Стеван Стефановић: Свети Максим Исповедник

Поделите:

 

Данас, 21. јануара по старом јулијанском календару, а трећег фебруара по новом, григоријанском календару, наша света Црква слави празник Светог Максима Исповедника.

Свети Максим је теолог и философ широког спектра, уствари, најширег могућег. Творац је импозантног теолошког система, обухватио је хришанско богословље и јелинску философију, почевши од Платона и Аристотела, преко новоплатоничара и Плотина и Оригена, па преко корпуса списа познатих под именом Дионисија Ареопагита и најзад до Григорија Богослова.

Међутим, све ове податке можете пронаћи и на гуглу, као и детаље о његовој биографији. Данас желим да вам говорим о нечему што нећете наћи гуглајући име светог Максима.

Језик којим пише свети Максим је јако сложен, и представља изазов чак и за нас који смо теолошки образовани и који се професионално бавимо богословљем. Чак, свети Фотије Цариградски, патријарх из деветог века, који пописује књиге из патријашијске библиотеке, уз кратак опис сваке књиге, каже да је свети Максим јако компликван и да он почне причу тумачећи одељак из Светог писма а где ће причу завршити то сами Бог зна.

Наравно, и поред ове негетивне критике свети Максим је данас један од најутицајнијих хришћанских писаца…

Причу ћемо почети од Оригена.

Ориген, један од најгенијалнијих људи старог света, покушава да направи синтезу Платоновог учења, неоплатонизма и хришћанства. Наиме, Ориген је учио о вечном прапостојању разумних бића. Другим речима пре него што је настао овај материјални свет у Богу Логосу (Син Божији, друго Лице Свете Тројице) је попут Платонових идеја постајала идеја, логос, нематеријални духовни идентитет сваког од нас. Ово је у основи јелинска мисао: По Платону, пре него што Бог ствара свет, свет препостоји у свету идеја, и онда Бог из једне масе материје, из хаоса, а на основу идеја који као обрасци свега постоје одувек у свету идеја, ствара космос (= украс, на грч). Јелинска је идеја, дакле, да је свет савечан Богу. Одувек, вечно постоје и свет и Бог.

Наравно, Ориген као хришћанин покушава да укопи Платонов систем у библијски: Прва новина је да осим тога што по Оригену Бог ствара материјални свет, он ствара и свет идеја. Пошто је Бог за Оригена вечни ум (Отац) а његова вечна мисао је Логос (Син) све мисли (логоси) Бога Оца, садржани у том Логосу су такође вечни. Стварање је вечно, идеје су вечне. Ти логоси бића су наше суштине, наше душе које од вечности постоје као личности у Богу Сину. Дакле, Ориген преписује Платонов систем и говори да у једном савршеном свету вечно постоје истине сваког од нас, наша сопства, духовни идентитети, које он назива логосима бића у једном Логосу, Сину Божијем.

Међутим, по Оригену у једном тренутку десило се кретање вечних логоса, то кретање је оно што се у библији назива пад.

Ориген каже да је у тој претпостојећој заједници разумних бића десио пад проузрокован њиховим покретом. Да би их казнио због овог преступа Бог ствара видљиви, материјални свет и у њих затвара људске душе, односно логосе бића. Ово Ориген назива другим стварањем, односно стварањем у времену. Пошто је свет створен због негативне појаве, односно изазван је деградацијом духовног света, тако је по овом учењу материјалан свет зао, па је и сама материја зла. Тело је тамница духа. Кретање се посматра као првобитни грех, и историја је, као и покрет бића, зло само по себи.

Овакво учење било је присутно у многим монашким круговима који су се, онда, служили аскетизмом да би се ослободили тела, односно материје као носиоца зла. Нажалост и данас ће многи хрићани тврдити погрешно да је тело носиоц зла и греха.

Ово учење није хришћанско и Максим исповедник примећује у њему неколико нехришћанских теза. Прво стварање света се не одвија у слободи Бога Оца, већ је изазвано падом душа. По хришћанском учењу, Бог ствара свет слободно из небића, из ничега. Зато што сам тако хоће, а не зато што су га бића својим падом, односно кретањем приморала да их утамничи, односно затвори у материјални свет…

Друго, ако прихватимо овакво платонистичко Оригеново становиште онда је спасење света у ствари повратак у стање пре пада, тачније односи се само на духовни аспект света, спасавају се само душе а не целокупни свет. Ово такође није хришћанско учење, као што знамо спасење света се односи на читав свет, читаву творевину, на све што је створено. Уосталом и Бог Логос је постао човек, целокупан човек узевши целог човека, живео је са телом, дисао, јео, страдао у телу, умро и на крају васкрсао је са телом.

Генијалност светог Максима се огледа у томе што је он решио овај проблем на тако једноставан и уједно и на толико свеобухватан начин да је помирио традиционално супротстављена монашка становишта која су следила Оригена и и с друге стране: богословска, литургијска становишта тадашњих академских теолоших кругова.

Прво, Максим нигде експлицитно не помиње Оригена, поштујући старог учитеља и ако је био у заблуди. Узима Оригенов систем и буквално га окреће наглавачке, за стоосамдесет степени, а да систем остане исти:

Пазите сад: Ту су и логоси бића и један Логос, као Син Божији који их све возглављује, али уместо у прошлости, та заједница се дешава у будућности у Царству Божијем.

Савршенство створеног света, односно јединство створеног света са нествореним Богом Оцем (Умом) а кроз Сина, Логоса, дешава се у будућности у Царству Божјем односно Есхатону (Есхатон = последњи, на грч. а односи се на време, односно стање, које ће уследити након другог Христовог доласка.). Савршенство је по Максиму сједињење са Богом (Оцем) у Христу (Логосу) што је догађај будућности, а не прошлости. Основ оваквог мишљења Максим налази у Тајни Христовој, све је, у ствари, створено ради Христа и за Христа. Ово се најбоље огледа у Христовом васкрсењу. Христос је први од нас који је васкрсао, показујући нам шта ће са свима нама бити накод другог Христовог доласка, када ће васкрснути сва твар.

Уместо савршеног стања које било у прошлости, савршено стање ће бити у будућности. Елемент који уноси разлику је: слобода. (Свети Максим је апостол слободе) Док се код Оригена стварање света изазвано и нужно, код Максима пад је продукт не кретања већ слободе бића, први човек је слободно одбио савезништво са Богом. Зато је грех у хришћанству својствен само слободним бићима а не целокупној створеној, материјалној природи, која није зла сама по себи.

За светог Максима грех је отуђење, и спада у онтолошку разину а не у правну. Грех и зло су недостатак бића, односно небиће, непостојање. Бог је биће, а човек је бивствујући и постоји само онда када учествује у заједници са Тројичним Богом. Тако и пакао није место, већ егзистенцијално стање, није присуство зла, већ одсуство љубави. Услед грха, човеков егзистенцијални положај је удаљавање од Бога, као од извора истинске егзистенције. Смрт је отуђење од самог постојања. Тако је и врлина онтолошка, а не етичка категорија.. извор човековог зла је у његовој слободи, а не у природи.

По светом Максиму сва створена бића сви логоси, биће сједињени са Богом Логосом по њиховој слободи, ако слободно буду желели то у Царству Божјем, где ће Христос бити глава. Овде се богословски издвајају два важна појма. Први је заједница, чињеница заједнице као слободног сједињења нествореног Бога са створеним светом, а кроз Христа. И други, истина Цркве. Наиме док траје историја, а пре остварења потпуног јединства са Богом у Христу, ми имамо Цркву, као икону те будуће заједнице, као предукус Царства и есхатоне. Место где се слободно окупљамо око Личности Христа и где нас Дух Свети чини удовима (деловима) у једном Телу Христовом.

Тако и историја улази у вечност, и само време не бива нешто зло, већ бива кретање свега створеног света и човека ка другом Христовом доласку. Историја, свет, кретање, све улази у вечност.

Оно што остављамо иза себе су елементи које смо ми увели у свет, а то су пропадљивост, болест, грех, страдање и на крају смрт. Све те ствари су данас делови нашег постојања, нашег бића, али у суштини то нису и биће замењени енергијама Божијим, јер Бог једини може дати живот.

Управо све ово о чему смо говорили показује литургија као место где се додирују историја и Царство Божије, прошлост и будућност. Изображавајући на литургији неки празник који се десио некада у историји, ми му дајемо нову димензију, показујући какав ће бити у Царству Небеском.

Код Оригена је као и код свих јелинских философа истина вечна и непромењива идеја, суштина односно природа Бога као Ума, а код Максима је истина личност, особа, вечна Личност Бога Оца. Тако свети Максим попут свог предходника светог Григорија Богослова, кога следи и тумачи, истину поистовећује са животом, односно са догађајем заједнице.

Максим Исповедник ставља тачку на низ Христолошких јереси, заокружујући догмат о Христу, као једној Личности Сина Божијег који постоји одувек са Божанском природом једнаком Оцу, коју има од вечности и са другом природом, људском, коју ддобија од Дјеве Марије при рођењу у времену, свету и историји. Заједно са две природе Божанском и људском, Христос има и две воље: божанску и људску и две енергије, с тим што се људска воља саглашава са Божанском и покорава јој се као савршенијој.

Све би ово била лепа теолошка спекулација, да свети Максим није дао свој живот за ово своје учење, и зато је мој омиљени светитељ.

Наиме, против максимовог учења су устали сви: цар, патријарх, сва, данашњим језиком речено, интелектуална јавност. Био је оптуживан политички, на исценираним суђењима, бацан у тамнице, прогнан. Сви су били против њега. Након суђења, попут Христа, вучен је улицама Цариграда, народ га је пљувао а војници тукли.

Замислите то, драги моји: ви знате да говорите истину, сведочите за њу, а сви остали су против вас, систем је против вас. Ви одбијате да се одрекнете свог учења, за то бивате протерани ван царства, без хране и одела. Максиму је одсечена десна рука, да више не би могао да пише, он упорно остаје при свом убеђењу и страда због њега, даје живот због њега. И ако су сви против њега, он зна да је једино он у праву. И у целом тадашњем свету, само он. Помислили би данас, зашто је овај старац био тако упоран, зар је једно учење, колико год оно било егзистенцијална, животворна ствар, вредно да се због њега изгуби све?

И шта се на крају десило? Свети Максим умире у прогонству, у Грузији, под Кавказом на ободима царства 662. године.

Непуних двадесет година након смрти светог Максима, цели васељенски хришћански свет потврђује истинитост Максимовог учења. Одржан је шести васељенски сабор 680/681. на коме учествују патријарси свих старих патријаршија: Цариградски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, а римски Папа шаље своја три представника који бивају сагласни у име Папе са одлукама сабора и потписују све саборске одлуке. Свети Максим је постхумно проглашен невиним по свим оптужбама и његово учење бива потврђено од стране целе Цркве и истока и запада.

Тако је Господ прославио свог светитеља, који је назван Исповедником, баш због чињенице да је страдао Исповедајући истинску Христову веру…

 

   Ко врлине ради трпи патњу,

   бива на то подстакнут првим доласком Логоса,

   Што од свих нечистоћа прочишћује

   Ко је созерцањем ум свој до анђеоског стања уздигао,

   Има силу Другог Доласка,

   Који га чини бестрасним и непропадљивим…

   Свети Максим Исповедник

Свештеник Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

2 Коментари

Оставите одговор на Мишо Гаврић Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here