Sveštenik GEORGIJE Maksimov: Jeres konstantinopoljskog papizma

Podelite:

Odluka konstantinopoljskog patrijarha Vartolomeja o upadu u Ukrajinu prouzrokovala je ogromne potrese u celokupnoj Pravoslavnoj Crkvi koji ne prestaju već mnogo meseci. Pravoslavni hrišćani različitih zemalja sa nedoumicom i užasom posmatraju kako predstojatelj uvažavane Crkve odjednom svojom kanonskom teritorijom smatra ono što se od strane svih, bez izuzetka, priznavalo kao deo druge Pomesne Crkve, dok one, koje su sve Pravoslavne Crkve jednodušno smatrale raskolnicima, objavljuje delom kanonske Crkve, preteći istovremeno da proglasi raskolnicima one sa kojima u evharistijskom jedinstvu prebivaju sve Pomesne Crkve.

Pritom patrijarh Vartolomej kao da tobož ne primećuje da su njegovi postupci pokrenuli talas državnog gonjenja kanonske Crkve Ukrajine. Jer ‘dobijanje tomosa’ – predstavlja jednu od glavnih tačaka predizbornog programa aktuelnog ukrajinskog predsednika koji želi da bude reizabran narednog proleća. I eto, arhijereje kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve pozivaju na raport svetovni činovnici i uručuju im pisma konstantinopoljskog patrijarha, sveštenike odvoze na ‘preventivne razgovore’ u službu bezbednosti – ukrajinsku naslednicu KGB-a, dok monasima prete progonstvom iz manastirâ.

Svoje postupke patrijarh Vartolomej naziva ‘darovanjem autokefalije Ukrajini’, pri čemu dve trećine ukrajinskih pravoslavnih hrišćana predstavljaju parohijane one Crkve koja ga nije molila za autokefalnost i odbila je da je primi. Zaista, po prvi put u istoriji vidimo nasilno ‘darovanje autokefalije’, što već navodi čoveka da se zamisli o mnogome.

U toku prethodnih meseci, najrazličitije Pomesne Crkve objavile su mnoštvo kritičkih tekstova i istupanja povodom postupanja konstantinopoljske patrijaršije. Njeni predstavnici objavili su apologetske tekstove i pokrenuta polemika je vrlo brzo zašla u dubine istorije, pri čemu se čitaocu predlažu različita tumačenja jednog ili drugog sklopa reči iz teksta 17. veka. Ove teme su, nesumnjivo, takođe važne, ali nam se čini da je mnogo važnije da se pogleda ono što se dešava u širem kontekstu i shvati koji su uzroci potresa koji su se pojavili. Zato je važno odgovoriti na dva pitanja:

Prvo pitanje: da li su sadašnji postupci konstantinopoljske patrijaršije u Ukrajini bez presedana?

Avaj, nisu. Takvo isto upadanje se dogodilo u Estoniji 1996. godine, kada je patrijarh Vartolomej primio u opštenje tamošnje raskolnike. Odmah ćemo naglasiti da bi bila greška da se objašnjenje za ove postupke traži u ličnosti ovog konkretnog patrijarha, pošto su slične postupke na žalost činili i njegovi prethodnici, počevši od 20-ih godina 20. veka, od izvesnog patrijarha Meletija IV (Metaksakisa). Godine 1923, zauzeo je parohije Ruske Crkve u Finskoj i Estoniji, potčinivši ih svojoj jurisdikciji, naredne godine je otkinuo od Ruske Crkve eparhije u Poljskoj, samovoljno objavljujući njihovu ‘autokefaliju’. Godine 1936. je konstantinopoljski patrijarh proglasio svoju jurisdikciju u Letoniji, a pet godina ranije, uprkos volji Ruske Pravoslavne Crkve, uključio u svoju jurisdikciju ruske emigrantske parohije u Zapadnoj Evropi, pretvarajući ih u sopstveni egzarhat (koje je patrijarh Vartolomej nedavno ugasio).

Teško je ne primetiti da su pomenuti postupci upadanja i osvajanja bili ostvareni upravo u vreme kada je Pravoslavna Crkva u Rusiji u bukvalnom smislu reči krvarila, trpeći nečuvene progone od strane bezbožne države. Ako su komunisti zauzimali hramove i manastire Ruske Pravoslavne Crkve u SSSR-u, konstantinopoljska patrijaršija je to radila van njegovih granica.

Međutim, bilo bi nepravedno reći da su ukazani postupci bili preduzimani samo u odnosu prema Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Dvadesetih godina prošlog veka konstantinopoljska patrijaršija je od Grčke Crkve uspela da izdejstvuje prekid njenog crkvenog prisustva u SAD i Australiji, zatim je 1986. godine uspela da ugasi i proguta američki egzarhat Aleksandrijske Crkve, a sasvim nedavno, 2008. godine, patrijarh Vartolomej je izdejstvovao odricanje Jerusalimske Crkve od svojih parohija u SAD i njihovo prevođenje pod konstantinopoljsku jurisdikciju.

Nisu se uvek takvi postupci završavali pobedom. Na primer, 1931. godine, konstantinopoljski patrijarh Fotije II je bezuspešno pokušavao da pod svoju jurisdikciju prevede parohije Srpske Crkve u rasejanju. On je patrijarhu Varnavi pisao: „sve crkvene zajednice koje se nalaze u dijaspori i van granica Pravoslavnih autokefalnih Crkava, koje god nacionalnosti bile, moraju u crkvenom odnosu da budu potčinjene našem Najsvetijem patrijaršijskom Prestolu“. Međutim, Srpska Crkva nije ustuknula pred ovim zahtevima, baš kao ni Rumunska Crkva.

Ako su u 20. veku napori konstantinopoljskih patrijaraha u velikoj meri bili usredsređeni na to da sebi potčine pravoslavnu dijasporu, u 21. veku je počela ekspanzija na teritorijama samih autokefalnih Crkava.

Osvrćući se na kritike svojih postupaka povodom ukrajinskog pitanja, patrijarh Vartolomej je nedavno pokušao da to objasni nacionalnim razlikama, eto, sve se svodi na to na „naša braća Sloveni ne mogu da trpe prvenstvo Vaseljenske patrijaršije i naše nacije u Pravoslavlju“. Sama po sebi, ova rasistička izjava, koja potpada pod definiciju jeresi etnofiletizma, bila je izgovorena sa ciljem da stekne podršku u grčkom društvu. Bio je ovo svojevrsni pokušaj da se igra na osećanje nacionalne solidarnosti. Međutim, ona ni na koji način ne odražava realnu situaciju, pošto je u odnosu prema drugim grčkim Crkvama, konstantinopoljska patrijaršija postupala ništa manje surovo nego prema Ruskoj Crkvi.

Tako je, na primer, 2003. godine patrijarh Vartolomej iznenada od Grčke Pravoslavne Crkve zahtevao da se pod njegovu kontrolu preda 36 eparhija na takozvanim ‘novim teritorijama’ Grčke – u krajnjoj meri sa ciljem postavljanja arhijereja na ove katedre. Sinod Grčke Crkve je odbio da se potčini i njen tadašnji predstojatelj, arhiepiskop atinski Hristodul je govorio da bi potčinjavanje ovakvom zahtevu diskreditovalo samu činjenicu autokefalnog postojanja Grčke Pravoslavne Crkve.

Nakon što su novi arhijereji bili izabrani bez njegove saglasnosti, 30. aprila 2004. godine, patrijarh Vartolomej je objavio prekid evharistijskog jedinstva Konstantinopoljske Crkve sa Grčkom. Kada je Ruska Crkva nedavno prekinula opštenje sa Konstantinopoljem kao vid protesta i izričite mere savetovanja protiv njegovog nezakonitog upadanja na njenu kanonsku teritoriju, mnogi su kritikovali ovu odluku kao suviše oštru. Međutim, sama konstantinopoljska patrijaršija je koristila identičnu meru kao pritisak na drugu grčku Pomesnu Crkvu.

Grčka Crkva nije izdržala ovaj pritisak i na kraju se potčinila, predavši ‘nove teritorije’ pod upravu konstantinopoljske patrijaršije. Da li se to dogodilo zato što su se arhijereji uverili u ispravnost postupaka patrijarha Vartolomeja? Ne, Grčka Crkva je nazvala svoju odluku „aktom žrtve u cilju očuvanja crkvenog mira“.

Međutim, da li je ova žrtva pomogla da se zaista sačuva mir? Avaj, nije. Čak gorenavedene istorijske činjenice pokazuju da žrtve i ustupci koje su različite Crkve činile nisu gasile, već samo još više raspaljivale apetite konstantinopoljskih patrijaraha i ohrabrivali ih na nove osvajačke postupke.

I eto, nakon upadanja na kanonsku teritoriju Grčke Crkve, dogodilo se još masovnije i vapijuće upadanje na kanonsku teritoriju Ruske Pravoslavne Crkve, upravo, autonomne Ukrajinske Crkve. A šta ako bi Ruska Crkva postupila u ovom konfliktu po primeru Grčke Crkve? Da li bi to utolilo apetite konstantinopoljskog patrijarha i da li bi bilo moguće očekivati da se više nijedna Crkva neće podvrgnuti takvom nasilju sa njegove strane? Da će se sa Ukrajinom sve završiti?

Avaj, ne. Patrijarh Vartolomej je već objavio da ima nameru da uradi slično i u Makedoniji, koja predstavlja kanonsku teritoriju Srpske Pravoslavne Crkve. Prvobitno su se ‘ukrajinsko’ i ‘makedonsko’ pitanje razmatrali istovremeno.

Sa patrijarhom Vartolomejem sastao se predsednik Ukrajine Petar Porošenko 9. aprila 2018. godine, a 10. aprila predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov. Oba predsednika su molila za darovanje kanonskog statusa raskolničkim zajednicama njihovih zemalja. I oba predsednika su nakon susreta sa patrijarhom istupili sa optimističkim prognozama.

Sinod konstantinopoljske patrijaršije je 30. maja počeo ‘da razmatra status’ raskolničke ‘Makedonske Pravoslavne Crkve’, koja je, kao i ukrajinski raskolnici, uputila molbu za svoje priznanje. A 11. juna, patrijarh Vartolomej je javno izjavio: „Kada Crkva – Majka traži puteve spasenja naše braće iz Ukrajine i Skoplja, ona ispunjuje svoj apostolski dug. Naša su obaveza i odgovornost – privođenje ovih naroda nazad crkvenoj istini i kanonskom poretku“.

Svi ovi koraci ukazuju na to da konstantinopoljska patrijaršija razmatra istovremeno upadanje u Ukrajinu i Makedoniju uz priznavanje tamošnjih raskolnika uprkos volji Pomesnih Crkava, čije kanonske teritorije predstavljaju pomenute zemlje. Međutim, sudeći po svemu, upravo krajnje stroga pozicija koju je zauzela Ruska Crkva u vezi sa upadom u Ukrajinu, a i očigledno nezadovoljstvo drugih Pomesnih Crkava, prinudili su patrijarha Vartolomeja da odloži upad na teritoriju Srpske Crkve. Doneta je odluka o povratku na već oprobanu taktiku loma Pomesnih Crkava, jedne za drugom. Međutim, van svake sumnje je da ako se Vaseljensko Pravoslavlje pomiri sa bezakonjem koje je učinjeno u Ukrajini, doći će red i na Makedoniju.

A da li će Makedonija predstavljati poslednji upad? Pitanje je retoričko jer je odgovor očigledan. Nijedna Pomesna Crkva nije bezbedna od upada od strane Konstantinopolja. Iako sada nema pretpostavki za to, na primer, u Rumuniji ili Bugarskoj, kada se situacija bude izmenila i pojavi se povod, bez ikakve sumnje će patrijarh Vartolomej, ili njegovi naslednici, slično da postupe.

Nakon Srpske Crkve, vrlo verovatni kandidat za upad predstavlja kanonska teritorija Gruzijske Pravoslavne Crkve zbog složene situacije u Abhaziji, gde već postoje raskolnici koji se bore za rešavanje lokalnog crkvenog pitanja kroz obraćanje konstantinopoljskoj patrijaršiji. Oni su proglasili ‘Sveštenu mitropoliju Abhazije’ i 2012. godine već posetili patrijarha Vartolomeja, a 2016. godine mu se ponovo obratili molbom „za rešenje abhazijskog crkvenog problema“.

U sadašnjim geopolitičkim okolnostima, upad je malo verovatan, ali ako se uslovi u budućnosti izmene, onda će se to, bez sumnje, dogoditi i ništa neće sprečiti konstantinopoljskog patrijarha da ponovo izjavi da on „ispunjuje svoj apostolski dug“ za „spasenje naše braće“ iz Abhazije.

Pređimo sada na drugo pitanje: šta stoji iza svih ovih postupaka konstantinopoljskih patrijaraha? Zašto smatraju da imaju prava da ih čine i kakve ciljeve pritom žele da ispune? Za odgovor na ovo pitanje nema potrebe da pribegavamo teorijama zavere ili da spekulišemo – sasvim je dovoljno da se obrati pažnja na reči koje su javno izgovorene.

Iza svih pomenutih slučajeva ekspanzije, takođe iza mnogih drugih koje nismo pomenuli da ne bismo bez potrebe produžavali tekst, stoji posebno eklisiološko učenje o isključivom položaju konstantinopoljske patrijaršije u Pravoslavnoj Crkvi.

Početkom septembra, na Sinaksisu arhijereja konstantinopoljske patrijaršije, patrijarh Vartolomej je izjavio da „za Pravoslavlje Vaseljenska Patrijaršija ima ulogu kvasca koji ‘kiseli sve tijesto’ (Gal. 5:9) Crkve i istorije… Početak Pravoslavne Crkve je – Vaseljenska Patrijaršija, ‘u njoj je život, i ovaj život je svetlost Crkava’… Pravoslavlje ne može da postoji bez Vaseljenske Patrijaršije… Vaseljenski Patrijarh je kao glava Pravoslavnog Tela… Ako Vaseljenska Patrijaršija… napusti međupravoslavnu scenu, Pomesne Crkve će postati kao ‘ovce bez pastira’ (Mt. 9:36)“.

Ovo se može dopuniti izjavama drugih predstavnika konstantinopoljske patrijaršije. Evo, na primer, reči mitropolita adrijanopoljskog Amfilohija: „Šta bi bila Pravoslavna Crkva bez Vaseljenske Patrijaršije? Neka vrsta protestantizma… Ne može da se zamisli da neka pomesna Crkva … prekine opštenje sa [Vaseljenskom Patrijaršijom] pošto od nje potiče kanoničnost njenog postojanja“.[1]

A evo reči protojereja Georgija Cecisa: „Konstantinopoljski patrijarh, svidelo se to nekome ili ne, Predstojatelj je Pravoslavlja, vidljivi znak njegovog jedinstva i garant normalnog funkcionisanja institucije koju nazivamo ‘Pravoslavna Crkva’“.[2]

Kao što vidimo, sve je otišlo predaleko. Ako je sve počinjalo tvrdnjom o tome da njemu moraju biti potčinjene sve crkve koje se nalaze u dijaspori, sada se došlo do toga da je, kako se ispostavlja, konstantinopoljski patrijarh predstojatelj celokupnog Pravoslavlja, glava Pravoslavnog Tela, da su pod njegovom sudskom vlašću svi arhijereji svih Crkava, a predstojatelji ostalih Pomesnih Crkava za njega kao ovce za pastira. I bez njega, Pravoslavna Crkva uopšte ne bi bila pravoslavna.

Zar je to ono u šta su verovali svi, svuda i uvek? Zar ove izjave ne zaprepašćuju svakog ko je makar malo upoznat sa crkvenom istorijom? Kao što je poznato, stremljenja ka isključivom vođstvu episkopa Rima bila su odbačena kao jeres od strane pravoslavnog sveta, a konstantinopoljski patrijarsi imaju još manje osnove za slična stremljenja. Makar zato što do četvrtog veka Konstantinopolj nije postojao. Ko je tada bio početak, kvasac, život i svetlost Crkve? Crkva je odlično funkcionisala bez konstantinopoljske patrijaršije u jednom od najslavnijih perioda svoje istorije. Ali i nakon pojave konstantinopoljske katedre, kao što je dobro poznato, na njoj su se mnogo puta nalazili jeretici. Neće biti pogrešno reći da su, tokom istorije, konstantinopoljski presto jeretici zauzimali češće nego bilo koju drugu drevnu patrijaršijsku katedru. I ovi periodi su trajali godinama, a ponekada i decenijama. Kako se nakon toga može govoriti da Pravoslavlje ne može da postoji bez Vaseljenske patrijaršije i da upravo od nje ostale Crkve dobijaju svoju kanoničnost? U ta vremena se, upravo suprotno, kanoničnost i pripadnost Pravoslavlju definisala odsustvom opštenja sa konstantinopoljskim prestolom (i očuvanjem čistote vere, naravno).

Nije teško primetiti da imamo posla sa novim i lažnim učenjem koje propoveda konstantinopoljska patrijaršija. Upravo ovo učenje predstavlja izvor a istovremeno i teoretsku osnovu za sve njene antikanonske upade u proteklih sto godina, počevši sa Finskom i završavajući sa Ukrajinom.

Svako novo lažno učenje koje se pojavljivalo u Crkvi, nailazilo je na otpor i kritiku – tako je i sa učenjem koje razmatramo.

Još je Sveti Ispovednik, patrijarh moskovski Tihon 1924. godine pisao konstantinopoljskom patrijarhu Grigoriju VII: „Vrlo smo se uznemirili i zaprepastili da se… Glava Konstantinopoljske Crkve bez bilo kakvog prethodnog kontakta sa nama kao sa zakonitim predstavnikom i Glavom celokupne Ruske Pravoslavne Crkve meša u unutrašnji život i dela autokefalne Ruske Crkve. Svešteni Sabori (vidi 2. i 3. pravilo II Vaseljenskog Sabora i dr.) su episkopu Konstantinopolja priznavali oduvek samo prvenstvo časti, ali mu nisu priznavali i ne priznaju prvenstvo vlasti“.

Ovo je bilo izrečeno kao odgovor na to što je konstantinopoljski patrijarh priznao raskolnike obnovljence, koje je podržavala komunistička vlast, a Svetog Tihona je pozivao da ode i ukine patrijaršestvo u Ruskoj Crkvi.

Sa svoje strane, Sveti Jovan (Maksimović) je 1938. godine primetio da se pojavljivanje gorepomenutog lažnog učenja vremenski podudarilo sa gubljenjem skoro čitave pastve na kanonskoj teritoriji konstantinopoljske patrijaršije kao posledica ratova na početku 20. veka. Dakle, svoje gubitke konstantinopoljski patrijarsi su odlučili da kompenzuju ekspanzijom na druge Crkve.

Po rečima Svetog Jovana: „zbog gubitka eparhija koje su se našle van njenog rukovođenja, a i gubitka svog političkog značaja u granicama Turske, Vaseljenska patrijaršija je poželela da se dopuni potčinjavanjem sebi oblasti u kojima do tog vremena nije bilo pravoslavne jerarhije, a takođe Crkvama onih država gde rukovodstvo nije bilo pravoslavno… Istovremeno se dešava potčinjavanje pojedinih delova Ruske Pravoslavne Crkve koji su se našli otrgnuti od Rusije… Bezgranično šireći svoje želje za potčinjavanjem ruskih oblasti sebi, konstantinopoljski patrijarsi su počeli da govore čak o nezakonitosti prisajedinjenja Kijeva Moskovskoj patrijaršiji… Sledeći dosledni korak Vaseljenske patrijaršije bi bilo objavljivanje cele Rusije za jurisdikciju Konstantinopolja“.

A zapravo, kako govori Sveti Jovan: „Vaseljenska patrijaršija… izgubivši značaj Stuba Istine i učinivši od sebe izvor podela, istovremeno obuhvaćena ogromnim vlastoljubljem – predstavlja žalostan prizor koji podseća na najgora vremena istorije katedre Carigrada“.[3]

Još jasnije je o pomenutom problemu govorio učenik Prepodobnog Siluana Atonskog, arhimandrit Sofronije (Saharov). Godine 1950. pisao je: „Danas se u nedrima Svete Crkve pojavila velika opasnost iskrivljenja dogmatskog učenja o Njoj… Pitaćete: u čemu se ogleda ovo iskrivljenje sada? Odgovaramo: u konstantinopoljskom neo-papizmu koji brzo iz teoretske faze pokušava da pređe u praktičnu…

[Sledbenici ovog učenja] su na početku priznali prednost jurisdikcijskih prava Konstantinopolju… zatim su počeli da govore o njegovom pravu najviše apelacione instance u Vaseljenskoj Crkvi, zaboravljajući da su upravo takve težnje Rima dovele do velike i konačne podele Crkve (1054)… Objavljujući rimokatolički princip razvoja, oni su Konstantinopolju priznali isključivo pravo na celokupnu pravoslavnu dijasporu u svetu, ne dajući to isto pravo drugim autokefalnim Crkvama u odnosu na svoje dijaspore… [Konstantinopolj] doživljava druge autokefalne Crkve manjim od sebe: Konstantinopolj je sve, On je Vaseljenska Crkva, a drugi su delovi i pripadaju Vaseljenskoj Crkvi samo zato što su povezani sa Konstantinopoljem.

Ko će od istinskih hrišćana prihvatiti ovu reč? A ako, pretpostavimo, zbog nekakve katastrofe sa lica zemlje nestanu Prvi i Drugi Rim, šta će onda biti, svet će ostati bez istinske veze sa Bogom, jer su nestale karike koje nas povezuju sa Njim? Ne, to je tuđi glas (Jn. 10:5). To nije naša hrišćanska vera.

Da li je potrebno govoriti da je ovaj oblik papizma takođe eklisiološka jeres isto kao rimski papizam?… Mi odbacujemo svaki ‘Rim’: i Prvi i Drugi i Treći, ako se govori o unošenju principa subordinacije u postojanje naše Crkve. I rimski i konstantinopoljski i moskovski i londonski i pariski i njujorški i svaki drugi papizam mi odbacujemo, kao eklisiološku jeres koja iskrivljuje hrišćanstvo“.[4]

O ovom problemu nisu pisali samo ruski crkveni autori, već i autori iz drugih Pomesnih Crkava. Tako, na primer, protojerej Radomir Popović iz Srpske Crkve, nakon izlaganja pomenutog učenja Konstantinopoljske Crkve: „Ovakvo razmišljanje i pisanje podseća na stari Rim… ne samo na prvenstvo – preimućstvo časti episkopa u Carigradu, već i na čitav „paket“ prerogativa izuzetne moći i duhovne vlasti … nad celim pravoslavnim svetom… To je istovetno, nažalost, pretenzijama rimskog episkopa. Mnogi, stoga, danas sve više i s pravom govore o tome da je novi papa već na pomolu.“[5]

A evo reči jednog od arhijereja Antiohijske Crkve, arhiepiskopa australijskog i novozelandskog Pavla: „U obrazovanim krugovima je dobro poznato da patrijarh konstantinopoljski nema isti položaj u crkvenoj jerarhiji kakav zauzima episkop rimski u Rimokatoličkoj crkvi. Konstantinopoljski patrijarh nije papa rimski na Istoku. Još je u obrazovanim pravoslavnim krugovima dobro poznato da su u prošlosti postojali slučajevi kada su konstantinopoljski patrijarsi na Vaseljenskim i drugim Pomesnim Saborima bili proglašeni za jeretike… Konstantinopoljski patrijarh ne predstavlja glas Pravoslavlja i ne može da postavlja standarde u Pravoslavlju“.[6]

A evo šta piše protojerej Božidar Glavev iz Bugarske Pravoslavne Crkve: „Patrijarh konstantinopoljski… prelazi na sve više zabrinjavajuće širenje svojih punomoćja, idući ka konačnom cilju – uzvišavanju do čina istočnog pape i prvenstva ne samo po časti, već i sa pravom na vlast… Očigledno je da on već deluje kao istočni papa i daje izjave koje su obraćene ne samo sopstvenoj pastvi, već i ‘celoj punoti Crkve’… Apsurdnost savremene crkvene situacije se sastoji u tome da umesto da se podvrgne crkvenoj osudi razorna delatnost patrijarha Vartolomeja, dešava se suprotno – punomoćja konstantinopoljskog prestola postaju sve šira i sve više u neskladu sa predanjem Crkve“.[7]

Može se navesti još sličnih citata, između ostalog i od autora drugih Pomesnih Crkava. Međutim, neprihvatanje lažnog učenja konstantinopoljske patrijaršije se ne ograničava samo na izjave pojedinih autora – postoji i njegova saborna osuda. To se dogodilo 2008. godine, na Arhijerejskom saboru Ruske Pravoslavne Crkve gde je u specijalnoj odluci napisano:

„Sabor izražava duboku zabrinutost zbog tendencija… koje se vide u izjavama nekih predstavnika Svete Konstantinopoljske Crkve.

Polazeći od shvatanja 28. pravila IV Vaseljenskog Sabora, koje ne prihvata sva punota Pravoslavne Crkve, ovi jerarsi i bogoslovi razvijaju novu eklisiološku koncepciju koja postaje izazov za opštepravoslavno jedinstvo. Saglasno sa ovom koncepcijom: a) Vaseljenskom Pravoslavlju pripada samo Pomesna Crkva koja je u opštenju sa konstantinopoljskim prestolom; b) konstantinopoljska patrijaršija ima isključivo pravo crkvene jurisdikcije u svim zemljama pravoslavnog rasejanja; v) u ovim zemljama konstantinopoljska patrijaršija samostalno zastupa interese i mišljenja svih Pomesnih Crkava pred državnom vlašću; g) svaki arhijerej ili klirik koji služi van granica kanonske teritorije svoje Pomesne Crkve, nalazi se pod jurisdikcijom Konstantinopolja, čak i ako sam toga nije svestan… d) konstantinopoljska patrijaršija definiše geografske granice Crkve i, ako se njeno mišljenje ne podudara sa mišljenjem neke druge Crkve po tom pitanju, može da na teritoriji ove Crkve organizuje sopstvenu jurisdikciju…

Ovakvo viđenje sopstvenih prava i punomoćja od strane konstantinopoljske patrijaršije predstavlja nesavladivu protivrečnost sa mnogovekovnom kanonskom tradicijom na kojoj se zasniva život Ruske Pravoslavne Crkve i drugih Pomesnih Crkava“.[8]

Iako se u ovoj sabornoj odluci, po snishođenju, ne iznosi sama reč „jeres“, ipak se odbačeno i osuđeno učenje označava kao „nova eklisiološka koncepcija“ što znači da se problem odnosi na oblast dogmata, a ne samo kanona, jer eklisiologija („učenje o Crkvi“) predstavlja deo dogmatike. Godine 2013. Sinod Ruske Pravoslavne Crkve je prihvatio dokument „O pitanju prvenstva u Vaseljenskoj Crkvi“ u kome objašnjava zašto ne prihvata novo učenje konstantinopoljske patrijaršije:

„U Svetoj Hristovoj Crkvi prvenstvo u svemu pripada njenoj Glavi – Gospodu i Spasitelju našemu Isusu Hristu… Različiti oblici prvenstva u Crkvi su sekundarni u odnosu na večno prvenstvo Hrista kao Glave Crkve… Na nivou Vaseljenske Crkve kao zajednice autokefalnih Pomesnih Crkava, objedinjenih u jednu porodicu zajedničkim ispovedanjem vere i prebivanjem u međusobnom sakramentalnom opštenju, prvenstvo se definiše u saglasnosti sa tradicijom sveštenih diptiha i predstavlja prvenstvo časti… Poredak diptiha se menjao tokom istorije… Kanonska pravila na koja se oslanjaju svešteni diptisi ne daju onome koji je prvi bilo kakva punomoćja vlasti na opštecrkvenom nivou… Eklisiološka iskrivljenja koja pripisuju jerarhu, koji je prvi na vaseljenskom nivou, funkciju upravljanja… dobila su naziv ‘papizam’“.[9]

Takođe se i u sasvim nedavnoj izjavi Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 14. septembra 2018. godine komentarišu gorenavedene reči konstantinopoljskog patrijarha: „Ove izjave je teško oceniti drugačije nego kao pokušaj da se preuredi pravoslavna eklisiologija po rimokatoličkom modelu… u pokušaju da se utvrde sopstvena nepostojeća i nikada postojeća punomoćja vlasti u Pravoslavnoj Crkvi“.

Svi navedeni citati dokazuju da pojava novog lažnog učenja, koje krivi dogmat o Crkvi, nije prošla neprimećena. Za izobličenje ovog učenja uzvisili su glas kako pojedini autori, tako i Sabori.

Žalosno je konstatovati da se drevna konstantinopoljska katedra ponovo našla zaražena jeresju, ali to već nisu prosto podozrenja – ovo je gotova činjenica koja je mnogo puta posvedočena. Upravo ova jeres, kako smo već rekli, pokreće konstantinopoljske patrijarhe da vrše nezakonite postupke usmerene na utvrđivanje vlasti u Pravoslavnoj Crkvi kakvu sebi pripisuju. I ovaj proces se neće završiti u Ukrajini ili Makedoniji – jer još nisu sve Crkve predale Konstantinopolju svoje parohije u rasejanju i složile se sa njegovim stremljenjima.

Ovaj problem se ne može rešiti nekim diplomatskim metodama, kompromisima i pokušajima dogovora. Sve to je već pokušano i nije dalo pozitivne rezultate. Po reči Svetog Marka Efeskog: „nikada se ono što se odnosi na Crkvu ne ispravlja kroz kompromise: ne postoji ništa srednje između Istine i laži“.[10]

Kao i uvek u Crkvi, dogmatski problem se isceljuje samo sabornom osudom jeresi i jeretika, njihovim svrgavanjem i postavljanjem pravoslavnih episkopa na katedre koje su jeretici zauzeli. Ovaj put je, bez svake sumnje, bolan, ali samo on vodi isceljenju Tela Crkve. A savremeni događaji pokazuju da izbegavanje crkvenog rešavanja ovog problema ni na koji način nije bezbolno. Jer je verujućima kanonske Crkve na Ukrajini već bolno. Međutim, oni bi mogli da budu poslednji koji su postradali – ako bi se u svim Pomesnim Crkvama našla volja za opštu sabornu osudu novog papizma. Pritom, osuditi treba jednom i za svagda svaku pretenziju ka papizmu, da u budućnosti nijedna Crkva ne bi bila sablažnjena da u njega upadne, da niko više ne bi sledio prvi i drugi Rim.

Treba da se sazove svepravoslavni Sabor koji će dati trezvenu ocenu kako samog novog učenja tako i njegovih praktičnih izraza u vidu nezakonitih upadanja na teritoriju drugih Crkava. Naravno, na takav sabor teško da će doći patrijarh Vartolomej, jer u okvirima svog lažnog učenja on pokreće ideju da, tobož, jedino on može da saziva svepravoslavne sabore. Na taj način, njemu ne može niko da sudi, jer je očigledno da sam patrijarh Vartolomej nikada neće sazvati Sabor da osudi njegove reči i postupke.

Ova ideja protivreči istoriji – nijedan Vaseljenski Sabor nije sazvan od strane konstantinopoljskog patrijarha, štaviše, neki od njih su svrgavali i anatemisali episkope jeretike sa te katedre. I nakon epohe Vaseljenskih Sabora, Crkva je, takođe po neophodnosti, ispunjavala sudsku vlast nad konstantinopoljskim patrijarsima. Tako je, na primer, nakon Feraro-Firentinske unije 1443. godine, u Jerusalimu Sabor tri istočna patrijarha svrgnuo konstantinopoljskog patrijarha – jeretika Mitrofana. U to vreme je mnogo godina prvi po časti u Pravoslavnoj Crkvi bio aleksandrijski patrijarh – sve dok na konstantinopoljsku katedru nije postavljen pravoslavni patrijarh.

Godine 2005. patrijarh Vartolomej je sazvao svepravoslavni sabor na kome je uspeo da svrgne jerusalimskog patrijarha Irineja, iako postupci za koje su ga optuživali ne predstavljaju kanonske prestupe koji pretpostavljaju svrgavanje a posebno ne svrgavanje iz čina koje je usledilo. Postupci i tvrdnje samog patrijarha Vartolomeja mnogo više zaslužuju nepristrasno razmatranje na svepravoslavnom saboru.

I pri takvom nepristrasnom razmatranju, bez sumnje, treba uzeti u obzir da lažno učenje, koje podstiču konstantinopoljski patrijarsi počevši od 1922. godine, protivreči sa verom koju su ispovedali njihovi drevni prethodnici na katedri.

Tako je, na primer, patrijarh German II (1222-1240) govorio: „Postoji pet patrijaršija sa definisanim granicama za svakoga, međutim, u poslednje vreme se među njima pojavio raskol, čiji početak je postavila drska ruka koja je tražila nadmoć i gospodarenje u Crkvi. Glava Crkve je Hristos, svaka pretenzija na vođstvo je protivna Njegovom učenju“.[11] Na žalost, njegovi savremeni naslednici su odlučili da se sami domognu liderstva u Crkvi, očigledno smatrajući da je za pravoslavne nedovoljno da budu pod vođstvom Hrista.

U drevna vremena konstantinopoljski patrijarsi su jasno govorili da se protive primatu rimskog pape, ali nikako ne zbog želje da utvrde svoj primat. Patrijarh Nil Keramevs (1380-1388) je pisao papi Urbanu VI: „Nepravedno je ono što neki govore o nama, da tobož mi želimo da imamo prvenstvo“.[12] Sadašnji patrijarh je posramio reči svojih prethodnika, pošto je sve ove optužbe, avaj, učinio tačnim.

A evo reči iz Okružne poslanice četiri patrijarha 1848. godine: „Dostojanstvo [rimske katedre] se ne sadrži u gospodarenju ili prvenstvu koje ni sam Petar nikada nije dobio – već u bratskom starešinstvu u vaseljenskoj Crkvi i prvenstvu koje je darovano papama radi značaja i drevnosti njihovog grada… kod nas je Pravoslavlje sačuvalo Sabornu Crkvu kao neporočnu nevestu njenom Ženiku – iako mi nemamo nikakvo svetovno nadziranje ili ‘svešteno upravljanje’, već smo sjedinjeni samo savezom ljubavi i usrdnosti prema zajedničkoj Majci, u jedinstvu vere, zapečaćenoj sa sedam pečata Duha (Otk. 5:1), to jest, sedam Vaseljenskih Sabora, i u poslušanju istine.“

Ispod ovoga stoji potpis konstantinopoljskog patrijarha Antima koji je, kao i njegovi drevni prethodnici, delio isti stav po pitanju prvenstva u Crkvi kakav danas izražava Ruska Pravoslavna Crkva. I od ove vere je odstupila savremena konstantinopoljska patrijaršija i to toliko očigledno da je otvoreno kritikuje i čak naziva jeresju bivši sekretar Sinoda konstantinopoljske patrijaršije, arhimandrit Elpidifor (Lambriniadis) sada mitropolit pruski, koji je izjavio da „odricanje priznavanja primata u Pravoslavnoj Crkvi, primata koji može da bude ovaploćen samo od strane prvog – nije ništa manje nego jeres“.

Čak je rimskoj crkvi bilo potrebno više vremena da dogmatizuje učenje o primatu pape.

Žalosno je priznati da su upravo u grčkim Crkvama prevideli pojavu ove jeresi. Postojao je određeni otpor i u aleksandrijskoj patrijaršiji sredinom 20. veka koji je zatim prestao. Iako je patrijarha Vartolomeja teško nazvati popularnom osobom, i na grčkom jeziku se može naći mnogo kritičkih materijala o njemu. Njega optužuju i za kanonske prestupe i za različite jeresi – ali eto, optužbe za jeres neopapizma, na grčkom jeziku nećemo naći skoro nigde.

Uzmimo čak i taj, žalosno čuveni Kritski sabor koji je prouzrokovao toliko sablazni i podela. Koliko je mnogo kritika bilo izneseno na njegov račun od strane najumnijih ljudi. Iznosile su se čak optužbe o dogmatskim greškama u tekstu sa sabora, ali pritom niko nije primetio mnogobrojne metastaze jeresi konstantinopoljskog papizma koji prožima različite dokumente sabora. Po našem ubeđenju ovaj sabor je zapravo i sazvan upravo radi svepravoslavnog priznanja samovoljno prisvojenih privilegija konstantinopoljskog patrijarha. Nikakvu vrednost za bilo koju drugu Pomesnu Pravoslavnu Crkvu njegovi dokumenti nemaju. Nijedan od aktuelnih opštepravoslavnih problema ne rešavaju. A eto u korist konstantinopoljske patrijaršije u dokumentima sabora napisano je mnogo i ispod ćemo navesti nekoliko primera.

Ovde treba da navedemo da se konstantinopoljska verzija papizma ne podudara stoprocentno sa rimskom verzijom. Postoje u njoj i svojevrsne razlike. Na primer, ako se u rimskom papizmu, uz uzvišavanje figure rimskog pape, svi ostali episkopi doživljavaju kao međusobno jednaki, u konstantinopoljskoj verziji papizma posebna prava i privilegije se u određenoj meri rasprostiru i na arhijereje Konstantinopoljske Crkve. Ovo je propisano u dokumentu koji je prihvaćen na Kritskom saboru „Pravoslavna dijaspora“. U odeljku 2b se propisuje poredak odvijanja episkopskih sabranja u nepravoslavnim zemljama sveta i posebno se ukazuje da će „sabranja sačinjavati svi episkopi svake oblasti i odvijaće se pod predsedavanjem jednog od arhijereja potčinjenog Konstantinopoljskoj Crkvi“.

Kao što vidimo, ne samo konstantinopoljski patrijarh već i svi episkopi koji su mu potčinjeni dužni su da imaju pravo prvenstva u odnosu na sve ostale episkope svih drugih Pomesnih Crkava, pošto upravo oni treba da predsedavaju u lokalnim sabranjima pravoslavnih episkopa različitih jurisdikcija. Ne najstariji po uzrastu ili hirotoniji, ne oni koji su najukrašeniji vrlinama, iskusni i uvažavani, već neizostavno arhijereji konstantinopoljske patrijaršije. Kao da tobož imamo situaciju sa posebnom, višom kastom episkopa, uzvišenijom u poređenju sa svima ostalima prosto zbog svoje blizine takozvanom „Vaseljenskom patrijarhu“.

U okvirima ove logike i sveštenici konstantinopoljske patrijaršije treba da imaju u Crkvi prednost u poređenju sa sveštenicima drugih Pravoslavnih Crkava, a laici konstantinopoljske patrijaršije treba da su po statusu iznad laika drugih Crkava.

Čak ni Latini nisu mogli ovo da smisle.

Na mnogim mestima u kritskim dokumentima, konstantinopoljskom patrijarhu se priznaje vlast nad celokupnom Pravoslavnom Crkvom, između ostalog i sudska. Recimo:

„Po pitanjima koja imaju zajednički interes i zahtevaju… opštepravoslavno razmatranje, predsednik [episkopskog sabranja] se obraća Vaseljenskom Patrijarhu radi daljeg delovanja.“ (Pravoslavna dijaspora, 6)

„U toku narednog svepravoslavnog razmatranja Vaseljenski Patrijarh objavljuje jednoglasni konsenzus Pravoslavnih Crkava.“ (Odnos Pravoslavne Crkve sa ostalim hrišćanskim svetom, 10)

„Na teritoriji pravoslavne dijaspore autonomne Crkve se ne osnivaju, osim slučajeva svepravoslavne saglasnosti koju obezbeđuje Vaseljenski Patrijarh.“ (Autonomija i način njenog proglašenja, 2d)

„U slučaju pojave razlika u mišljenju… strane koje učestvuju se zajedno ili zasebno obraćaju Vaseljenskom Patrijarhu da bi on pronašao kanonsko rešenje pitanja.“ (Autonomija i način njenog proglašenja, 2e)

U Poslanici Kritskog Sabora se predlaže da se organizuje Sveti i Veliki Sabor u vidu redovne aktivne institucije čije pravo sazivanja iz nekog razloga pripada jedino konstantinopoljskom patrijarhu, što nema osnova ni u istoriji, niti u bogoslovlju Pravoslavne Crkve.

Međutim, pravo sazivanja Svepravoslavnog sabora treba da pripada ne samo prvom predstojatelju po diptisima, već svakom predstojatelju Pomesne Crkve. Ograničenje ovog prava samo na konstantinopoljskog patrijarha čini nemogućim sazivanje sabora u slučaju pretenzije bilo koje Pomesne Crkve prema konstantinopoljskom patrijarhu i faktički čini patrijarha te Crkve potpuno imunim od suda, što protivreči kanonskom poretku Pravoslavlja, saglasno kome svaki arhijerej podleže sudu arhijereja.

Zašto su grčki pravoslavni autori propustili sve ovo, kao i druge, još više vapijuće izraze jeresi konstantinopoljskog papizma koje smo gore naveli? Zar se svi oni slažu sa ovom jeresju? Ili su spremni da se mire sa njom prosto radi nacionalne solidarnosti? Teško je poverovati u to, jer je slavu pravoslavnog grčkog naroda oduvek činila njegova privrženost Istini, radi koje se njegovi najbolji predstavnici nisu bojali da izobliče konstantinopoljske patrijarhe koji su upadali u jeres. Tako je bilo sa Prepodobnim Maksimom Ispovednikom za vreme patrijaraha – monotelita, tako je bilo sa Svetim Markom Efeskim za vreme Feraro-Firentinske unije, tako je bilo sa Svetim Meletijem Ispovednikom za vreme Lionske unije – možemo nastaviti sa primerima. Za sve ove Svete Grke vernost Istini je bila na prvom mestu. Šta se ovoga puta promenilo?

Jer ne radi se o tome da se „stane na stranu Rusa“ ili „Slovena“, već o tome da se stane na stranu Istine. Koliko Ispovednika i Mučenika grčkog naroda je postradalo da ne bi prihvatilo zapadni papizam – zar samo zato da bi njihovi potomci pokorno prihvatili tu istu jeres, ali umotanu u istočni, grčki omot? Neka ne bude toga!

Treba kratko da kažemo o pretenzijama konstantinopoljskog patrijarha na sudsku vlast i arbitražu u celokupnoj Pravoslavnoj Crkvi, pošto ove pretenzije predstavljaju deo cele ove priče. Naravno, ovaj tekst je posvećen dogmatskim pitanjima i zato ne razmatramo kanonska pitanja koja su prilično dobro razmotrena u drugim tekstovima. Pogledom na sistematsko narušavanje i gaženje mnoštva kanona od strane konstantinopoljske patrijaršije, prosto budeš šokiran kada istovremeno uz to čuješ izjave tipa „vaseljenska patrijaršija je odgovorna za dovođenje situacije u crkveni i kanonski poredak“. I ove izjave se daju dok istovremeno ta patrijaršija ukida kanone, na primer, apostolska pravila koja zabranjuju drugi brak klirika.

Iako se ovde može pomenuti mnogo toga, suviše bi se odužio ovaj članak. Međutim, jedan primer i to upravo primer pretenzija na sudsku vlast u celoj Crkvi treba razmotriti. U već pomenutom skorašnjem obraćanju, patrijarh Vartolomej je govorio o „jedinstvenoj privilegiji Konstantinopoljske Crkve da prima žalbe od episkopa i sveštenstva koji traže pribežište iz svih Pomesnih Pravoslavnih Crkava“. Pritom se ovo izjavljuje uz pozivanje na 9. i 17. pravilo IV Vaseljenskog Sabora koji tobož daju konstantinopoljskoj patrijaršiji takvu privilegiju. I ovim se upravo pravda upadanje u ukrajinsku situaciju i prihvatanje u opštenje raskolnika koji su lišeni čina.

Koliko ovo tumačenje kanona odgovara Predanju Crkve može se razumeti ako se uporedi sa tumačenjem Prepodobnog Nikodima Svetogorca u njegovom čuvenom „Pidalionu“:

„Konstantinopoljski patrijarh nema vlast da deluje u eparhijama i oblastima drugih Patrijaraha i ovim kanonom mu se ne daje pravo poslednje apelacione instance u celoj Crkvi… Zato Zonara u tumačenju na 17. kanon ovog Sabora govori da se ne postavlja nad svim uopšte mitropolitima [konstantinopoljski] patrijarh kao sudija, već samo nad onima koji su mu potčinjeni.

[Konstantinopoljski] patrijarh predstavlja prvog i poslednjeg sudiju samo za mitropolite koji su mu potčinjeni, ali ne i za one koji su potčinjeni drugim patrijarsima jer je jedino Vaseljenski Sabor poslednji i sveopšti sudija svih patrijaraha i niko drugi“.

Kao što vidimo, lažno učenje o dogmatima se zasniva na lažnom tumačenju kanona što, naravno, nije iznenađujuće, pošto se govori o učenju koje je strano Pravoslavnoj Crkvi. Naravno, pristalice ovog učenja, kao i svi jeretici, mogu da traže izdvojene citate iz starih tekstova koji im odgovaraju, posebno onih koji potiču iz Konstantinopolja, mogu da se sete i stradanja Srpske i Bugarske Crkve od strane Konstantinopolja za vreme Otomanskog carstva – veoma sumnjivih i spornih postupaka koje je kasnije Konstantinopolj morao da ispravi. Međutim, sve ovo ne može da poništi činjenicu da je svaki papizam tuđ pravoslavnom učenju, kako zapadni, tako i istočni. Kako je pisao Sveštenomučenik Gorazd Češki: „Istočna Crkva je za Glavu Crkve priznavala samo Isusa Hrista i odbacivala samu ideju da za glavu prizna čoveka… zato što je shvatala ovu ideju kao posledicu nedostatka vere u nevidljivu Glavu – Isusa Hrista – i Njegovo živo upravljanje telom Vaseljenske Crkve… a takođe kao nepomirljivu sa apostolskim principom sabornog rešavanja pitanja Crkve, što se izražavalo u najvišem vidu na Vaseljenskim Saborima“.[13]

Treba još da navedemo par reči o tome na koji način konstantinopoljska patrijaršija koristi svoje različite počasne titule za obrazloženje i promovisanje svog papizma, a pre svega titulu „Vaseljenskog patrijarha“. Ako je ranije to bila prosto jedna od počasnih titula, kao na primer kod aleksandrijskog patrijarha titula „sudija Vaseljene“, u novije vreme je ona faktički postala zvaničan i glavni samo-naziv konstantinopoljskih predstojatelja. Već odavno oni sebe nazivaju isključivo ovom titulom, podrazumevajući da se njihova crkvena jurisdikcija rasprostire bukvalno na celu vaseljenu.

Kao primer upotrebe ovog termina možemo navesti reči mitropolita Elpidifora (Lambriniadisa):

„Prvenstvo arhiepiskopa Konstantinopolja nema ništa zajedničko sa diptisima koji izražavaju samo hijerarhijski poredak… Ako budemo govorili o izvoru prvenstva, taj izvor predstavlja sama ličnost arhiepiskopa Konstantinopolja, koji je kao episkop prvi „među jednakima“, ali kao arhiepiskop Konstantinopolja i posledično, Vaseljenski patrijarh, on je prvi bez ravnih sebi“.[14]

Ovo shvatanje svoje „vaseljenske jurisdikcije“ pokazalo se i u činjenici da su u 20. veku arhijereji Konstantinopoljske Crkve međusobno podelili sve strane sveta, uz izuzetak onih koje sami priznaju drugim autokefalnim Crkvama, tako da su se čak i zemlje u kojima ne postoji nijedan pravoslavni hrišćanin našle zapisane kao kanonske teritorije nekog arhijereja Konstantinopoljske Crkve. I taj arhijerej će se ljutiti i gnevno protestovati ako neka Crkva otvori svoju misiju u zemlji gde njegova noga nije stupila čak nijednom i gde nema nijednog verujućeg – prosto zbog pomenute podele. Činjenica da se ova podela sveta dogodila tek u 20. veku, opet izobličava ovo učenje kao novo i ranije nepoznato u Crkvi, pošto da je drevno, konstantinopoljski patrijarsi bi izveli ovu podelu mnogo ranije.

Dobro je poznato da još kada su konstantinopoljski episkopi počeli da upotrebljavaju titulu „Vaseljenski“, protiv te prakse je kategorički istupio Sveti papa Grigorije Dvojeslov. On je posebno pisao patrijarhu konstantinopoljskom Jovanu: „Kao posledica vaše prestupničke i gordošću ispunjene titule, Crkva je podeljena i srca vaše braće su privedena u sablazan… Ako je Apostol Pavle izbegavao potčinjenost udova Hristovih nekim glavama, kao tobož mimo Hrista, iako su ove glave bili sami Apostoli, onda šta ćete reći Hristu Koji je Glava Vaseljenske Crkve tokom ispitivanja na Strašnom Sudu – vi, koji svojom titulom „Vaseljenski“ pokušavate da potčinite sebi sve Njegove udove?“

A evo njegovih reči iz pisma patrijarsima Evlogiju aleksandrijskom i Anastasiju antiohijskom: „Niko od mojih prethodnika se nije složio da koristi ovu bezbožnu titulu („vaseljenski“) zato što, zaista, ako se neki patrijarh bude nazivao vaseljenskim, onda se time oduzima patrijaršijska titula od drugih“.

Međutim, konstantinopoljski patrijarsi nisu poslušali reči pravoslavnog pape Svetog Grigorija Dvojeslova koji je tada bio prvi po časti i ova titula nastavlja da se koristi. U zaštitu njenog korišćenja govore da se ona tobož nije koristila u značenju o kome govori Sveti Grigorije, da je to bila samo krasnorečiva titula, tipa „Vaseljenski učitelj“ i „Vaseljenski bibliotekar“ koje su takođe postojale u prestonici carstva. Možda je tako i bilo na početku, ali ako se pogleda kako je na kraju ova titula počela da se koristi, možemo reči Svetog Grigorija smatrati proročkim.

Sveti Grigorije nije bio jedini papa koji je istupao protiv upotrebe titule „vaseljenski“. Tako u drugom protokolu VII Vaseljenskog Sabora čitamo da je pročitana poslanica pape rimskog Adrijana imperatoru. U originalnom tekstu ove poslanice, pored osude ikonoborstva, stoje i sledeće reči:

„Veoma smo se iznenadili kada smo pronašli da je u vašim carskim ukazima koji su izdati za patrijarha carskog grada, tj. Tarasija, on takođe nazvan ‘vaseljenski’. Ne znamo da li je po neznanju ili po sugestiji bezbožnih raskolnika i jeretika ovo napisano; ali veoma molimo vašu najmilostiviju carsku vlast da se on nikada, ni u jednom od svojih dela ne potpisuje kao vaseljenski: zato što je, očigledno, ovo protivno odlukama Svetih kanona i Predanju Svetih Otaca… Zato ako neko počne da ga naziva vaseljenskim ili da saglasnost na to, onda neka zna da je tuđ pravoslavnoj veri“.

Iako postoji velika verovatnoća da ovi delovi poslanice nisu bili prevedeni na grčki jezik tokom čitanja poslanice na Saboru, ipak vidimo kako predstojatelj koji je u to vreme imao prvenstvo već drugi put direktno kritikuje i zabranjuje upotrebu titule ‘vaseljenski’ koju koriste konstantinopoljski patrijarsi. Ova svedočanstva pružaju osnovu da se raspravlja o nezakonitosti korišćenja navedene titule. Zato pravoslavni autori treba da se odreknu naziva „vaseljenski patrijarh“ i nazivaju ga „konstantinopoljski patrijarh“, da i samom upotrebom ove titule ne bi podržavali širenje jeresi novog papizma.

Druga titula, koju Konstantinopolj aktivno koristi za obrazloženje svojih ambicija, je „Majka Crkva“, iako upotrebu ove titule, kao ni prethodne, nikada nijedan Vaseljenski Sabor nije odobrio, već je ona samovoljno prisvojena.

Ona je potpuno opravdana samo u istorijskom kontekstu i samo u odnosu na Crkve koje su dobile autokefaliju od Konstantinopoljske Crkve. Međutim, ona se koristi u mnogo širem značenju. Na primer, u gorepomenutom obraćanju patrijarh Vartolomej govori o svojoj patrijaršiji kao o „brižnoj Majci i roditeljki Crkava“ radi obrazloženja pretenzija na posebno mesto u svepravoslavnoj zajednici. Međutim, takvo shvatanje Konstantinopoljske Crkve kao Majke svih Crkava očigledno je besmisleno jer mnoge drevne patrijaršije istorijski prethode pojavi Konstantinopolja – kako ona može da bude njihova majka? Ako neka Crkva pravedno i može pretendovati na ovu titulu, to je Jerusalimska Crkva. Njen poseban istorijski doprinos oduvek su priznavale sve Crkve, ali se on nikada nije shvatao kao pravo na gospodarenje i vlast.

A eto, Konstantinopolj samovoljno koristi titulu „Crkve Majke“ radi obrazloženja svog stremljenja da svojoj vlasti potčini ostale autokefalne Crkve, koje treba da budu pokorne i poslušne kao ćerke svojoj majci. Kako je primetio arhimandrit Sofronije (Saharov), čak ako se dopusti da Konstantinopolj „zaista sebe može da nazove zajedničkom Majkom svih Crkava… izvoditi potčinjenost iz činjenice istorijskog majčinstva – predstavljaće odstupanje od pravoslavne trijadologije saglasno kojoj Očinstvo ili Sinovstvo ne uklanja punotu jednakosti. Rođeni je jednak Onome Koji rađa. Tako su smatrali Sveti Oci“.[15]

I posebno cinično zvuče reči o „brižnoj majci“ koje izgovara patrijarh Vartolomej. Nijedna brižna majka ne postupa sa svojom decom onako kako postupa Konstantinopolj u odnosu na Rusku Crkvu, a malo ranije i na Grčku. Ako se i dodaje reč „majka“ konstantinopoljskoj patrijaršiji, svojim postupcima ona više ilustruje odvratnu neznabožačku sliku majke koja proždire svoju decu. I ko će početi da prekoreva decu koja se odluče da napuste ovakvu „majku“?

Činjenica da je Ruska Crkva prekinula evharistijsko opštenje sa Konstantinopoljskom bi bila opravdana čak i ako bi se sve ograničilo stremljenjem da se suprotstavi prestupu opštecrkvenih razmera i zaštiti svoja čeda od opštenja sa onima koji su ušli u opštenje sa raskolnicima. Međutim, sve je još ozbiljnije. Ruska Pravoslavna Crkva je postala prva Crkva koja je odbila da se potčini jeresi papizma koju nameće konstantinopoljska patrijaršija.

I ostale Pomesne Crkve će pre ili kasnije morati da naprave taj isti izbor – izbor ne između „Rusa“ i „Grka“, već između Pravoslavlja i jeresi.

 

Prevod sa ruskog:  Stanoje Stanković

 


NAPOMENE:

[1] https://cognoscoteam.gr/αρνούμενος-το-οικουμενικό-πατριαρχε/

[2] «Ορθόδοξος «Εκκλησία» ή «Συνομοσπονδία» Τοπικών Εκκλησιών» – «Pravoslavnaя «Cerkovь» ili «Konfederaciя» Pomestnыh Cerkveй?».

[3] Citati iz izlaganja «Položenie Pravoslavnoй Cerkvi posle voйnы» na Vtorom Vsezarubežnom Sobore (Sremskie Karlovcы, 1/14‒11/24. avgusta 1938. g).

[4] Sofroniй (Saharov), ierom. Edinstvo Cerkvi po obrazu Edinstva Svяtoй Troicы // Vestnik Russkogo Zapadno-Evropeйskogo Patriaršego Эkzarhata. 1950. № 2–3. S. 8–32.

[5] Protojerej Radomir V. Popović. Angažovana Teologija Carigradske Patrijaršije // svetosavlje.org/angazovana-teologija-carigradske-patrijarsije/

[6] Arhiepiskop Avstraliйskiй i Novozelandskiй Pavel. Družba s drugimi Cerkvami // www.blagovest-info.ru/index.php?ss=2&s=7&id=27764

[7] https://www.pravoslavie.bg/%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B8/%D0%B2%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%8F%D1%82-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D0%B7%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BD-%D0%BF%D0%B0/?fbclid=IwAR3lpAKbullNn7QV-UO1Fncew1rrmCjRvXBPhOwDCu-kGs6kIiT0YIrqgxE

[8] Opredelenie osvящennogo Arhiereйskogo Sobora Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi (Moskva, 24-29 iюnя 2008 goda) «O edinstve Cerkvi»)

[9] http://www.patriarchia.ru/db/text/3481089.html

[10] Poslanie k Sholariю, II // https://azbyka.ru/otechnik/Amvrosij_Pogodin/svjatoj-mark-ehfesskij-i-florentijskaja-unija/9)

[11] Citat iz: Sokolov I.I. Lekcii po istorii Greko-Vostočnoй Cerkvi. SPb., 2005, s. 129.

[12] Isto, s. 186

[13] Gorazd, biskup Českэ aMoravsko-Slezskэ. Život sv. Cyrila a Metoděje a jejich poměr k Řnmu a Cařihradu // http://www.orthodoxia.cz/gorazd/pavlik2.htm

[14] http://history-mda.ru/publ/pervyiy-bez-ravnyih-otvet-na-dokument-o-pervenstve-v-tserkvi-prinyatyiy-na-zasedanii-svyashhennogo-sinoda-russkoy-pravoslavnoy-tserkvi_3650.html

[15] Sofroniй (Saharov), ierom. Ukaz. soč. s. 25.

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here