Свештеник Стеван Стефановић: Ми смо један древан народ, Србија је древна земља

Поделите:

Наш данашњи гост је свештеник, аутор многобројних текстова за портале „Видовдан“ и „Чудо“ , аутор теолошке студије „Богословље Достојевског“, која је поред научних и теолошких кругова веома занимљива и широкој читалачкој публици код нас – отац Стеван Стефановић.

 

Помаже Бог оче Стеване, и хвала што сте издвојили време за овај интервју.

 

С.С. Свако добро од Господа и теби и нашим читаоцима, хвала на позиву.   Време је једина ствар коју немамо и коју не можемо да вратимо, тако да је издвојити време увек било најтеже, али Богу хвала, велика ми је част и изузетно задовољство да могу да поделим своје време са вама и да се обратим и мојим и вашим читаоцима на овај начин.

 

  • Написали сте једну врло занимљиву студију о Достојевском у којој сте сагледали хришћанску мисао и реч у његовим делима.  Зашто баш Достојевски, и сматрате ли да се и данас његово тумачење хришћанских мисли може применити на свакодневни живот?

 

С.С. Тако је. Достојевски је моја велика љубав. Као што сам више пута говорио делатност овог писца је неисцрпна, колико год волели и проучавали Достојевског увек ћемо открити нешто ново, нешто другачије, нешто аутентично. Због богатсва мисли и идеја овог великог писца међу тумачима и критичарима можемо издвојити неколико основних приступа разумевања Достојевског. Први је свакако књижевни, и овако Достојевском прилази највећи број тумача, који га дефинишу као писца, реалисту. Други приступ је психолошки. Из угла психологије дела Достојевског су тумачили два највећа психијатра и психотерапеута, творац психоанализе Сигмунд Фројд и творац психологије личности, Алфред Адлер. Овде је важно напоменути да је правилно тумачење подвајања личности, које Фјодор Достојевски описује у свом роману Двојник, дала тек школа психоанализе Карла Густава Јунга, која се бавила овим истраживањима. Трећи правац приступа Достојевском је философски. Као философа, писца су анализирали Серен Кјеркегор, дански философ, претеча егзистенцијализма, Фридрих Ниче, Николај Берђајев, Фредерик Коплстон. Достојевски се бави основним философским дисциплинама: метафизиком, онтологијом, етиком, науком о сазнању…

И четврти начин, којим сам и ја у мојој студији, покушао да тумачим дело Достојевског, јесте богословски. О Достојевском као богослову, уз пар аутора у Русији код нас, говорио је свети Јустин Нови ћелијски и свети Николај Жички и Охридски.  Многи православни теолози се уздржавају да Достојевског назову богословом из више разлога, пре свих због тога што велики писац није објавио ниједно дело које систематски обрађује богословске теме. Међутим, исти разлог није сметао највећим психолозима и философима да својатају Достојевског и називају га својим учитељем.

.                              .

  • Достојевски је писао о врлинама и тамној страни човека. Какви смо ми, данас као људи? Можемо ли се побољшати? Имамо ли снаге за то?

Достојевски је био изузетан антрополог, и велики познавалац људског бића, човекове психологије, он сам би рекао човечије душе. Из сибирског затвора писао је брату: „колико сам типова људи овде упознао биће довољно за томове и томове књига. Патња и страдање кроз које је прошао изоштрили су његово перо и омогућили му да на најбољи могући начин прикаже и врлине и тамне ствари човековог постојања, егзистенције, али и самим тим га заувек удаљили од улоге салонског писца какви су били Толстој и Тургењев.

Дошавши у контакт са Достојевским ову чињеницу сам приметио веома рано, још током студирања. Читајући његове романе, али и пишчеви дневник и писма, приметио сам његову доминантну везаност за Христа и Цркву. Ова веза била је толико јака да је Достојевски говорио да када би му неко математички доказао да је истина ван Христа, он би одлучио да остане са Христом а не са истином.

Моја идеја је била да у својој студији протумачим, поменем и прокоментаришем сваку мисао Фјодора Достојевског која има везе са Христом, која је богословска и схватио сам да је тај подухват немогућ, јер је читав живот Достојевског уствари био богословље, његов живот у оквиру Цркве. Тако сам након дванаест година рада, скратио и уобличио своју књигу „богословље Достојевског“ и приредио тако да може да буде занимљива и онима који воле и читају Достојевског, али и онима који ће се кроз моју књигу тек открити Достојевског.  А да ли се можемо поправити? Па наравно да можемо. Мисао Фјодора Достојевског, пошто је хришћанска, она је и педагошка. Прва књига коју сам објавио, мој дипломски рад, се бавио управо педагогијом Достојевског. Видите, основна хришћанска мисао је увек педагошка, увек представља напредак и поправљање, када се човек каје, он је управо начинио први корак ка поправљању себе. Ово човеково усавршавање се наставља и у Царству божијем, у вечности, човеково назначење је да се усавршава у вечности. На тај начин и време, које смо поменули на почетку приче, бива преображено у вечност.

 

  • Поред ове студије, пишете и изузетно интересантне текстове за неколико портала, а поред религијских пишете и на веома интригантне теме везане за нашу историју. Познајемо ли довољно историју и претке? Јесмо ли их ми, данас достојни?

 

С.С. Углавном, три теме су ми доминантне, Достојевски, историја и богословље.  О томе да ли смо достојни наших славних предака је јако незахвално говорити, ја лично мислим да јесмо. Ми смо један древан народ, народ који је прославио осам стотине година од аутокефалности српске Цркве, народ који је саградио Дечане. Србија је древна земља. По званичној, main stream науци, прва зима коју Срби проводе јужно од Саве и Дунава је зима 580/ 581. Што имплицира да смо у Потисју, у нашој данашњој Војводини већ средином  петог века. Почевши од такозвана четири легендарна кнеза Свевлада, Селимира, Владина и Ратомира, који нису историјске личности и који су владали Србијом од опсаде Солуна 626. па негде до 780. од када можемо пратити непрекинут траг постојања Српских држава и српских владара на овим просторима до данас. Први српски владар кога помиње летопис попа Дукљанина је Вишеслав, родоначелник прве српске владарске династије Вишеславића. Након Вишеславића, на власт у Србији долази Јован Владимир Зетски, кнез и светитељ, први српски светитељ, који је владао негде до 1016. Јована Владимира наслеђује синовац Стефан Војислав, именован за архонта Дукље највероватније 1019. године, дакле, пре хиљаду година. То је изузетан континуитет државности, који накратко прекидају турци, кажем накратко јер док није било државе, на овим просторима, од Охрида до Сент Андреје и од Видина до Книнске Крајне постојала је Пећка Патријаршија. Пећка патријаршија била је стожер окупљања православних Срба и преузела све улоге које је раније имала српска средњевековна држава. Преко Пећке патријаршије, дух светосавља и косовски завет постају и наше национално опредељење.

 

  • Ваш текст о косовском завету и жртви кнеза Лазара био је веома запажен. Можемо ли, ми, као потомци кнеза Лазара, данас очувати косовски завет? И јесмо ли уопште спремни на жртву и жртвовање као што су то некада били косовски јунаци?

Да, могу рећи да ми је то надражи текст. Текст који ме најбоље представља.

Знате, када је чувени редитељ Стивен Спилберг требало да одржи предавања на неком универзитету и добије титулу почасног доктора наука, схватили су да он нема диплому са факултета за режију коју је похађао, недостајао му је само дипломски рад. Тако су му са факултета тражили да донесе целулоидну траку једног од својих филмова као доказ да је снимио уопште неки филм, да би могао да дипломирао. Пазите сад, реч је о једном од највећих светских редитеља, свих времена, који је у том тренутку имао двадесет и четири снимљена филма, Спилберг је могао да донесе ЕТ Ванземаљца, Индијана Џонса, Парк из доба Јуре, Ајкулу, Спасавање редова Рајана, рат светова… Међутим Спилберг је донео Шиндлерову листу. Он лично је сматрао да је Шиндлерова листа оно што њега најбоље представља.

Тако су и мене једно време представљали тим текстом: Светосавље и Косовски завет. Када је требало да одржим промоцију моје књиге о Достојевском на Косову, активисткиња која ме је представила организаторима рекла је: реч је о оном свештенику који је написао текст светосавље и Косовски завет. Данас нас убеђују да је Косовски завет у ствари Косовски мит, и да би требало да га одбацимо и заменимо неким другим митом, нпр, митом европске уније, као што смо 1946. Косовски мит заменили Комунистичким, односно нешто раније Југословенским митом. Јер немогуће је постојати, ни као народ нити као појединац, а да немамо смисао, теоријски основ, парадигму постојања. Сваки народ има своје митове, који га чине оним што је, који му дају идентитет. Сетите са америчке приче о оцима оснивачима, ћурки коју пеку за Дан независности или бостонској чајанци. Швајцарци имају Виљема Тела, а Британци краља Артура и витезове округлог стола. За разлику од ових, митских личности Свети Сава и кнез Лазар, као и Краљевић Марко, постојали су стварно.

 

  • Текст који сте написали о Првом светском рату, одлично се надовезао на оно што сте писали о косовском завету? Јесмо ли ми, Срби, некако судбински предодређени на Голготу и вечиту борбу и зашто, је по вашем мишљењу то тако?

 

С.С. Да, када је услед пандемије короне постала реална опасност да ћемо Васкрс провести у Цркви без верног народа, сви су то окарактерисали као незапамћену катастрофу. Што наравно, није истина. Покушао сам да пишем о томе, како су наши славни преци провели Васкрс 1915. , 1916. , 1917. Да ли је нама заиста теже данас него њима тада? Тако је настао мој текст о повлачењу преко Албаније и нешто касније текст о пандемији тифуса. Знате, без страдања, без Голготе нема васкрсења. Самим тим што смо народ који има хиљадугодишњи континуитет, самосвест, веру другачију од западне Европе, увек ћемо бити место где се ломе копља и где се одређује судбина света.

 

  • Мени лично један од ваших најбољих текстова, а у једно и најпотреснији био је текст о Јасеновцу – највећем стратишту Срба у новијој историји. Да ли смо уопштено, као народ свесни тежине онога што је почињено у Јасеновцу, зашто не знамо више о томе?

 

С.С. Мој текст о Јасеновцу је изазвао много полемике. Као и уосталом многи моји текстови. Био сам забрањиван, прећено ми је, текст је скидан са интернета, и ако су га пренели многи портали и странице. Текст о Јасеновцу сам замислио као део трилогије, међутим, због свих вербалних инцидената и претњи, никада нисам написао трећи део моје саге о Јасеновцу, мораћу да смогнем снаге и завршим ту причу.

Сам Дедиер, комунистички, Брозов биограф, написао је да је у комплексу од осам логора које ми данас називамо Јасеновац страдало милион и двеста хиљада Срба. Јеврејски извори говоре о 850,000 људи, Срба, међу којима је било жена и деце. Чак, нацистичка творевина НДХ је једина држава која је имала логоре за децу, где су деца страдала на најразличитије начине, убијана разним средствима. Чак и од глади. Замислите то, колико је потребно да једно људско биће умре од глади? Минимум две недеље, у Јасеновцу су лежала наша деца, која су остављена да умру од глади, били су то најстрашнији призори људског страдања од постанка човечанства. Док се ми делимо и данас на четнике и партизане, као што смо се делили и тада, наши непријатељи су имали специјално оружје, нож за убијање Срба, који су звали србосек.  Док наша интелектуална јавност данас нас позива да прво очистимо испред нашег дворишта, бивша хрватска председница Колинда Грабар каже време је да коначно утврдимо шта се стварно догодило у Јасеновцу. Замислите да Ангела Меркел данас каже хајде да утврдимо шта се заиста десило у Аушвицу, како би она прошла после такве изјаве?Док ми ћутимо.  Нисмо свесни тежине онога што се десило у Јасеновцу, нисмо свесни да преко места одакле је стотине хиљада Срба отишло, мученичком смрћу у рајско насеље, данас пролази аутопут, баш ту, преко и кроз логор, заувек уништивши могућност да откријемо прави број жртава, и достојно их сахранимо.

  • Јесмо ли, по вашем мишљењу, када се сагледа и све оно што се десило у новијој историји, а посебно у последњих тридесетак година, народ склон забораву?

 

С.С. Да, на жалост тако је. Народ који не познаје и заборавља своју историју и који из ње ништа није научио, осуђен је на то да је поново проживљава.

 

  • Можемо ли се ослободити те колективне кривице која нам се стално намеће, обзиром да је наш народ дао највише жртава у свим ратовима који су до сада вођени?

 

С.С. То је страшно, страшна лаж која нам се намеће уместо истине. Џелата су начинили жртвом, а жртву претворили у џелата.  Морамо као народ, као друштво наћи начина да се ослободимо колективе кривице коју нам намеће хашка интерпретација стварности. Толико далеко иде перцепција реалности наших непријатеља да наша деца у школи данас уче хашку историју у којој су Срби колективно одговорни за наводне злочине у последњим ратовима.

Када сам написао шта је са стопедесет хиљада Срба који су протерани из  Сарајева и који су наводно Срби држали под опсадом, такође сам добио претње. Да ли је то етничко чишћење и ако није, шта је то? Нека нам кажу шта је, нека именују, дефинишу да би знали, да кажемо деци. Из Книнске крајине су такође протерани Срби. Ми данас знамо имена и презимена људи који су убијали српску децу и за то остали некажњени.  Као хришћанин, знам да је „Освета у рукама Божијим“ али ме с друге стране, свест о жртвама мог народа обавезује да о њима говорим, да бих спречио да се егзодус Срба поново деси Данас нам међународна заједница, оличена пре свих у северноатланском војном савезу, којој тужакамо суседе, попут деце у школи, која ништа не разумеју, намеће ратне злочине, Албанце, као преговараче, као другу страну, насупрот нама, са којима треба да седнемо за преговарачки сто. А 137,000 људи, Срба, наше браће који данас живе на Косову и Метохији, у Звечану, Штрпцу, попут Индијанаца у резерватима, НАТО савез и европска унија предају Хашиму Тачију и Рамошу Харадинају и великој Албанији. Опет, један део наше интелектуалне јавности нама говори да је Косово већ изгубљено и да ми немамо децу за нове ратове. А та деца на Косову, да ли су и то наша деца, или смо их се одрекли? Као што се Милошевић одрекао Срба из Книна? Што би рекао Матија Бећковић, ако Косово није наше, зашто нам га отимају, и ако није наше, зашто нас приморавају да га дамо?

 

  • Кроз ситуацију у Црној Гори видимо да се велики део Црногораца пробудио, да је устао против насртаја на СПЦ, њену имовину, светиње и вернике?

 

С.С. Тако је, Српски народ у Црној Гори данас као на Мојковцу пре стотину година, брани Србију и Српство, брани Косово и Метохију, брани републику Српску и на крају, брани и Хришћанску Европу која је издала свој основ, своје хришћанске темеље, корене из којих је потекла.

Написао сам на једном месту да се народ у Црној Гори спонтано окупио, и то углавном млад свет, млади свештеници, млади родитељи са децом, понекад и три, четири генерације из исте породице, кренули су да шетају са иконама и Црквеним барјацима, са молитвама и химнама, са псалмима, у литије, не на протесте, да хвале Господа, а не да устају против власти.

Црква је опет показала да је жива, и ако је наизглед затворена у оквиру својих богослужења, у свом евхаристијском идентитету, Црква се буди и реагује, не само против тога што је власт у Црној Гори антисрпска већ и против тога што је антихришћанска и богоборачка. Тако су и литије интегрални део светосавског и косовског завета, јер су поновно опредељење нашег верног, српског народа за Царство Божије, Царство Небеско.

 

  • Могу ли свакодневне литије у „Српској Спарти“ нешто да промене, и могу ли оне да помогну и утичу на буђење и у Србији?

 

С.С. Могу, то је и једини начин. Једини начин да се супротставимо злу је уз помоћ Христа, Цркве и јеванђеља, за почетак литијама. Уз то да се молимо Богу да се литије из Црне Горе преселе и у Србију.

 

  • Ви сте свештеник Српске Православне Цркве. Какво је ваше мишљење, јесмо ли, као друштво, заборавили на неке суштинске вредности које су старије генерације брижљиво чувале и неговале? Јесмо ли сачували у себи национални понос и патриотизам?

С.С. Мислим да јесмо. Литије су најбољи доказ за то. Ако задржимо светосавски наратив, који је патриотски, дубоко националан али изнад тога и део једне више и веће, универзалније, хришћанске идеје, јер подразумева опредељење за Царство Небеско, ми онда још увек имамо смисао, нашу парадигму, наш идентитет, требало би само да закопамо у прошлост, окренути ка Будућности, ка Царству Божијем. И онда када помислимо да је изгубљена свака нада, из нашег богослужбеног, литургијског идентитета, из наших Црквених служби изрониће поново наши Свети Преци, светитељи, мученици и краљеви и њихов Завет, и показаће нам пут којим би требали да идемо.

 

  • Поред религије, филозофије и теологије, бавите се и књижевношћу за децу. Аутор сте једне занимљиве бајке? О чему је реч? Реците нам нешто о томе.

 

С.С. Написао сам бајку о змају са Ртња. Та прича одавно живи у мени и желео сам да је запишем док моја деца, Николај и Ирина не порасту, док су им бајке још увек омиљено штиво.  Користио сам елементе наших народних бајки, у којима главни јунак, херој у току своје пустоловине сусреће интересантне ликове, и сваки је од тих сусрета судбоносан. Јунак им помаже, спасава их и на крају они му узвраћају доброчинством. Осим народних бајки нашег народа, прича има мотиве из романа Терија Брукса и један Толкиновски сусрет са змајем. Порука бајке је универзална, попут поуке из Малог Принца, која је намењена подједнако и деци и одраслима На илустрацијама ради једна веома млада уметница, Ања Поповић, чије перо верно прати моје маштарије, тако да сам презадовољан изгледом цртежа и формом. Бајка је један од четири великих пројеката на којима радим. Темпираћу да бајка буде у продаји пред Божићне празнике, да ова књижица намењена деци, може да буде божићни поклон. Пре причице о Змају, изаћи ће једна озбиљна судија о задругарству у Србији, посебно у ресавском крају, у форми монографије, чији сам ја коаутор, односно један од аутора.

У припреми је још један велики пројекат иза кога стоји озбиљан рад, и који ће у најбољем случају изаћи за годину и по дана, можда и јаче. Реди се о студији која прати историјски односе Цркве и државе у савременој српској историји, и о историји српске Цркве у двадесетом веку. Када кажем српске Цркве, ту не  мислим само на епископе, већ на сав верни народ, на сваког човека који се у рову испод Сувобора и на Церу прекрстио и затражио Божију помоћ и заштиту, јер сваки верник је интегрални део Цркве.

 

  • Као што сам напоменула, веома сте активни на друштвеним мрежама. Ново време доноси и нове начине комуникације, па ме занима, да ли вас људи контактирају да питају за савет, можда да исповеде неки проблем, или једноставно, можда да их неко саслуша. Шта им најчешће кажете?

 

  • С.С. Активан сам на друштвеним мрежама у контексту да их користим за промовисање мојих текстова. Схватио сам, да је у ствари виртуелна стварност, најбољи начин да допрем до читаоца. Сама појава неколико црквених портала и магазина на фејс буку и јутјубу показују да је начин на који Црква данас врши своје мисионарење, односно тумачење јеванђељских истина морао да пронађе своје место и у оквиру друштвених мрежа. Људи ми се свакодневно јављају и траже од мене духовни савет или поуку. Људима је потребна вера, потребан Господ, а нису свесни тога јер углавном у Цркву не долазе, зато поред речи утехе, ја увек позивам људе да дођу у Цркву на литургију, да виде шта ми то у Цркви радимо већ две хиљаде година а да је и даље актуелно.

 

  • И за крај овог разговора, има ли нам спаса и као друштву и као појединцима и како се можемо спасити?                                      .                                           .

С.С. У најбољој српској епској песми, Урош и Мрњавчевићи, најпознатијој по савету који Јевросима Мајка даје Краљевићу Марку, поучивши га да не говори криво ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога, Истинитога, постоји још један моменат, када Марка његов отац јури да га погуби, глас са неба говори: Бјеж у Цркву краљевићу Марко. То је најбољи савет који могу да дам. Једино место где можемо наћи спасење је Црква. Тамо је слобода којом нас је Христос ослободио, тамо је спасење од смрти у буквалном, егзистенцијалном и онтолошком смислу. Колико год да смо данас бомбардовани рационализмом, и колико год да нам је такав наратив и такво виђење света наметнуто, опет Христос је васкрсао, победио је рационализам, поверење у свет и науку. Мој савет верном народу, на коме увек инсистирам је да пробамо да свако за себе да одговор: да ли верујемо да је Исус Христос, стварно умро за Велики петак, и стварно Васкрсао, устао из мртвих у недељу рано ујутру?  Вера у Васкрслог Христа, коју исповедамо у оквиру Цркве је начин на који ћемо проћи кроз голготу, сва мучења и страдања и на крају победити чак и смрт…

 

Разговор за Чудо водила Јелена Недељковић

 

https://www.cudo.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here