Свештеник Стеван Стефановић: Света литургија – Народ Божији, окупљен на једном месту

Поделите:

Литургију служимо у недељу.

У старим паганским календарима и религијама, недеља је био први дан, дан сунца. С друге стране, седми дан, дан за који нам Стари завет и Бог, кроз откривање Мојсију, у десет Божијих заповести, говори да је дан одмора је субота. На старојеврејском шабат, значи мир, починак, одмор, и има исти корен као и салом. Када се Јевреји поздрављају са шалом / селом или Арапи са селам, они у ствари питају један другог: „Како је твој мир?”

Када Бог ствара свет, речено је да је свет створио за шест дана, а да се седмог дана одморио, у ствари, реч је о миру, не о одмору, о дану у коме је Бог миран, о дану у коме Бог почива. За кога данас кажемо да је почивши, да почива? Наравно за оне који су умрли, тако, седми дан или дан суботе, шабата, дан починка је дан у коме Бог почива. Реч је о пророчком месту, и писац приче о стварању света је богонадахнуо, Духом Светим, говоривши о суботи као дану Божијег починка, говорио „оној“ суботи, најважнијој суботи у историји света и човека, о Великој суботи, суботи пред Васкрс, о дану у коме је Христос заиста у гробу, починуо.

Но, да се вратимо недељи. Недеља је дакле први дан, дан сунца. У књизи постања, по Јеврејском, али и хришћанском веровању, недеља је дан светлости, јер је тог дана Бог створио светлост. Од Васкрсења то је и дан нестворене светлости, светлости Божанског Васкрсења. С обзиром на то да Христос мења постојеће законе и уместо суботе уводи свој празник недељу, недеља поред тога што је први дан, постаје и осми дан, или тачније дан који следи након седмог дана, дан који надилази бројање седмице и надилази овај круг месечевог циклуса. Самим тим надилази и природу, њене законе и на крају смрт. Недеља је нови дан, дан васкрсења.

У недељу се окупљамо на литургији. Када нам Свето писмо говори о Цркви, оно нам говори управо о сабрању, о литургији, односно о народу Божијем, окупљеном на једном месту у дан недељни и приношењу дарова. Литургија се дакле, поистовећује са Црквом. Термин сабрање (на грчком синаксис) је остао у употреби до тринаестог века.

Литургија је оприсутњење, односно догађај који чини присутним сву Христову мисију на земљи, од стварања света до Другог Христовог доласка, онако како ми богослови имамо обичај да кажемо читав домострој спасења.

Литургија почиње речима: Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа. Овај почетак разликује се од почетка осталих богослужења које обављамо у Цркви, који почињу речима: Благословен Бог наш… ова разлика нас упућује да је литургија суштински другачија од осталих богослужења и свештених радњи. Суштина литургије је Царство, литургија је Царство.

Зато су свештеничке одежде које свештеници носе на литургији, пре свих епископ, царске одежде, јер изображавају Царство Божије. Кадионице су златне, као и путир и дискос, и цела атмосфера је свечана. Литургија се догађа попут драме. Али не у смислу да ми изводимо позоришну представу за народ, већ у смислу чињења заједничког дела, чија је истина у Царству Божјем, у будућем догађају.

 

Након првих молитава на литургији, читају се тропари, то су молитве које се читају у певници, дакле не произноси их свештеник, и обично су на црквенословенском језику. То су молитве посвећене дану, односно празнику, светитељу кога прослављамо тог дана и елементи су из јутрења који су ушли у литургију.

У наставку се одвија мали вход, који представља у ствари почетак литургије као самог чина приношења дарова, (вход, на старосл. улазак) вход свештеника са јеванђељем представља долазак Христа на свет, ови символи нису пуки знакови који представљају неку стварност ван њих, већ су символи који у себи као иконе садрже и прволик, ону стварност коју изображавамо.

За светог Максима Исповедника, који тумачи свету литургију у свом делу мистагогија (тајноводство, вођење кроз свету тајну причешћа / литургије) најважнији моменти литургије су входови, мали и велики вход, које тумачи и објашњава њихово значење и причешће. Пошто се у време светог Максима Исповедника, литургија у великој мери разликовала од данашње литургије, сведочанство светог Максима нам је веома драгоцено, јер нам помаже да одвојимо суштинске ствари на литургији, оне које су икона Царства, које изображавају Царство Божије, од оних које зависе од једне историјске епохе и подложни су променама.

Одлазак епископа на горње место у олтару, после малог входа, за Светог Максима је долазак Христа у свет, читање апостола и јеванђеља представља Христову проповед, велики вход (= излазак свештеника са даровима) је символични долазак Христа на страдање.

Након малог входа, входа свештенства са јеванђељем одласка епископа на горње место, певања песме свјати Боже, свајти крепки, свјати бесмртни помилуј нас, и читање из делова Новог завета, најпре одломка из дела светих апостола или посланице и затим и јеванђеља, чита се јектенија за оглашене.

Јектенија је врста молитве која се неколико пута понавља на литургији, а реч је о серији молитава које произноси свештеник или ђакон, а на које певница одговара са Господи помилуј, или подај Господи. Јектенија за оглашене, је јектенија за оне који још увек нису крштени, а оглашени су, односно именовани су да ће се крстити у неком наредном периоду. Најчешће су се некрштени крштавали за Велику суботу, те су се током Великог поста припремали за крштење и били на литургијама до овог момента, јектеније за оглашене. Након ове молитве некрштени су напуштали Цркву и нису били присутни на најважнијем делу литургије, када се освећују дарови.

После молитве за оглашене, свештеници се припремају за преношење дарова, са проскомидије, места где су пре литургије дарови припремани до часне трпезе, стола постављеног на средини олтара, над којим се и обавља литургија. Док се свештеници припремају, ђакон кади, а певница пева песму: Иже херувими тајно образујушче и Животворјашчеј Тројице Трисвјатују пјесан припјевајушче, всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије. (Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сад животну бригу оставимо)

Ова песма има дубок символични карактер. Херувими су највиши ранг анђела, по богослову Теодору Студиту, они су од свих бића најближи Богу.  Дионисије Ареопагит их описује као бића која имају способност да прихвате светлост и ум Божију у свим његовим облицима. И пазите сад, ми смртни људи, на литургији, по речима ове песме изображавамо = представљамо, оваква бића. На који начин? Као што они гледају својим очима у лице самог Бога, тако и ми на литургији, од тог тренутка гледамо присуство самог Бога кроз Његово Тело и Крв, кроз Дарове.

У првим вековима хришћанства, свештеници нису служили литургију. Литургију је имао за право да служи само епископ. Пошто су хришћани били гоњени, и није било објективно могуће да се сви верни окупе на једном месту око свог епископа, свештеници су након литургије односили дарове (тело и крв Христову) до оних сабрања која су била удаљена, до оних верних који нису могли да дођу на литургију да би се и они причестили. Данас, на жалост, у времену апсурда, чак и верни који су на литургији не прилазе причешћу и не причешћују се.. Песма која се пева непосредно после Херувимске песме на литургији, одмах после великох входа је јако да Цара всјех подимем, Ангелскими невидимо дори носима чинми. (Као они који ће примити Цара свих, Анђелским силама невидљиво праћеног). Ова песма у којима дарове схватамо као самог Цара свих, Господа Бога, су управо остатак из времена када су свештеници обилазили сабрања и причешћивали верне, а верни певали да су они ти који ће примити Цара свих, праћеног невидљиво анђелима.

Силазак епископа са горњег места и почетак самог канона евхаристије, односно почетак приношења дарова је Други Христов долазак. Затим следи причешће као најпотпуније и најконкретније сједињење са васкрслим Христом. Причешће је оприсутњење Васкрсења. Зато нема литургије без причешћа.

Након ове молитве и још једне јектеније, ђакон говори: двери, двери, са премудрошћу пазимо. У овом тренутку су се у првим вековима хришћанства затварала врата Цркве. Затварање врата символично представља крај историје, за оне који су се нашли са ове стране закључаних врата, сматрало се да се налазе у Царству Божијем, ван историје. Данас, један број хришћана погрешно мисли да се ове речи односе на олтарска врата, односно на олтарску преграду, што није истина. Иконостас настаје тек након победе над иконоборачком јереси, од деветог века, и имао је за циљ да се иконе поставе на најзначајније место у Цркви. Високи иконостаси настају у римокатоличкој Цркви у време барока и у наше Цркве улазе преко српске Војводине, а у Русију преко Украјине.

Тада се чита символ вере. Ово је такође значајан моменат, символ вере је кратко и сажето исповедање вере, једини део богословља, догматике који је ушао у срж литургије. Неопходан је да би се показало ко је тај Бог као Света Тројица у кога верујемо. И он је током историје Цркве мењан и уобличаван. У почетку гласио је само верујем у Оца и Сина и Светога Духа.

После символа вере, ђакон говори: стојмо право, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо.

Епископ или свештеник који служи окреће се ка народу и говори: Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светог Духа, нека буде са свима вама, и благосиља народ. Овај стих потиче из самог почетка хришћанства и једна је од најстаријих хришћанских литургијских молитава. Написао га је апостол Павле, који га је преузео из анафора (молитве приношења дарова) епископа из првог века хришћанства.

Затим следи Евхаристисоме то Кирио  = на српском заблагодаримо Господу, описно би се могло превести хајде да заблагодаримо Господу а народ одговара да је достојно и праведно тако говорити: Достојно и праведно јест. И ту  певница стаје, да би се чула анафора, молитва приношења коју говори епископ Богу Оцу. Ова молитва је сама срж литургије. Од осамнаестог века се у неким помесним Црквама јавила погрешна пракса да певница након достојно и праведно јест, поново понавља молитву светој Тројици, о поклањању Оцу и Сину и Светоме духу. Ова молитва је већ произношена на литургији и нема потребе да се овде понавља, осим тога важно је да се чују молитве приношења које свештеник или епископ чита наглас.

Тада епископ благосиља Хлеб и Вино и моли Бога Оца да пошаље Духа Светог на нас, на предложене часне дарове и на сав народ, и јеванђељским речима, речима самог Христа позива сав народ да се причести.

Након освећења дарова а пре причешћивања верних, молимо Бога Оца да нас удостоји да га називамо Оцем и да говоримо Оче наш. Тада се произноси молитва Оче наш. Више нисмо попут Херувима који само гледају Господа, сада смо удостојени још веће части, сада постајемо синови Божији, по благодати, по дару, и најприсније се сједињујемо с њим, кроз причешће.

Литургија је тако, откривање будућег Царства, зато је она пре свега благодарење Богу за то што нас је из небића (ни из чега, из непостојања) привео у биће, а затим и што нам даје живот, живот у изобиљу у Царству Оца, које нам је припремио.

И сама тајна вечера, као прва литургија која је одржана, као историјски догађај који се догодио за Велики Четвртак, је икона будућег царства, тако је и корен литургије не у прошлости и у историји, већ у будућности, у догађају који ће се тек остварити.

У последњи дан, дан Другог Христовог доласка, Христос ће доћи окружен апостолима, и светитељима. Царство Божије је управо ово сабрање. Литургија, као икона Царства, уместо прволика има иконе које изображавају, представљају икону Царства. Епископ је икона Христа, он је тај који сабира и чини Цркву заједницом, око њега стоје свештеници као иконе апостола и верни народ који је икона будућег сабрања светитеља.

Колико год се сама литургија мењала у историји и попримала разне измене, допуне или скраћења, опет њен идентитет, њен прототип је Царство Божије, на начин на који смо је описали, литургија остаје да буде литургија и остаје валидна док има ове елементе који изображавају стање какво ће бити у будућем Царству Небеском.

Поред сабрања око Личности Христа, литургији идентитет дају љубав и слобода. Време пандемије короне нам је показало колико је долазак у Цркву у ствари изазов за нашу слободу, на крају нико вас не може натерати да дођете у Цркву, ако сте ту, дођете на литургију и приђете причешћу, то сте учинили слободно.

Као и увек, поред слободе, највећи изазов остаје љубав. Љубав према Богу и према ближњима који остају две заповести на којима, по Христовим речима почива и сав закон и сви пророци. У Цркви, на литургији делатно, љубав према ближњима би требало да пројавимо тако што ћемо сваког од браће, сваког од ближњих волети као самог Христа.

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here