Реља Рашовић: Задњи ће бити први је основно начело аскетике

Поделите:

Православни верници своја инфантилна свхатања хришћанства јако често пројектују на своје духовнике јер немају капацитета да сагледају нешто што је изнад њиховог нивоа, и онда као што је то човеку нормално, ствари доживљавају кроз своју призму и све прилагођавају себи. Већина хришћана није имала озбиљна суочења са собом, за њих је Христос извор благодати, око које се не треба нешто нарочито трудити, а један дубљи и непостреднији однос са Богом их никада није ни занимао, већ то остављају за вечност.

Самим тим однос са својим духовницима је често лишен неког дубљег разума и поимања неког висег пута, јер они сматрају да колико је њима тај пут нешто онако лепо и рекло би се скоро успутно, немогуће је онда да је човек пред којим стоје, платио неку дубљу и далеко озбиљнију цену за стицање те вертикале којом тако очигледно и магнетично зрачи.

Kако је сам Христос рекао „задњи ће бити први“, циљ саме аскетике јесте првенство али у рају, свакако не овде. Људи имају илузију да смирење, кроткост, доброта, послушност Божијој вољи човеку аутоматски гарантују благостање на земљи док то у реалности не може бити даље од истине. Знам сасвим довољан број духовника који те квалитете заиста имају али тежина крста којег носе на својим леђима им једноставно не дозвољава да уживају у својој духовности у некој пуноћи а да их не притискају различите тешкоће, патње и болови, скоро са свих могућих страна. Оно што је највредније у православној духовности је то што она циља на сам квалитет бића, бића у Логосу, тј. Христу. Та испреплетаност човечијег и Божијег бића, човеку нуди пут обожења чији предукус може осетити чак и док је на земљи. Послушност Божијој вољи представља ту врсту синергије, између човечијих и Божанских енергија које га преображавају светлошћу Тавора (што је уједно и срце исихазма и наше мистике), оном истом светлошћу којом се преобразио сам
Исус Христос.

Kолико год то звучало феноменално, данашњи хришћани заборављају да је циљ тог обожења христоликост јер је Христова жеља да човек сам жели да се испуни Њиме и да по својој природи почне да личи на Њега што је нешто најтеже што човек може изабрати у свом целоживотном путу по мери свога крста. У томе као да се колективно занемарује да је сам Христос умео да буде и гладан у пустињи и да су га људи остављали и издавали, и трпео је велике ускраћености уз још већа понижења, малаксавао је у својим снагама, и био је разапет на крсту док је до те мере страдао да је посумњао у то и да га је Отац оставио, и тек после тог нама несхватљивог крика је уједно и на крсту умро… Самим тим својим страдањем је дао пример сваком хришћанину који жели да стоји пред Богом и да има живо јединство са Њиме, да он као Бог не тражи од човека нешто што он сам својим примером није прошао, а то је распеће које ће га до тог јединства и довести.

Сви знамо да су хришћани раних векова својом крвљу ударили темељ хришћанства, док са друге стране сматрамо да је то део једне далеке прошлости и да тај исти принцип у модерним временима једноставно не важи. Kао да је ђаво после Христа дигао руке у његовој борби са човеком, а у реалности видимо свет који постаје на све софистицираније и дубље начине покварен и зао. И да је те нове системе све теже расформирати и поправити на било какав начин…
Историјски гледано, директни прогони и убијање хришћана су начинили штету злу више него било шта друго, стварали су велики број мученика са светитељским ореолима, људе гвоздене воље за које се знало да ли су вино или вода и који су директно ишли ка Богу са тако снажном енергијом страдања која је била у стању да разори римску империју. Сам непријатељ је морао да промени своје тактике и почео је да их базира на једној тихој ватри чија се температура константно повећава, али кроз деценије и векове где се на један спор и константан начин већ телесно и духовно раслабљеном човеку скоро неприметно дају увек нови начини на које може да падне и да се одрекне Бога. Тај светитељски ореол који му је био тако директно доступан, непријатељ више није желео да му пружи, а то је једна врста мучеништва сасвим друге врсте која није ни мало лакша од хришћана првих векова јер се у њој човек бори за своју доброту и људскост и вертикалу ка Богу на далеко суптилније и много дуготрајније начине у којима га како је Св. Антоније Велико говорио „чекају искушења до последњег даха“.

У таквом свету, који по свој прилици лежи у злу, човек који се заиста определио за директан пут ка Христу, једноставно овде не може просперирати, већ ће самим тим што је изабрао озбиљнију кретњу ка Христу преко својих леђа примати различите ударце овог суровог света у неупоредиво већој мери од некога коме таква жеља није ни прошла кроз срце, а камоли главу. Самим тим чак и у благодати коју Бог излива на таквог човека, Његовој непосредности коју он може осетити он неће моћи да ужива на исти начин као што би то могло да чини дете на некој цветној ливади безбрижно упијајући сунчеве зраке. Такав човек ће бити на првим линијама фронта пљујући своју крв некада у толико тешким борбама да би најрађе одустао од свега. Предукусе тих духовних искустава које му Бог даје, а за које је платио велику цену („А ко изгуби свој живот мене ради — наћи ће га“), ће имати у пуноћи тек у следећем животу у коме ће га чекати и васкрсло тело прожето једним благодатним јединством са Богом које неће бити једнако са човеком који није подносио његове жртве.
То је слика свих наших правих молитвеника, аскета и духовника који су имали ко зна које борбе које вам никада неће рећи и који ко зна шта и дан данас носе на својим некада и уморним леђима, док им маса усхићених православаца прилазе претежно заинтересовани за њихови енергију или задовољење неких властитих потреба на крајње саможиве и безобзирне начине.

Реља Рашовић

http://patriot.rs

 

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here