Sveti Vladika Nikolaj: Ljubav među prijateljima nas približava Bogu!

Podelite:

Šta vredi, braćo moja, ako ja budem večito govorio, a Bog večito ćutao? Mogu li ja odbraniti pravdu Božiju, ako je Bog ne uzme pod svoju zaštitu? Mogu li ja dokazati Boga bezbožnicima, ako se Bog bude krio? Mogu li Ga ja omileti sinovima Njegovim, ako je On ravnodušan prema patnjama njihovim?

Ne; ništa od svega toga ja ne mogu. Moje reči nemaju krila, da bi mogle uzdići Bogu sve pale i otpale od Boga; niti moje reči imaju ognja, da bi zagrejale ohladnela srca dece prema Ocu njihovom. Moje reči nisu ništa, ako one nisu slabi odjek i nerazgovetno ponavljanje onoga, što Bog svojim moćnim jezikom govori. Što je šuštanje šljunka na obali prema strahovitoj rici okeanskoj, to su reči moje prema jeziku kojim govori Bog. Kako će moći čuti šuštanje šljunka prelivenog penom razjarene stihije onaj čovek, koji je gluv prema rici okeana?

Kako će videti Boga u mojim rečima onaj, ko ne može da ga vidi u prirodi i životu?

Kako će jedva čujne reči ljudske ubediti nekoga, koga gromovi nisu u stanju ubediti?

Kako će se ogrejati na jednoj varnici neko, ko je ostavio oganj iza sebe?

Ne ćuti Bog, braćo, no govori glasnije od svih bura i gromova. Ne napušta Bog pravdu, no prati je u njenom stradanju i lagano uzvodi na presto. Ne zavisi Bog ni od čije dobre volje, no čini sve zavisnim od svoje dobre volje. Jadan bi bio Bog, koji bi zavisio od advokatske zaštite jednog smrtnog čoveka. Ne izlazim ja pred vas da štitim Onoga, čiju zaštitu ja tražim dan i noć. Ne izlazim ja, ubožjak jedan, da tražim od vas, ubožjaka, potporu Boga i Božije stvari. Ne; nego, naprotiv, izlazim s predlogom, s molbom, zaista s molbom, da svi mi potražimo potporu sebe i svoje stvari u Boga, jedino u Boga. Nije to radi Boga no radi nas. I ponavljam: nije to radi Boga no radi nas samih. Jer Bog će biti podjednako veliki, veličali Ga mi ili ponižavali. Bog će biti svetao, ma koliko tame bacali mi na Njegovo ime. Bog će postojati, ma cela zemlja kroz sva usta svojih stvorenja i kroz sve vulkanske kratere jeknula: nema te Bože! Postojaće Bog, svetao i veliki kao i danas, i onda, kad zraci sunčani budu uzalud tražili i jednog živog čoveka na zemlji, i kad budu mesto živih milovali samo grobove mrtvih.

Bože, večito svetli i večito veliki, budi potpora nama kao što si potpora tolikim Suncima u prostoru! I Sunca bi se ugasila bez Tvoga pogleda i pretvorila na mah u zakisla, mračna vatrišta, – kako mi da svetlimo bez Tebe?

Kako ćemo mi, braćo moći ljubiti svoje neprijatelje bez potpore Božije? Gle, mi nismo učinili ni prvi korak na tom putu. Mi nismo još naučili da ljubimo ni svoje prijatelje. Još manje: mi nismo još naučili da ljubimo ni sami sebe. Kako ćemo ljubiti svoje neprijatelje? Hristove reči o ljubavi prema neprijateljima, evo, još lete po svetu od usta do usta, no još nikako ne mogu da nađu puta od usta do srca.

Mi ne ljubimo svoje neprijatelje. Zar to nije očigledno, bez dokazivanja? Mi ljubimo samo one koji nas ljube, i pozajmljujemo samo onima koji nam mogu vratiti, i činimo dobra samo onima koji nam se mogu dvostruko odužiti.

Mi ljubimo sebe i prijatelje svoje. Mi ljubimo svoje bližnje, svoje najbližnje, u bukvalnom smislu reči. Naši daljni daleko su od naše ljubavi. Naše srce lepi se za ono za što i naše oči. Oči naše su putovođ i našem srcu.

Mi mislilo samo, da ljubimo sebe i prijatelje svoje. Mi se i u tome varamo; jer mi sebičnost nazivamo ljubavlju prema sebi, i ljubakanje ljubavlju prema svojim prijateljima. U samoj stvari mi ne ljubimo ni sebe ni svoje prijatelje, isto onako kao ni svoje neprijatelje. Jer u onome što mi ljubavlju nazivamo nema najboljih elemenata ljubavi. A najbolji su elementi ljubavi: poznanje, poštovanje i žrtvovanje. U našoj ljubavi prema sebi nema ni poznanja, ni poštovanja, ni žrtvovanja. U našoj ljubavi prema prijateljima našim takođe nema toga troga. Naša ljubav sastoji se samo iz svojih nižih elemenata. Naša ljubav prema sebi i svojima ništa drugo nije do pojačana i pokvarena u isto vreme instinktivna ljubav životinjska. A ono što ljubav ljudsku čini uzvišenijom i svetlijom od ljubavi pitome i divlje živine, to je poznanje, poštovanje i žrtvovanje.

Poznanje sebe i prijatelja svojih prvi je elemenat uzvišene i svetle božanske ljubavi. Čovek, koji je o sebi mnogo mislio i sebe mnogo kušao, može doći do poznanja sebe. No treba biti vrlo oprezan u tom ispitivanju sebe. Od najmanje pogreške u samopoznanju može doći lažan zaključak, a od lažnog zaključka i lažna ljubav prema sebi. Treba se navići raščlanjavati, analizirati. Jer od pravilne analize sebe, čovek će doći i do pravilne sinteze. Svaka nepravilnost u proceni sebe, sveti se više nego na kvadrat. Šta pomaže ceo dan pravilnog i opreznog hoda po Alpima, ako se predveče učini samo jedan omašan korak nad provalijom? Najvažnija pitanja, na koja jedan mlad čovek mora pravilno odgovoriti, da bi sebe poznao, te da bi mu ceo budući život bio pravilan i zdrav, jesu:

– Ko sam ja?
– Koliki sam ja?
– Za šta sam ja?

Svaki čovek ne može se posvetiti filosofiji. No jedno zrno filosofije potrebno je svakom životu ljudskom kao so jelu.

Shvati li čovek svoje biće kao jedan proizvod slučajno zatalasane materije, kao besvesnu i besciljnu igru elemenata, on će imati najniži pojam o sebi i o svome naznačenju. A od veličine pojma o sebi zavisi i veličina ideala jednoga čoveka, veličina misli i osećanja i delanja njegovog. Shvati li pak čovek svoje biće kao rezultat i nastavak jedne umetničke celishodnosti i tvoračke mudrosti opštevasionske, on će tad imati o sebi najviši pojam, podređen jedino pojmu Boga.

Druto pitanje nameće se svakom čoveku:

Koliki sam ja? Jedno klupče želatinske ljigavosti i slabosti izlazi na Sunce pod imenom čovek. Sama nemoć, sama slabost, suze, i sanjivost! Tuđom pomoći to se klupče odvija, na tuđim rukama diže se ka Suncu. Bez svoje zasluge ono deli hleb s ostalim svetom, bez svoje želje ono postaje učasnik životne drame i životne plate. Još maleno, to klupče upija svojom dušom kao sunđerom sav svet okolo sebe na dva očna prozorčića. No duša je njegova tako malena, da mu sve pojave izgledaju beskrajno velike. Detetu se roditelj njegov i svi odrasli ljudi čine kao titani, kao bogovi. Kad se digne do prosečne visine svih ljudi čovek onda menja svoj pojam o veličini. On ne teži više za veličinom ma koga odraslog čoveka no za veličinom samo izvesnog broja velikih ljudi, koji mu se čine u istoriji kao Sunca među zvezdama. I sravnjujući sebe sa velikim ljudima i sa svojim idealom veličine, on sebe pita jednoga dana neizostavno: Koliki sam ja? I tu je odmah opasnost, da se ne prevari, da ne učini omašan korak nad provalijom. Oceni li pravilno svoju veličinu, onda je pronašao i sebe i put, kojim treba da ide. A ne oceni li?

Većina ljudi ne oceni pravilno svoju veličinu, te živi u optičkoj obmani. Većina vidi sebe u mnogo većim razmerama nego što je. Živeći u jednoj obmani takvi ljudi čine sve, da i druge obmanu. Ne ispadne li im to za rukom, – a to nikad ne ispada za rukom – oni se osećaju nesrećnim vitezovima, koji su se javili ne u svom vremenu i ne u svom društvu. Kao da je potrebno da svi ljudi budu veliki i genijalni! Kao da Bogu za njegovu istorijsku dramu nisu potrebni isto tako i mali ljudi! Kao da bi svet mogao postojati bez govedara i kovača i čistača ulice!

Bog je i podelio ljudima nejednaku meru darovitosti, da bi zbog te nejednakosti bilo stalnog kretanja u ljudskom životu. Niko nije kriv što nije došao u svet sa većim darom. No kriv će biti i ljuto kažnjen onaj ko ne vidi svoj dar u njegovoj pravoj meri, i ko se ne potrudi da s tim što mu je dato opravda svoj opstanak i izvrši svoju misiju.

I treće pitanje: Za šta sam ja? To je pitanje o poznanju svoje misije u ovome svetu. Svaki čovek dolazi u ovaj svet s naročitom misijom. Kako mnogi ne veruju u ovo! Svi smo mi Božiji poslanici i poslenici. Svi! Kovački posao je jedna naročita, bogoduhovena misija, kao i drvodeljski, i književnički i državnički. Bez kovačkog posla ne bi bilo kulture, ni egipatske, ni evropske, niti ikakve. Narodna mašta dodelila je jednom od olimpijskih bogova kovački posao. Nije, dakle, nebu ugodno samo kraljevanje i savetnikovanje, no i kovanje gvožđa, i struganje dasaka, i pletenje asura. Na strašnom sudu neće Bog reći: Sedi ti što si nosio krunu meni s desne, a ti što si držao čekić meni s leve strane, no davaće prvenstvo i nagradu prema bolje shvaćenoj i izvršenoj misiji na zemlji.

Na žalost mnogo je među nama onih koji celog svog veka ne saznadu svoju misiju. Mnogo je maloumnih, koji opet osećaju priziv za sve misije. Mnogo je gordih, koji ne radeći nijedan posao kritikuju sve poslove. Mnoge trpi Bog jedino iz milosrđa, spremajući i šaljući druge poslanike i poslenike za istu misiju, koja je onima bila namenjena i na njima propala. Mnogo je napućenih i u sebe zaljubljenih, koji jedva čekaju da im se postavi pitanje: Za šta si ti? – da bi mogli glasno reći: Za sve! Mnogo, premnogo je onih, koji ne znaju ni ko su, ni koliki su, ni za šta su, a koji govore o ljubavi prema sebi. Mnogo je premnogo onih, koji sebe nisu našli, a sebe zavoleli. Uobraženje svoje vole oni, a ne sebe. Iluzija im je slatka, nju ljube, a ne sebe. Mnogo je onih, koji prave lonce, a misle za sebe da su vajari. Mnogo je onih, koji su postali državnici, a trebali su biti trgovci. Svi oni govore o ljubavi prema svojim neprijateljima, dok međutim još ni sebe ne ljube, jer nisu poznali sebe, niti su našli najboljeg sebe. Njihova je ljubav lažna, jer se odnosi na laž u njima, a ne na istinu. Kad lončar ljubi vajara u sebi, njegova je ljubav prema sebi laž.

A ko ljubi sebe lažno, taj ljubi lažno i svoje prijatelje. A čija je ljubav prema sebi i prijateljima laž, toga je ljubav prema neprijateljima dva put veća laž.

No ne sačinjava uzvišenu i svetu ljubav samo poznanje. Uz poznanje treba da dođe i poštovanje, drugi glavni elemenat dostojne ljubavi.

Čovek treba da ume poštovati sebe i poštovati prijatelje svoje. No ne može čovek poštovati zlo u sebi; i razbojnik zna da je samo dobro za poštovanje. Ne može pak čovek poštovati dobro u sebi, ako nije saznao, šta je i gde je u njemu dobro. Poznanje je, dakle, osnov i poštovanju.

Imao neko njivu, koju nije mogao nikad dovoljno iskrčiti od trnja. Dokle ću se ja boriti s tim prokletim trnjem? – reče domaćin i omrze svoju njivu. S dosadom kopaše on ipak jednoga dana žbun trnja u njivi, dok motika ne zveknu i ne odskoči od stena. Srdnja domaćina prema nemiloj mu zemlji još većma poraste. No kad doznade da su stene ispod trnja srebrne, prođe ga i srdnja i dosada. I poče domaćin ceniti trnovitu njivu više nego sve ostale, zbog srebra koje beše u njoj.

Tako i jedan čovek može izgledati sebi kao njiva pod trnjem. Pa ipak on može i voleti sebe, premda ljubav ta prema sebi biće vazda pomešana s prezrenjem sebe. On se može hvalisati pred ljudima, no u samoći on će sam sebi biti odvratan, jer zna da je lagao ljude i zna da laže sebe, ljubeći na sebi ono što nije za ljubav. On ne može poštovati sebe, jer nije za to našao razloga u sebi, nije pronašao žicu srebra u trnjaku svoje duše.

Tako i ljubav prema prijateljima, ako nije zasnovana na poštovanju, kao i poznanju, brzo se obraća u prezrenje i odvratnost.

Kako je malo kod nas prave, idealne ljubavi među prijateljima!

U većini slučajeva prijateljstvo nije zasnovano na srodnosti duša, na poznanju i poštovanju, nego na slučajnoj simpatiji i na sebičnom računu.

Saslušajte ovo pismo, koje će vam poslužiti kao najbolji dokaz ovoga što ja govorim, i kao najvernija ilustracija lažne prijateljske ljubavi. Pismo ovo, koje sam dobio pre dva dana, glasi:

– „Želeo sam doći k Vama, da Vam se lično ispovedim i tražim Vaš blagoslov za rešenje pred kojim stojim. Za blagoslov! Oprostite mi cinizam, koji je ispunio moju dušu od dna do vrha. Ja stojim pred samoubistvom. Zato ne treba blagoslov ni razrešenje, jel’te? Uostalom meni je ceo svet dao razrešenje na to – odvratnošću, koju je ulio u mene prema svima i svemu. Meni su svi ljudi odvratni, odvratni do smrti, i ja evo sad dišem slobodnije, od kako sam se tvrdo rešio da umrem i bar kod smrti nađem zaštite i mira od najodvratnijih mi stvorenja na zemlji – od ljudi. Čudićete se, znam, jer ovo što pišem stoji u potpunoj kontradikciji prema onome što sam Vam lično govorio. Ja sam Vam govorio, da imam prijatelja, koje cenim i volim. Govorio sam Vam zlo o drugim ljudima, no o prijateljima ništa sem pohvale. Sve je bila laž, sad Vam smem istinu reći. I onda kad sam Vam pohvale za pohvalama o svojim prijateljima nizao, ja sam ih prezirao, kao što ih i sad prezirem, i kao što ceo svet prezirem.

– Na računu je bilo zasnovano celo naše prijateljstvo. Taj račun je bio čisto materijalni, novčani, bez ičega moralnoga i duhovnoga. Mi smo imali kao neki klub. Nije mogao proći dan, a da se ne sastanemo. Evo već 12 godina! No nikad, nijednog dana – to je ono što hoću da Vam ispovedim – ni o čemu se drugom nije govorilo među nama do o novcu, intrigama, i uzajamnim gadnim uslugama u javnosti i iza javnosti. Mi nismo prezali od sredstava, niko od nas nije hteo znati za moral i milosrđe. Takvim radom mi smo stekli bogatstvo, došli do položaja i zadobili jedan renome, koji smo svaki dan vešto podržavali piskaranjem po novinama i uzajamnim hvalisanjem po žurovima. Neki su od nas činovnici državni: oni su brzo dobijali klasu za klasom; neki su trgovci: oni su dobijali liferaciju za liferacijom. Neku su narodni poslanici: oni su dobijali šta su hteli. Uhvatili smo bili veze svuda: sa ministarstvima, sa novinarima, sa vojskom, sa bankama, sa franmasonima. Uveče smo se, s planom razilazili po raznim kafanama, da bi čuli šta se o nama govori, i da bi jedan o drugom progovorili što god pohvalno. Slali smo i svoje žene po kućama i zabavama s naročitim zadatkom, da špijuniraju ceo svet i da nas hvale, pričajući o našoj zapostavljenosti i našem patriotizmu. Kad je izbio rat mi smo najviše larmali, no niko od nas nije otišao tamo gde se moglo poginuti. Posle rata našli smo se opet, svi zdraviji i bogatiji nego što smo pre bili. I ceo svet nas još uvek smatra za patriotične i čestite ljude. Mi smo dotle otišli na ovome lažnom putu, da je povratak za nas sasvim nemoguć. Moji prijatelji utoliko su mi postajali odvratniji ukoliko su bivali gotoviji da me pomognu u mojim prljavim ambicijama i težnjama. Svaki je od nas nadmetao se sa ostalima u veštini intrigiranja i laži. Za nas je postalo nemoguće govoriti o ma kakvoj idealnijoj stvari, o ma čemu duševnom, humanom, opštečovečanskom. Samo račun, i račun! Nikad o Bogu, niti o duši, niti o pomoći bližnjim! Nikad u crkvu! Uostalom niko od nas ne veruje u Boga. Nekad sam verovao i u Boga i u dušu. Sad ne. Sad kad stojim pred samoubistvom ja ne verujem u Njega. Ah, svi su ljudi gadni, no od mojih prijatelja nema ništa gadnije! I crvi, koji po đubretu gmižu, nisu mi tako nesnosni kao moji prijatelji. Oni su sasvim dotukli moju dušu u zamenu za to, što sam ja njima pomagao da i oni svoju dotuku. Hteo bih da odem još na jedan sastanak. Zovu me neprestano. Palo im u oči moje odsustvo. „Bolestan sam“ – slagao sam ih. Hteo bih da odem da im kažem istinu u oči pre nego što umrem. Ne znam, da li da to učinim. Kolebam se. Pljunuo bih ih, zgazio bih ih! Učinili su me sitim i bogatim, no uveli su me u jedan pakao laži, same laži, da ne mogu da dišem. Imam trbuh veliki, no nemam duše. I moja žena i deca – svi su zatrovani kao i ja. Sve je izgubljeno. Ja sam svoj život prokockao. Ako zaista nađem nešto posle smrti, što Vi zovete Bogom, i ako mi se bude sudilo, reći ću istinu: najeo sam se, napio sam se, nakrao sam se, i nalagao sam se. To je sav moj život. Osećam neodoljivu potrebu, da i pre smrti nekome kažem istinu. Mislio sam da to kažem njima, podlacima. Ali kolebam se. Teško da bi imao kuraži. Izabrao sam Vas. Pa i Vama, eto, samo ovako, napismeno. Ako možete odvraćajte druge od ovakvog života. A mene prezrite i zaboravite.“

Ništa vam rečitije od ovoga pisma ne može kazati šta znači ljubav bez poštovanja. Bolje je da čovek živi bez prijatelja nego s prijateljima, koje ne može poštovati. Življenje s prijateljima, koje čovek ne poštuje, to je klizanje na poledici, koja vodi u ponor. Na poledici uhvate se deca za ruke i vuku jedno drugo, da bi se lakše i brže klizala. I prijateljstvo bez poštovanja je takvo klizanje po ledu, koje se nikad ne završuje drukčije do vratolomstvom i propašću.

Treći element uzvišene i svetle ljubavi jeste žrtvovanje. Ljubav je oltar na kome se uvek mora vršiti žrtvoprinošenje. Ljubav je božanstvo, koje traži da uvek pred licem njegovim gori žrtva, te da se ono vidi u svetlosti. Prava ljubav, božanska ljubav, odnosi se uvek na ono što je najbolje u čoveku. Ako ja ljubim svoje uobraženje, moja je ljubav laž. Ako ljubim svoga prijatelja zbog njegovog poroka, ja ljubim laž. Ako ljubim Boga zbog dobitka na lutriji, moja je ljubav laž. A ako ja ljubim zaista laž, ja joj moram žrtvovati istinu, jer i lažna ljubav traži žrtve. Onaj ko voli svoju sujetu, žrtvuje joj pamet; i ko voli svoje telo, žrtvuje mu dušu, i ko voli novac žrtvuje mu čast. I obratno: ko voli razum, žrtvuje ovome sujetu, i ko voli dušu, žrtvuje njoj telo, i ko voli čast, žrtvuje ovoj novac.

I ljubav prema prijateljima staje skupo. Ja govorim o pravoj, božanskoj ljubavi. Pomagati prijatelja u dobru i tražiti njegovu pomoć za dobro, – samo se to zove prava prijateljska ljubav. Ja želim prijatelja ne zato, da on laska mojim slabostima i zatrpava i opravdava moje pogreške, no zato, da me popravlja u zlu i podržava u dobru. Takvo prijateljstvo je čistilište, u kome se čovek čisti od grubih i niskih navika i sklonosti. Prijateljstvo je potrebnije duši nego telu. U žalosti pomisao na prijatelja dovejava vedrinu na lice. U trpljenju videti prijatelja znači olakšanje. Na samrtnoj postelji prisustvo prijatelja ulepšava lice smrti. Prijateljstvo je uvek životvorni dah anđela, koji nas prati u životu, koji nas diže kad padnemo i nadahnjava kad onemoćamo.

Kakvu ljubav prema prijateljima jedan čovek nudi, takve će i prijatelje naći. Svak ima onakva prijatelja kakva zaslužuje. Prema kakvoći i veličini žrtve nalaze se i prijatelji. Ja se moram otkazati svega niskoga, da bih mogao imati za prijatelja onoga, čiju visinu duševnu ljubim. I moram se otkazati sebičnosti ljubeći nesebičnog prijatelja. I moram se otkazati grubosti ljubeći plemenitog prijatelja.

Prijateljstvo je jedno školovanje. Kakvo prijateljstvo onakvo i školovanje. Nekoga prijateljstvo diže k nebu, nekoga vuče u pakao. Prijateljstva, koje znači zaveru protiv dobra, ima dosta. Takva prijateljstva se snuju mnogo i u našoj sredini. Prijatelje se oni, koji niti se poznaju niti poštuju niti jedan za drugog žrtvuju. Prijatelje se ljudi različite duše, ne zbog duše, nego zbog dobiti. Prijatelje se ljudi različitih načela, ne zbog načela, nego zbog bogaćenja. Zbog koncesija i liferacija, zbog pljačke i krađe!

Prijateljima se zovu često privremeno i oni, koji se iz dubine duše preziru. Osmejkuju se jedan na drugog često oni, koji osmejcima suzbijaju izliv mržnje jedan protiv drugog. Ah, ti osmejci prijateljski! Oni često znače zavesu nad paklom. Prijatelje se često ljudi iz kukavičluka; često iz bojazni jedan od drutog; često iz sujete; često iz dosade. To je privremeno i računsko prijateljstvo, – najveći korov, koji na zemlji raste i najveći stid ljudski!

Je li onda čudo što ljudi ne ljube svoje neprijatelje, kad, gle, ni prijatelje svoje još ne umeju da ljube? Je li čudo što dete, koje nije naučilo azbuku, ne ume da čita knjigu? Kako će ljubiti čovek svoga daljnjega kad nije naučio da ljubi ni svoga najbližega? Kako će ljubiti Srbin Nemca, kad još Srbin Srbina nije naučio da ljubi? Kako će neznabošci – Japanci ljubiti hrišćane – Ruse, kad hrišćani – Rusi ne ljube jedan drugog? Sve donde neće moći biti ljubavi, prema neprijateljima, dok je ne bude bilo među prijateljima. A sve donde je neće biti među prijateljima, dokle se ona ne sazida na uzajamnom poznanju, poštovanju i žrtvovanju.

Dokle god ljubav prema prijateljima bude samo sluškinja nižih ciljeva, dotle će zlo gospodariti svetom.

Hrišćanska ljubav ide u krugovima.

Prvo dolazi ljubav prema sebi, pa ljubav prema prijateljima, pa ljubav prema neprijateljima, pa ljubav prema Bogu. Hristos je uzeo ljubav prema sebi kao merilo ljubavi prema ljudima i prema Bogu. „Kao što ljubiš sebe samog“ – veli Hristos. Kad bi ljudi imali hrišćanske ljubavi prema sebi, oni bi ubrzo imali i hrišćanske ljubavi prema svojim prijateljima, i prema svojim neprijateljima. No ta osnovna ljubav ljudi, – ljubav prema sebi – još je u većini animalna, sebična, proždrljiva, nečista, te je i svaka druga ljubav, kojoj je ta ljubav osnov, ista takva.

No doći će jedno bolje vreme, kad će se ljudi ljubiti više duhom i istinom, i zbog duha i istine, i kad će prave ljubavi biti onoliko koliko sad ima lažne ljubavi.

Doći će vreme, kad će prijatelj prijatelju biti sveštenik i ispovednik, a ne samo saveznik u zadobijanju bogatstva i uživanja ovog sveta.

Doći će vreme kad će prijatelj prijatelju biti utešitelj i lekar, a ne zavoditelj i razoritelj duše.

Kad dođe to vreme, onda će tek početi ljubav među ljudima. Ma kako daleko bilo to vreme, ono ide i doći će.

Ljubav kojom se sad ljudi ljube vodi samoubistvu. No kad dođe ono vreme, doći će s njim i ljubav, koja vodi životu.

Još nije došlo vreme ljubavi prema neprijateljima, jer još nije ispunjena ni zapovest o ljubavi prema prijateljima.

Ali će se ispuniti i jedna i druga zapovest, jer nijedna ni druga nije ljudska no Božija. A Božija ne može ostati neispunjena. Ja vas ne mogu, braćo, pokrenuti mojim slabim rečima, da ispunite Božiju zapovest o ljubavi. No pokrenuće vas na to Bog, koji Sunca pokreće. Ne mogu vam ni snage dati za pravu ljubav prema prijateljima, ni snage poznanja, ni snage poštovanja, niti snage žrtvovanja. Tu snagu će vam dati Onaj, koji ima svemoć u rukama, i koji pokreće oblake mislima. Stvar Božija bi propala, kad bi zavisila od mojih reči i od vaše ćudi. No stvar Božija će nezavisno od nas sviju uspevati i pobediti. Onaj, čijim godinama nema broja i čijem biću nema kraja, ne može ostaviti ovaj svoj dom svetski na proizvolj nas, slabih stvorenja svojih, čiji početak i kraj gotovo se sastaju u jednoj tački, i čije je celo biće jedna tačka. Ne čovek, no Bog je jemac, pouzdan i veran jemac, da će carstvo ljubavi doći na zemlju. Bog nam je jemac, da se Sunce neće pre ugasiti nego što vidi sinove zemaljske sasvim slične Ocu njihovom nebesnom. Gle, kroz kratko vreme za nas će se Sunce ugasiti. Pokriveni crnim plaštom smrti mi ćemo biti skriveni od Sunca. No zašto i nas ne bi Sunce, za našeg života, videlo kao sinove vrlo slične Ocu našem nebesnom? Zadajmo reč, da ćemo učiniti takvo zadovoljstvo Suncu i – o, kud i kamo veće zadovoljstvo sebi i prijateljima svojim! Neka nam Otac naš nebesni bude potpora u tome, od sad i do veka. Samo pored Njega prijateljstvo dobija božanski nimbus i božanski žar. Samo je u Njemu ljubav, samo kroz Njega poznanje i poštovanje, i samo pomoću njega žrtvovanje. Slava neka je Njemu na visinama, i Njegova svetlost s nama u nizinama!

Izvor: Riznica liturgijskog bogoslovlja i života

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here