Šestakov: Duhovni život i komfor

Podelite:

Sabrat Sretenjskog manastira, urednik portala „Pravoslavie.ru“, jeromonah Ignjatije (Šestakov) odgovara na pitanja gledalaca i voditelja programa televizijskog kanala „Sojuz“ „Razgovori sa sveštenikom“ o tome da li je težnja ka komforu spojiva sa hrišćanstvom? Kako uskladiti ritam savremenog života i ritam Crkve? Koje probleme nam donose nove tehnologije koje su vrlo raširene u našoj svakodnevici?

„Lamborginijem nećeš ući u raj“

– Čoveku je svojstveno da teži ka komforu, on se trudi da olakša sebi život, da olakša i pojednostavi svoj rad. Ali da li je to za njega korisno u duhovnom smislu?

– Čini mi se da čovekova težnja ka komforu delimično izražava njegovu težnju ka povratku u raj. Živeći ovde stalno osećamo izvesnu nelagodu. I težnja ka komforu takođe svedoči o tome da plačemo za izgubljenim rajem. Nije slučajno što mnogi centri udobnosti, na primer, raskošni hoteli, dvorci, tržni centri i centri za razonodu nose naziv „Paradis“, odnosno „Raj“. Ovo je naizgled vulgarno, ali s druge strane, ljudi tako nesvesno pokušavaju da se vrate u neko rajsko mesto i stanje.

Jasno je da ako se čovek bude bavio samo stvaranjem materijalnog komfora to neće imati nikakve veze s bogoopštenjem. Naizgled, ovde nije očevidan i očigledan greh koji nas odvaja od Boga. Ali pogledajmo neke savremene civilizacije, na primer, nagli porast komfora na Zapadu u HH veku – a sad je to došlo i kod nas – ili naš komunistički eksperiment.

– Želja za izgradnjom raja na Zemlji?

– Da. Ovaj sovjetski raj je bio u izvesnoj meri asketski, ali je mnogo učinjeno i za komfor: elektrifikacija u svim krajevima, izgradnja zgrada u kojima je u stanovima bilo grejanje i topla voda, struja, i sve to skoro besplatno. A sad vidimo primere beskrajnog komfora koji dostiže neverovatne razmere – takvih stvari nikad nije bilo među ljudima. Istovremeno je to često praćeno okretanjem od Hrista, od Boga. To se dešava i na Zapadu i kod nas.

Međutim, apsolutni fizički komfor i Bog su nespojivi. Oni su kao ulje i voda. Premda bismo veoma želeli da ih spojimo. Želimo da uđemo u raj lamborginijem. Želimo da budemo s Bogom, a da pritom živimo nekako izuzetno lepo, dobro i srećno kao što žive nekakve zvezde Instagrama: da budemo večno mladi, lepi i uspešni. Ova reč „uspešni“ se danas stalno ponavlja. Premda se često ne objašnjava: uspešni u čemu?

Čak i strah Božiji koji postoji u nama, pravoslavnim hrišćanima, ponekad se pretvara u nekakav sujeverni strah – u želju da nam i tamo, u drugom svetu, bude komforno. Čini mi se da danas postoji trend u svakodnevnom životu pravoslavnih hrišćana: da ne izlazeći iz zone komfora, kao da sedimo u kabrioletu, budemo s Bogom, da budemo pričesnici božanske blagodati. Međutim, tu postoji vrlo ozbiljan disonans i mi to još uvek ne shvatamo. Još uvek nismo u stanju da shvatimo suštinu i posledice onog stepena komfora koji se obrušio na čovečanstvo, uključujući, ako ne pre svega, narode koji ispovedaju Hrista.

– U čemu je koren protivrečnosti između komfora i duhovnog života?

– Počećemo od glavnog. Mi idemo za Gospodom Isusom Hristom, On je naš „Načelnik“, primer za ugled. Ali hajde da pogledamo kako je On živeo ovde, na Zemlji, da pogledamo i okruženje u kojem je propovedao, u kojem je odrastao. Ljudi su u vreme Hrista živeli mnogo skromnije. Čak su i najbogatiji carevi tada živeli skromnije nego što danas živi neki prosečan vlasnik salona automobila. Ali je čak i za taj svet Hristos bio siromašan: nije imao ni kuću, ni neku imovinu, i to nije slučajno. Postoje druge religije i veroispovesti koje su vezane za određene ličnosti i ljudi, bez obzira na ove ličnosti, vide ovaploćenje moralnog načela. A mi se ugledamo na Hrista, na apostole. Ali oni su živeli vrlo skromno, čak i po standardima ondašnjeg sveta. I nije slučajno to što Gospod nije došao u ovaj svet kao bogati car, ili kao osvajač, ili kao trgovac.

– Rođen je u jaslama, u vrlo nekomfornim uslovima…

– Da. Došao je kao prognanik. I u tome je važna osnova našeg hrišćanskog života. I treba da se ugledamo na ovaj ideal. Ne možemo da zaboravimo na to. Nekadašnje generacije hrišćana, i kod nas u Rusiji, nikad to nisu zaboravljale. Može se reći da ljudi nisu težili da premaše izvesnu granicu komfora upravo zato što su se rukovodili Hristovim moralnim idealom.

Jednom mi se desila sledeća stvar. Neka baka je prodavala čarape u metrou. Ta baka mi je bila simpatična i odlučio sam da kupim njen proizvod. Pitam: „Pošto?“ Odgovara: „150 rubalja.“ A tada je već 150 rubalja bila skoro kao sad, vrlo malo novca. Nisam imao potrebne novčanice, pa sam joj dao nešto više, a ona kaže: „Ne, neću da uzmem.“ Uzela je koliko je tražila, nije htela da uzme više. Čak je rekla: „To je greh.“ Razumete? Generacije naših predaka su živele tako da se vrlo strogo odnose prema tome da steknu neko materijalno bogatstvo, uopšte nešto materijalno. Oprezno su se odnosili prema tome. I polazeći od toga čak se naša civilizacija razvijala posebnim putem. To su međusobno povezane stvari.

Čini mi se da pravi hrišćanin ne može biti preterano bogat čovek i da se kupa u luksuzu. Odnosno, on može de facto, ali to nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Čovek može biti bogat, može imati, recimo, dve kuće, i još mnogo svega. Ali postoji izvesna crta posle koje se postavlja pitanje: „A da li si ti uopšte hrišćanin? Da li živiš po Jevanđelju ako se kupaš u takvoj raskoši?“

Živeti u ritmu Crkve

A da li je uopšte dozvoljeno prilagođavati sebi principe hrišćanskog života? Uobičajena je situacija: čovek se ponekad toliko umori da ga mrzi da čita jutarnje ili večernje pravilo, želi duže da odspava ili uveče da što pre legne u krevet. Da li treba da primorava sebe da se moli? Da li je to ispravno? Jer postoji poslovica: „Nevoljnik nije bogomolnik.“ Ili česta situacija, posebno u toku leta kad mnogi subotom i nedeljom odlaze u vikendicu: nema hrama u blizini i ljudi izostaju se nedeljne službe, idu u hram u gradu – za vreme radnih dana i čak na praznike samo kad padnu u radni dan. Ovde se takođe radi o tome kako je nama zgodnije, komfornije…

– Ako je čovek umoran i bukvalno primorava sebe da obavi molitveno pravilo mislim da neće pogrešiti. Ne treba se plašiti toga. Ako se malo potrudimo, ako budemo poštovali molitveno pravilo, to će nam biti samo na korist. Ali je pritom vrlo važno unutrašnje raspoloženje. Kao prvo, treba da postoji radost i zahvalnost Bogu. Uopšte, bilo bi ispravno kad bismo probudivši se započnjali dan rečima: „Gospode, hvala Ti za ovu kišu napolju, za ovo sunce, za mesto na kojem živim, za posao koji imam, za moju rodbinu.“ Vrlo je važno da je čovek zahvalan. Zahvalnost i radost uvek treba da budu prisutne u našoj molitvi, pa će se menjati svet oko nas. Čini mi se da je to glavno.

Ali važno je i molitveno pravilo. To je isto kao i trening u sportu: ako redovno treniraš, lakše ti je da treniraš. Ponekad se verovatno može nešto skratiti, ali ne tako da pređe u naviku.

A što se tiče odlaska u hram… Jasno je da ponekad ne možemo da odemo na službu nedeljom ili na praznik i da posle to na neki način nadoknađujemo, ali to takođe ne sme da postane pravilo, zato što su nedeljna Liturgija, nedelja ili praznični dani – posebni dani, to su Božiji dani. Crkva ih nije slučajno ustanovila i ovaj ritam je vrlo važan za nas. I ako ga narušimo dobro je da to na neki način nadoknadimo. Ima ljudi koji su prosto uzeli za pravilo da idu na Liturgiju sredom ili četvrtkom, ali često ne odu nedeljom. Naravno, to je čudno i pogrešno s duhovne tačke gledišta. Treba da se trudimo da se pridržavamo crkvene bogoslužbene struje.

Robovi ispraznosti

Oče Ignjatije, rekli ste da Crkva zadaje određeni životni ritam. Kad čovek teži komforu on menja svoj životni ritam: obično ga ubrzava, trudi se da sve uradi brže, da pojednostavi opštenje. Da li je to blagotvorno?

– Mislim da je težnja ka ubrzavanju i pojednostavljivanju već ropstvo u izvesnoj meri. Šta znači težiti komforu? Čovek koji teži komforu neminovno teži bogaćenju. Zapravo, on počinje manje da služi sebi, a više mamoni i počinje da postupa po zakonima koji mu se nameću i hteo ili ne hteo dospeva u taštinu. Praktično, svi mi živimo u ovoj taštini i vrevi. To se posebno vidi u gradskoj sredini, u Moskvi. Dođeš u Moskvu, vraćaš se odnekud i prosto osećaš da si ujutru ustao i da u glavi počinju da ti se vrte neke kuglice. Moraš da trčiš negde, zato što svi nekuda trče. A kuda svi trče? Svi trče da zarađuju novac. Kuda još mogu da trče u Moskvi?!

Naravno, ima profesija u kojima se ljudi bave služenjem bližnjem, gde materijalni faktor nije osnova. Ali u suštini, većina ljudi koji žive u velikom gradu, kao što je na primer Moskva, zauzeta je zarađivanjem novca. Zapravo, zato i dolaze ovamo. Cela Rusija dolazi u Moskvu da bi ovde zarađivala novac i preživela. Stvoren je takav sistem. I ljudi koji žele da se obogate vrte se kao u začaranom krugu, praktično postaju robovi. Počinje vreva i nije jasno čemu to. Naravno, u tome ima nešto bolesno. I nažalost, svi smo time obuzeti. Treba češće da razmišljamo o tome kako živimo i zbog čega i čemu sva ta trka.

Čovek nekuda žuri i kaže: „Brže, brže, brže!“ I postavlja se pitanje: „Čujte, a zašto? Koji je konačni rezultat? Kuda trčimo?“ To je u stvari neka nezdrava žurba, vreva u čistom obliku. Brže i više. I čovek gubi kontrolu, on više ne razume šta će mu sve to. Upravo to je zamka srebroljublja, sticanja bogatstva i komfora. Jer praktično, što više novca ljudi zarađuju, tim više troše. A kad dođu na nivo vrlo bogatih ljudi, praktično svi postaju robovi. Robovi trendova, mode, položaja, određenog načina života.

Ova luda trka i ubrzanje rađaju težnju ka sredstvima za brzo prenošenje informacije. Brže i više. I na kraju se ne sećaš s kim si juče pričao i o čemu, zato što ti je glava prepuna ogromnog broja poruka i informacija i mozak ne može da izdrži. Sudim po sebi. Ponekad me to prosto plaši: sećam se da sam posle ručka razgovarao s nekim, i ne sećam se o čemu. Čovek više nije u stanju da prima ovaj ritam, mozak se isključuje i gotovo. Ali lako je nama, pričesnicima božanske blagodati, pravoslavnim hrišćanima, da pričamo. A možete li da zamislite kako je onima koji se ne pričešćuju, ne ispovedaju i nisu zajedničari božanske blagodati? Oni čak nisu ni svesni toga. Oni su kao kuglice iz lutrije „Sportloto“, ubačeni u centrifugu, pa se vrte. To je ispraznost – plata za težnju ka komforu. Čovek teži komforu i postaje rob ispraznosti, trke, viška informacija.

– I sam čovek se neprimetno menja iznutra.

– Da, čovek se menja. U principu, komfor kao i bogatstvo – oni idu rame uz rame – nisu bezopasna i naivna stvar. Kad čovek ulazi u određene odnose s novcem, sa svojom karijerom, on se menja. I čini mi se da je to glavna stvar na koju đavo hvata čoveka. Sad niko ne kaže, bar u Rusiji: „Vi ste hrišćanin, nećemo vas primiti na posao.“ Čini mi se da toga nema, iako se ne zna šta će biti dalje. takva je situacija i u Evropi, i u Americi. Naravno, suočavamo se s tim da i kod nas neki žele da skinu izvesne hrišćanske simbole, ali nema stvari kao što su bile u Rusiji 1918. godine ili negde u Meksiku za vreme revolucije kad su sveštenici streljani.

Kako đavo danas može da zarobi čoveka, da ga ubaci u svoj program? Upravo kroz težnju ka bogatstvu, ka komforu, ka nekim nasladama koje se svuda propovedaju. Sva reklama je usmerena na to, čak i reklama nekih nevinih stvari, hemijskih preparata za kućnu upotrebu, lekova i usluga. Tako se reklamira svaki vid ljudske delatnosti: evo, uradi ovo i odmah ćeš početi da živiš u raju, bićeš večno mlad i lep, imaćeš vlast i mogućnosti. Ovom karticom ću tamo da platim, ovde ću da platim, sve ću da kupim, ne izlazeći iz kuće. I čini mi se da težnja ka bogaćenju i komforu, ka beskonačnom odmoru i zabavi upropaštava čoveka, on je upravo za to spreman da dobrovoljno proda dušu.

„Ne možemo da promovišemo pravoslavlje isto ka šampon“

– Da li duh komfornog života prodire i u pravoslavnu sredinu?

– Čak ne bih rekao da prodire, prosto živimo u svetu u kojem likuje duh komfora. Prirodno, to utiče na nas. Po mojim zapažanjima, za poslednjih pet-sedam godina čak i u sferi pravoslavnih medija, kad izražavamo stav Crkve na nekim kanalima, u časopisima i društvenim mrežama ispoljava se čudan stav: nemojte misliti da smo mi tako ograničeni, u vojničkoj uniformi i u vojničkim čizmama, ne, ne i ne, mi smo vrlo simpatični, savremeni intelektualci, a što je glavno, mi smo lepi i uspešni – eto, takvi smo mi pravoslavci! Sve se to govori pod izgovorom da treba pod hitno da izađemo iz „geta“.

Međutim, radi se o tome da, kao prvo, u tome ima neke naročite težnje ka tome da se svidimo ovom svetu. A kao drugo, postoji težnja da se primenjuju modeli koje ovaj svet koristi za propagandu, za prodaju, za marketing, recimo, šampona, a mi tako želimo da promovišemo pravoslavlje. Na primer, da uzmemo glumca i da ga stavimo na korice pravoslavnog časopisa i ispostavlja se da je on istovremeno na koricama našeg časopisa i neke „žute štampe“. Čini mi se da tu postoji opasnost. Naravno, ne treba da budemo ni u kakvom „getu“, sve je to apsolutno jasno, ali treba da shvatimo, i od toga smo započeli razgovor, da će hrišćani u ovom svetu svejedno izgubiti. Izgubiće u smislu da ne mogu da budu neki super-Rambo ili neka superlepotica celog života.

Čovekov život je svejedno tragedija. Da, čovek teži ka sreći, recimo, ka porodičnoj sreći, ali nećemo večno biti mladi, nećemo svi do jednog večno biti lepi. Ne mogu svi da idu po letovalštima i da stavljaju svoje fotografije na društvenim mrežama, ne može cela zemlja da ode u restoran i da fotografiše svoju hranu. To se neće desiti, ma koliko to da želimo. Ne mogu sve dobre i simpatične devojke naći pravoslavne Alene Delone, razumete? I obrnuto. Pa to se neće desiti, to se ne dešava. Tim pre što lepota nije u tome i čovek se ne voli zbog toga. I kad počnemo da težimo ka ovom standardu mi ne shvatamo ka čemu težimo. A težimo ka standardu reklamnih časopisa za kozmetiku; u suštini, naše postupke često pokreću neke pi-ar tehnologije. Ali od toga nema koristi. Samo ćemo sekularizovati svest i to je sve.

Ljudi od nas očekuju nešto drugo. To ne znači da treba da idemo neočešljani i neumiveni, to niko ne kaže. Ali ne treba da mislimo da se ne zna ko smo ako ne budemo izgledali kao s korica modnog časopisa. Ne želim nikoga da optužujem, ali nažalost, nešto slično postoji, na primer, među pravoslavcima koji pišu i nastupaju u javnosti. Posebno među mirjanima, ali to postoji i među sveštenicima, i među monasima. Ovde postoji izvesna nejasnost: u suštini, uzimamo kliše po kojem živi ovaj svet i koji se svima nameće i pokušavamo da se svidimo ovom svetu i da budemo uspešni u njemu. Međutim, suština hrišćanstva nije u tome. Ne radi se o tome da iskopamo zemunicu u šumi i da živimo u njoj i jedemo korenje. Jasno je da to ne mogu svi, a u principu i ne treba. Ali sad je ova težnja prema komforu kao nekakav cunami.

Ali raskoš i komforan život se ni na koji način ne mogu povezati sa stvarima kao što je, na primer, rad. A ako se u reklami prikazuje porodica u njoj uvek ima jedno ili dvoje dece. Zašto ne šestoro? Reklamirate neku hranu, pa prikažite veliku porodicu koja je bliska idealu tradicionalne, hrišćanske porodice.

Danas se sve gradi na propagandi greha. I kad počinjemo da koristimo iste metode to je vrlo opasno i čini mi se da tako nećemo postići nikakav cilj. To će biti blizu onoga što je Gospod rekao: ne bacajte bisere pred svinje da se ne okrenu i ne zgaze vas (up.: Mt. 7: 6). Vrlo je važno da to imamo na umu.

Kad se u Crkvi dešavaju neki veći skandali najčešće se može videti da smo prvo nešto pokušali da učinimo po zakonima ovog sveta. To sam imao prilike da vidim i u drugim pomesnim Crkvama. Odlučili su ljudi da uzmu neke pi-ar menadžere da sve ubede da je to dobro i na kraju nisu nikoga ubedili. Ili sveštenici počinju da se ponašaju kao fudbalski navijači i to je potpuno besmisleno. Ima mnogo sličnih stvari. Čini mi se da treba to da sagledamo i da se oprezno odnosimo prema tome, zato što ni mi nećemo biti potrebni ovom svetu ako obljutavimo (up.: Mt. 5: 13).

Ne s „frendom“, već s drugom

Društvene mreže su jedno od obeležja savremenog sveta. Recite mi, molim vas, da li opštenje u društvenim mrežama ima istu vrednost kao i živa komunikacija? I kako se uopšte odnosite prema društvenim mrežama?

– Mislim da opštenje u društvenim mrežama i posredstvom mesendžera i mobilnih uređaja ne može u potpunosti da zameni normalno druženje. Čak se često dešava: s nekim čovekom dugo vremena komuniciraš preko elektronske pošte, počinješ da se družiš, stupaš u prijateljske odnose, čak kao da ste istomišljenici. A onda sretneš ovog čoveka i osećaš da nemaš o čemu da pričaš.

Naravno, sve ove tehničke inovacije su u izvesnoj meri korisne, posebno kad pomoću njih prevladavamo rastojanje. Na primer, ti živeći u svojoj ulici ne možeš da se upoznaš s čovekom koji, recimo, voli Puškina i prevodi ga na španski jezik. I upoznaješ se s takvim čovekom zahvaljujući mobilnim uređajima i internetu, a on živi u Barseloni. Naravno, to je korisno. I čovek može mnogo toga da uradi zahvaljujući društvenim mrežama. Imao sam mnogo slučajeva kad nam je pošlo za rukom da uradimo nešto dobro – u oblasti izdavaštva, i u organizacionom smislu, na primer, neke izložbe, i u Crkvi, razume se – kad sam se upoznao s ljudima preko društvenih mreža.

Međutim, vidim u tome i ozbiljnu opasnost, zato što ljudi – posebno mladi i deca koji danas počinju da komuniciraju u društvenim mrežama – praktično ne umeju da komuniciraju uživo, normalno. Zato što frenda imaš na Fejsbuku – to ti nije baš drug i ako tamo imaš 500 „prijatelja“ to ne znači da su svi oni stvarno tvoji prijatelji. Naravno, ovde dolazi do velike zamene pojmova.

Ovo je postalo klasična slika: ljudi se okupljaju i svako drži svoj mobilni. Treba da postoji neka zlatna sredina. Danas ne bi bilo sasvim ispravno isključiti opštenje na društvenim mrežama, a to ne mogu svi: treba održavati izvesne kontakte i veze. Ali obavezno treba da imamo instituciju opštenja uživo i čini mi se da Crkva ovde treba da odigra važnu ulogu. Vrlo je važno da ljudi mogu da ostanu posle Liturgije i da posede i popričaju. Često odlazim u Srbiju i tamo je to kao deo bogosluženja, kad se završi Liturgija, posebno u manastirima. Ljudi se pričeste i obavezno posede zajedno posle Liturgije. Na nekim mestima će se čak i uvrediti ako odmah pobegneš. Takva okupljanja se zovu „posluženje“. Ljudi piju kafu, mezete, pričaju. Ali glavno je, druže se – pola sata, četrdeset minuta, sat.

I bilo bi dobro da se u manastirima, i posebno u gradskim hramovima pronađe takvo mesto, neka to bude napolju, pod nadstrešnicom, za druženje. Zato što ljudima nedostaje komunikacija. Postoji opasnost: ljudi komuniciraju na društvenim mrežama i prestaju da komuniciraju uživo. Čini mi se da je jedan od naših crkvenih zadataka da razvijamo ovu sposobnost međusobnog opštenja. I treba to ljudima da omogućimo, da im damo krov pod kojim će moći da se druže, posebno mladi ljudi, deca, pubertetlije.

Jevanđelje se takođe prenosi preko reči, kroz lično opštenje. Jer Hristos nije uzeo i poslao svima pisma kao što se šalju obaveštenja svim zaposlenima da će sutra biti održan sastanak ili da se uvodi nešto novo. Da, apostoli su pisali poslanice, ali su svuda išli i sami. Komunikacija je vrlo važna.

Sećam se, pre nekoliko godina, kad je „Živoj žurnal“ bio vrlo popularan, došlo je do serije međusobnih skandala između prilično poznatih pravoslavnih publicista. Bilo je potpuno jasno da se to dešava zato što se ovi ljudi prosto nisu sreli i nisu popričali.

– Odnosno, društvene mreže udaljuju ljude: oni već komuniciraju s avatarima, a ne međusobno?

– Da, posebno kad ljudi kriju svoju ličnost. To uopšte nije normalno. Pre svega 30 godina to bi bio neki apsolutno nemogući način opštenja. A postoji i druga stvar. Često se dešava da čovek na piše, na primer na Fejsbuku ili „VKontakte“ nešto u ljutnji ili da pogreši, ili je bio prosto previše uzbuđen, nije spavao, umoran je, možda je popio… I onda se i kaje zbog onoga što je napisao, ali više ne može da vrati, jer što je napisano, napisano je. Dešava se da ljudi uđu u neku bogoslovsku diskusiju i napričaju štošta. A posle brane svoj stav, na izvestan način su već taoci onoga što su napisali, sramota ih je da povuku reč. Jasno je da kad bi se ljudi prosto okupili, seli i porazgovarali, oni bi i sporili, a onda bi neko rekao: „Stvarno, nešto sam lupio, pa dobro-de, to je glupost. Nisam pročitao ovu ili onu knjigu.“

Osim toga, društvene mreže nam postavljaju standarde u komunikaciji: ovo treba da lajkujemo, da pokažemo da nam se ono ne sviđa. Praktično nam nameću kako da se ponašamo. Da li znate da sad u novim modelima telefona u režimu kamera postoji funkcija „Hrana“ za fotografisanje onoga što jedemo?

– Programirano je u telefonu?

– Da. Već je dostiglo takav vrhunac da, na primer, proizvođač „Samsung“ u kameru ubacuje funkciju fotografisanja jela. Čini se da je to potpuno ludilo. A otkud to? To je efekat istih ovih društvenih mreža. Ljudi vole da slikaju hranu i stavljaju slike na društvenim mrežama. Odnosno, ako kupiš telefon, on ti kaže: i ti se tako ponašaj – fotografiši hranu. I već ti je žao da to ne iskoristiš, osim toga tamo postoj odličan efekat: ivice su nejasne, a u sredini je sve jasno. Telefon ti kaže: budi takva budala – fotografiši hranu u svakom restoranu i objavljuj fotografije onoga što jedeš. A šta je to? Sve je zapravo počelo od društvenih mreža. Nameće nam se takav model ponašanja.

Druga opasnost od opštenja na društvenim mrežama je ta što se ljudi navikavaju da ne odgovaraju za svoje reči. Jer čovek zna ako se ne sretne s onim koga je uvredio neće morati da mu se izvinjava. A da bi „regulisao“ odnose prosto će mu staviti neki lajk ili će obrisati svoj post i sve će biti u redu. Čini mi se da svi treba da imamo na umu odgovornost za reči, pre svega oni koji odgovaraju za vaspitanje: i roditelji, i mi, sveštenici. I treba to da učimo.

I ponoviću: treba da se učimo živoj komunikaciji. U poslednje vreme se često srećem s tim da se roditelji žale: odrasla deca koja su već završila fakultete ništa neće da rade i vrlo je teško komunicirati s njima. A radi se o tome što su odrasli na takvom opštenju i to im već deformiše psihu. Tako da je to ozbiljan problem.

Hristos nam daje slobodu

– Oče Ignjatije, šta biste želeli da kažete u zaključku našeg razgovora?

– Pre svega ne smemo da zaboravimo šta je hrišćanstvo i šta znači biti hrišćanin. To zvuči uobičajeno, ali u stvari jednostavni ideali hrišćanstva, između ostalog, skromnost, treba da nam budu najvažniji. U komforu, u trci za novcem, niti ćemo poboljšati svoj život, niti ćemo postati pravi hrišćani. Ispostaviće se da nismo ni tamo ni ovamo. Zapravo, u tome se sastoji naša sloboda: treba da budemo slobodni od svega toga. A slobodu nam daje Hristos. On nam je doneo upravo ovu slobodu, slobodu od ovog sveta. Treba da budemo prosto slobodni ljudi, slobodni u Hristu i u Duhu Svetom, i tada ćemo razlikovati duh ovoga sveta, videćemo šta je dobro, a šta loše.

Svima bih hteo da poželim da sačuvamo trezven um, da umemo da razlikujemo znamenja ovoga veka kako ne bismo postali robovi i kako ne bismo obljutavili.

Jeromonah Ignatije (Šestakov)
Sa ruskog Marina Todić

Moskovski Sretenjski manastir

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here