Стеван Стефановић: Достојевски у сибирском затвору – први део

Поделите:

 

Две године након објављивања Јадних људи, Достојевски постаје члан илегалне организације петрешевaца, која се, између осталог, залагала и за укидање феудалног система, за укидање кметства. Овај кружок проучавао је француског утописту Фуријеа, дискутовао о социјалистичким питањима и руском политичком и друштвеном животу. Општи политички и социјални потреси у Европи нису мимоишли ни Русију. Заједно са новим револуционарним и социјалним идејама у Русију стиже и позитивизам.

Петрашевци су држали политичке говоре и тиме обратили на себе пажњу руске владе, која је после француске јулске револуције 1848. заузела неповерљив став према тежњама руске интелигенције.

Фјодор Достојевски није био класични револуционар. Писац је био члан кружока због своје велике љубави према сељацима, кметовима, који су били у веома тешком положају.

Многи тумачи и биографи Достојевског имају обичај да његов боравак међу социјалистима, и његово сарађивање са њима тумаче и као атеистички период у животу и делатности писца, што је свакако нетачно. Достојевски је касније говорио о „кризи вере“ кроз коју је пролазио, никако о одсуству вере, нити о напуштању Цркве или о атеизму. Важно је рећи да своју кризу вере писац никада није повезивао са боравком у социјалистичком кружоку петрашеваца.

Писац је ухапшен у пролеће 1849. Најпре је заједно са осталим члановима кружока смештен у затвор Петропавловске тврђаве, где је провео осам месеци, а затим је и осуђен на смрт.

Достојевски је лако могао да избегне одговорност пошто је руска влада желела да поштеди писца Јадних људи. Међутим, он је избегавао све што би личило на његово покајање, тако да је влада почела да га сматра за најтежег злочинца и за једног од главних организатора кружока.

Забележено је да су иследници, чак, покушали да га одвоје од петрашеваца. Речено му је да ће га цар помиловати, ако ”искрено исприча” све што се на састанцима кружока причало, и какве су планове имали. Достојевски није пристајао на сарадњу са иследном комисијом, и није желео да ода било шта што се дешавало на састанцима кружока. Након саслушања, иследник који га је испитивао, записао је: „Паметан, независтан, лукав, упоран, један од најважнијих.“

Након осам месеци, колико је трајала истрага, чланови нелегалне организације петрашеваца, међу којима и Достојевски, изведени су на Семјоновски трг где му је изречена пресуда: „Инжињерски потпоручник, Ф.М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима, … и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стрељањем.

Децембра 22, ставили су их у кола и одвезли у непознатом правцу. У току ноћи стигли су на пространу пољану, где је било поставњено двадесет греда за двадесет осуђеника, поређаних у два реда, спремљених да за њих буду везани робијаши при стрељању. Поред греда били су поређани ковчези. Можемо само да претпоставимо како су се осећали осуђеници када су видели њима намењене греде и мртвачке сандуке.

Дуроф, један од осуђеника, сведочи: „…Достојевски, гоњен неком унутрашњом пророчанском интуицијом, која га ни тада није напуштала, дошапнуо ми је: ‘Не могу да верујем да ћемо умрети… Ми, ипак, нисмо сумњали. Смрт је била ту.“

После исценираног стрељања пресуда је промењена у изгнанство у Сибир, у омску тамницу. Свој близак сусрет са смрћу описао је у романима Идиот и Зли дуси, а оно што је преживео у заточеноштву, у роману Записи из мртвог дома.

Како су забележили Дуроф и остали очевици, након помиловања Достојевски је узвикивао: „Живот, живот!“

Године 1873. Достојевски пише: „Осуда на смрт стрељањем која нам је свима претходно прочитана, прочитана је сасвим озбиљно, скоро сви осуђени били су уверени да ће она бити извршена и провели су барем десет ужасних, бескрајно страшних минута у очекивању смрти…“ Када је одведен у затвор и регистрован, у рубрици у коју је требало уписати „који занат зна“ уписано је „физички радник – писмен“.Сва његова интелектуална и духовна снага, сведена је на занимање: физички радник, а његово образовање и књижевни таленат на: писмен.

Пресуда је гласила: „…Зато што је у себи скривао револуционарне и криминалне намере, зато што је вршио пропаганду писма Белинског, осуђује се на осам година прогонства у Сибир.“  Најзад цар Николај I Романов смањио је пресуду са осам година на четири.

Из Сибира писао је брату: „Колико сам типова и карактера људи из народа понео са робије, биће их доста за читаве томове“. По изласку из затвора, Достојевски се са новим одушевљењем прихватио писања.

Први и значајнији рад након боравка у затвору је његова приповетка Село Степаничково и његови житељи. У том делу ни најпажљивији тумач неће наћи ни најмању назнаку да је писац бивши робијаш. Напротив, у причи се огледа благ и добронамеран аутор, који верује у људе и допушта најсрећнији и најпозитивнији расплет. Такву добронамерност Достојевски није показао ни пре ни после робије, па може се рећи, нигде у свом опусу. На крају Села Степаничковог чак постоји и поглавље Тома Опискин ствара општу срећу; нигде се више овакав завршетак не појављује у делима Фјодора Махајловича. Шестов ово објашњава само једним осећањем које је било доминантно у свести руског писца, само једном жељом, а то је осећање слободе и жеља да заборави све ужасе које је преживео.

Записи из мртвог дома су повратили књижевни углед који је Достојевски имао пре одласка у омску тамницу. А. Миљков пише: „Записи… су деловали потресно”. У писцу су видели новог Дантеа, који се спустио у пакао, утолико ужаснији што је постојао у стварности.

Толстој је говорио да су Записи најбољи руски роман свих времена, рачунајући чак и Пушкина. Тако се може повући паралела између пластичности описа страдања у круговима Дантеовог пакла и описа стварног страдања у оквиру круга Мртвог дома

Овај роман су сви једнодушно, чак и непријатељи нове оријентације Достојевског позитивно оценили. По идеји и својим уверењима Достојевски и овде следи Белинског и француске идеалисте са почетка деветнаестог века. Тако су Јадни људи и Записи из мртвог дома дела једне школе и имају исту намену. Достојевски још увек популаризује Гогоља, онаквог каквог му га је протумачио Белински: „Сви смо ми изашли из Гогољевог ‘Шињела’…“, говорио је…

За време писања Записа, и све време боравка на робији, Достојевски је био човек наде, велике наде и зато је његов начин поимања света, његова философија, била филисофија наде. У светлу те нове наде он сагледава и читав робијашки живот. Он сам придаје Записима из мртвог дома онај благи колорит, захваљујући коме они наилазе на посебну пажњу критике и уживају наклоност чак и оних читалаца који у свим каснијим делима Достојевског виде само израз неодмерене и непотребне суровости и приказивање деформисаних, патолошких стања.

У овом роману велики писац указује на готово све корене из којих настају људске трагедије и злочини, као њихове последице. Мотиви злочина су различити, од економских, психолошких, до социјалних. Указивање на њихову различитост је једна од највреднијих особина романа, међутим, то не исцрпљује овај роман до краја, како би идеолози комунизма желели да прикажу. Значајније је приказивање мотива слободе, и ово је централна тема романа.

Достојевски пише: „Од првог тренутка у тамници почео сам да сањам о слободи. Тај сан је општи“. Ова нада је толико јака да чак и осуђеници на доживотну робију живе јер постоји нада да ће бити ослобођени. Кад би се ова нада угасила, угасила би се и жеђ за животом, угасио би се и сам живот.

Потреба за слободом је суштина човековог бића; са друге стране суштина тамнице је да казни човека одузимањем слободе, тако да је живот човека у затвору, борба за остваривање личности. Човекова слобода је оно што најбоље показује учење Цркве о човеку као о боголиком бићу, о човеку као о икони Божјој. Личност и слобода су стожери, егзистенцијални појмови међу којима Достојевски плива и гради своје записе.

            Касније је у својим Бележницама, крајем седамдесетих година 19. века, Достојевски говорио: „Ствар је у томе што је одузимање слободе најстрашније мучење, које човек скоро и да не може да поднесе. Ја сам то гледао. Осуђеници се нису бојали ни шиба ни пропуштања кроз строј. Само одузимање слободе је нешто ужасно.“

Наставиће се…

Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here