу памтимо да је од почетка свог историјског постојања Руска православна црква потпадала од грчку Јерархију као једна од митрополија Цариградске патријаршије“, у делу Т. ЗИСИС-а, Цариград и Москва, стр. 217.

14 Т. ЗИСИС, Цариград и Москва, изд. Вриенос, Солун 1999, стр. 198-203.

15 протопр. Т. ЗИСИС, Украјинска аутокефалност, стр. 90.

16 протопр. Т. ЗИСИС, Украјинска аутокефалност, стр. 95.

17 J. DARROUZES, Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitane, Paris 1981, стр. 319-418.

18 „Поредак примата преподобних патријараха и митрополија и архиепископа који се данас налазе и потпадају под цара Цариградског“, J. DARROUZES, Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantino-politane, Paris 1981, стр. 419-421.

19 ΧΡΥΣΑΝΘΟΥ ΠΑΤΡΙΑΡΧΟΥ ΤΩΝ ΙΕΡΟΣΟΛΥΜΩΝ, Синтагматон, Трговиште Угровлашке, 1715.

20 СИНТАГМАТИОН који је у употреби од стране митрополита и епископа Васељенског трона, у Цариграду издат од стране Патријаршијске штампарије, 1896, стр. 20.

21 СИНТАГМАТИОН који је у употреби од стране митрополита и епископа Васељенског трона, у Цариграду издат од стране Патријаршијске штампарије, 1902, стр. 24

22 Γ. РАЛИСΜ. ПОТЛИС, Синтагма божанских и свештених канона, Атина 1855.г. (репринте В. Ригопулу, Солун 2002), пети том, стр. 513-522.

23 Говор Његове Божанствене Свесветости Васељенског Патријарха Вартоломеја украјинском народу (26. јула 2008.г.), на https://fanarion.blogspot.com/2018/09/blogpost_25.html

25 У овој објави осврћемо се само на великодостојнике и блиске сараднике Васељенске патријаршије. Међутим, напомињемо да они који су се бавили овим питањем заједнички имају исто мишљење да је од 1686-1687 патријарх Дионисије IV Кијевску митрополију сврставао под канонску јурисдикцију Московског патријархата. Индикативно: Β. ТЗОРТЗАТУ, Основне институције управљања Православним патријаршијама, са историјским прегледом, у Атини 1972.г., стр. 169: за време васељенског патријарха Дионисија административно потпадање Кијевске митрополије под Московски патријархат (1687)», Β. СТЕФАНИДИ, Црквена историја, Атина 1973.г., стр. 448: У оквиру 1700 година Мала Рус … ујединила се и црквено с њим (1685). Уједињење је потврдио патријарх Цариградски (1687) и на тај начин је изостајала свака зависност Мале Рус од ове патријаршије (Цариградске). Кијевски је потпао Москви“».

26 Репринт Κ. ДЕЛИКАНИС, Званични црквени документи Васељенске Патријаршије, том IIII, 1999.

27 Κ. ДЕЛИКАНИС, исто, том III, стр. 36.

28 Κ. ДЕЛИКАНИС, исто, том III, стр. 7 напомена.

29 Κ. ДЕЛИКАНИС, исто, том III. стр. 34.

30 Т. ЗИСИС, Цариград и Москва, стр. 31.

32 ГР. ЛАРЕНТЗАКИС, „Размишљања и коментари за развој догађаја везан за Аутокефалну Украјинску цркву“, на http://anastasiosk.blogspot.com/2018/11/blogpost_703.html

33 ΒΛ. ΦИДАС, Црквена историја Русије, стр.273-274. До истог закључка долази и протопрезвитер Т. ЗИСИС, Украјинска аутокефалност, стр. 79-98.

34 ΒΛ. ΦИДАС, Црквена историја Русије, стр.317-318, Од истог писца, Руска Црква, Религијска и етичка енциклопедија, том 10 стр. 1055.

35 ΒΛ. ΦИДАСΑ, Црквена историја Русије, стр.301-304.

36 ΒΛ. ΦИЦАС, Црквена историја Русије, стр.335.

37 ΒΛ. ΦИДАС, Црквена историја Русије, стр.348-349, Од истог писца, Руска Црква, Религијска и етичка енциклопедија, том 10, стр. 1077, Β. ΤЗОРТЗАТУ, Основне институције управљања Православних патријаршија са историјским прегледом, Атина 1972, стр. 177.

38 ΒΛ. ΦИДАС, Руска Црква“, Религијска и етичка енциклопедија, том 10, стр.1078.

39 ΒΛ. ΦИДАС, Синодски Акт Васељенске Патријаршије (1686) и Аутокефалност Украјинске цркве на https://www.orthodoxianewsagency.gr/gnomes/hσυνοδικήπράξη-1686-καιηαυτοκεφαλία/.

40 «Ὁ Οἰκουμενικὸς Θρόνος καὶ ἡ Ἐκκλησία τῆς Οὐκρανίας, Ὁμιλοῦν τὰ κείμενα», Σεπτέμβριος 2018, σελ. 16, στό https://www.ecpatr.org/deltiotypou/ukraine/final%20oukraniko-1.pdf.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here