СРПСКОЈ МАЈЦИ – СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Поделите:

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недјело, а ја знам много његових добрих дјела”. „Ако ви не вјерујете мени, питајте комшије, они ће посвједочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свијет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увијек сјећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видио неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој?
Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сјећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корјена, свето је и стабло!

Сјећамо се, мајки, које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свјесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за вријеме царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увијек царица, јер је царица по духу. Тјелесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске послије слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, вјерујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сјетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сјећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сјетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувијек сузама осветио и своју бијелу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замјерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огријешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дијете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свијећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вјечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске пјеваније.

Ај, браћо моја, ми се морамо данас сјетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из вијека у вијек, кроз вијекове. Ја не могу да се отргнем томе сјећању јер сам их лично негдје, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине.

Сјетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би дјецу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће вријеме, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изњети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цијело ткиво наше славне историје.

Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим прије мајка Хришћанка. Страдања матера за дјецу њихову, тјелесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше вјерне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вјечно, тамо гдје се у вишњој и вјечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као дјеца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу дјеце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према дјеци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на вијек вијека. Амин.”

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here