Стеван Стефановић: Достојевски у сибирском затвору – други део

Поделите:

Осуђеници у Мртвом дому свим силама покушавали су да симулирају живот ван тамнице, да би, колико им је било могуће, показали да су живи. Иако су сви у Мртви дом доспели због бунта против спољашњег света, у тамници је тај свет еквивалент слободе.

 

Робијаши нису живели, њих су „живе сахрањивали“ и сан о слободи био је њихова „одбрана од смрти“. Достојевски је у затвору осетио људску везаност за живот, као и испразност свих оних философија и погледа на свет који негирају личност и људску егзистенцију, као и вољу за постојањем, или је посматрају и третирају као нешто секундарно, попут далекоисточних мислилаца. Личност је увек циљ, а никад средство, свака употреба човека је злоупотреба, колико год се водили најразличитијим позитивним разлозима. Ово је основна мисао у овом роману, и централна идеја Достојевског.

Нада, као основна покретачка енергија људи у Мртвом дому, наизглед парадоксално, пројављује се као вера, као вера у нови живот, и то нарочито онда када неко од затвореника осети стварну тежину свог положаја. Након божићне представе, ноћу, у којој врхуни симулирање спољног света, Гројаничков се изненада буди, гледа своје уснуле другове, као да жели да се увери да је сва та беда и страдање наставак ружног сна, а не сурова стварност. Затим Гројанчиков спушта главу на јастук и одговара на своје питање: „Та, ја нисам овде заувек, већ само за неколико година…“

Овде позивање на представу, дората, богослужења, затворског орлића и јарца, више немају смисла и неодрживи су, само једна ствар може да умири, а то је чињеница да робија није вечна, већ привремена. Ниједан затвореник, па ни Достојевски не заборављају ово ни за тренутак: „Желео сам да живим још и после тамнице…“

Правилном тумачењу Записа из мртвог дома много је сметао предговор. Намеће се питање зашто је био потребан предговор, зашто је Достојевском била потребна измишљена прича о племићу Александру Петровичу Горјаничковом, који је утамничен због убиства жене?

Први одговор критике био је тај да је главни јунак претрпео измене због цензуре. Међутим, пажљивом читаоцу не могу да промакну јасне алузије које Достојевски прави и на основу којих се види да је Горјанчиков упућен у прогонство због политичких прекршаја, да није обичан криминалац, већ политички преступник. Када, на пример, Горјанчиков одлучи да се прикључи захтевима робијаша, други политички заробљеници му скрећу пажњу да би он својим учешћем могао да све поквари и да има на уму због чега је он овде. Предговор, дакле, није могао да обмане цензуру, нити је због тога писан.

Горјанчиков приповеда читав догађај, он је нека врста наратора Мртвог дома. И поред ове чињенице, он је читаоцу углавном приказан у лошем светлу. У прологу романа он умире сам, потпуно заборављен од свих, и као да је и сам заборавио спољни свет, он ни са ким не разговара, чак ништа и не чита, у сваком погледу је изгубљен и своје последње дане проводи тако што даје часове да би зарадио пар тричавих гроша. Јасно је да такви људи не пишу успомене, нити би Горјанчиков био у стању да у Мртвом дому пронађе онолико добра колико га је нашао Достојевски, који је у време писања Записа и за време боравка у затвору био сушта супротност Горјанчикову …

 

У условима које ствара сибирски затвор, рационализам који је прогласио разум за најбитнију особину човека стављен је на пробу. Писац је на робији видео много поступака који су били неразумни, али нису потицали од глупости, већ из жеђи за слободом као основном покретачком енергијом човековог бића.

  „… Ако нисам упознао Русију“, писао је, „упознао сам руски народ, и то како га мало ко зна…“ Хуманизам дела је на високом нивоу – богочевечански хуманизам, рекао би отац Јустин Поповић. Достојевски насупрот општеприхваћеним ставовима говори о људском достојанству робијаша и њиховој човечности. Достојевски је осећао да је најбеднији и последњи човек ипак човек и да ти је брат.

Тако су и поред слика о зверствима робијаша дате и готово идиличне слике које Достојевски приказује са много искрености и које показују племенита осећања житеља Мртвога дома: божићна представа, куповина дората, тамничке животиње, јарац и орлић. Усред толиких душевних и телесних патњи писац је сачувао разумевање за све људско. Последњи пасуси ове књиге представљају угаони камен око којег писац гради роман и који је уједно његова централна мисао: „…Колико је младости сахрањено мећу овим зидовима, колико је великих снага овде пропало узалудно…ненормално, неприродно, неповратно… …можда су ово најдаровитији и најјачи људи целог нашег народа..“

Све време током боравка у затвору Фјодор Михајлович је читао Јеванђеље. По многим књижевним критичарима ово је од изузетне важности јер су сва његова каснија дела на неки начин инспирисана управо јеванђењском истином.

У затвору човеку обрију половину главе, ставе му жигове на чело и образе, окују и одузму све што има, само да би показали његову моралну наказност, међутим, „нема тих окова, због којих ће човек заборавити да је човек“.

„Саградите дворац“, писао је Достојевски, „Украсите га мермерним скулптурама, сликама, златом, вртовима, свим и свачим и уђите у њега. Ви можда никада не бисте пожелели да изађете, све у њему имате, а од добра се не бежи, али изненеда једна ситница, ваш дворац ограде и кажу: ‘Уживајте, све је ваше, само одавде не смете никуда’. Будите уверени да ћете оног истог тренутка зажелети да напустите ваш рај и прекорачите преко ограде. И  не само то, сва та раскош ће само повећати вашу патњу. Да, само једно недостаје, слобода“.

У сибирском затвору осуђеници обављају физичке послове, међутим жеђ коју Достојевски осећа за духовним животом страшнија је од самог заточеништва. Одвојен од духовног живота, у средини где су чак и књиге и новине биле забрањене, у Записима из мртвог дома, писац дефинише слободу и као слободу духа, коју интелектуалац осећа у оваквом затвору у још већој мери.

Они који нису имали духовни живот одузимање слободе сматрају мање трагичним, јер они и даље обављају оне физичке послове које су обављали на феудалним поседима.

Јунаци у књигама Ф.М. Достојевског у крајњој беди, у скученим собама, у егзистенцијалном страху од сутрашњег дана и празног стомака расправљају о смислу живота, сасвим насупрот Марксовом и Лењиновом учењу да човек празног стомака не може да говори о метафизици, не жели да чита, да иде у позориште, да ствара, да живи духовно, јер нема хлеб…

Свештеник Стефан Стефановић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here