СВЕТИ ЗОСИМ И ЈАКОВ ТУМАНСКИ

Поделите:
Преподобни Зосим Тумански је био један од монаха синаита из друге половине XIV века који су у Србију дошли за време Кнеза Лазара. Велики молитвеник и духовник. По предању овај Синаит је живео сам у каменој пећини код данашњег манастира Туман. Подизање овог манастира, посвећеног Светом архистратигу Михаилу, везано је за име Милоша Обилића, који је у време кнеза Лазара управљао Браничевском облашћу. По предању, Милош је приликом лова нехотице устрелио пустињака Зосима. Тако тешко рањеног Милош га је понео у свој двор у месту Двориште да му се укаже помоћ. Старац Зосим, осећајући свој крај рече Милошу: „Ту мани и остави ме да ту умрем.” На место где старац издахну Милош га сахрани и над гробом подиже цркву, односно манастир који се и данас зове Туман. Мошти преподобног Зосима налазе се у цркви манастира Туман и откривене су 8. августа 1936. године. Јаков Арсовић (1894-1946) је православни монах и доктор философије са Сорбоне. Рођен је 13. децембра 1894. године на Равној Гори, у селу Кушићу, општина Кушићи код Ивањице. Световно – крштено име му је било Радоје. Основну и средњу школу завршио је у Србији. Докторирао двапут у Француској након студија: из области философије на Сорбони и из области права у Монпељеу. Такође се током световног живота бавио и медицином, правом и теологијом. Након Првог светског рата, упознаје владику жичког Николаја Велимировића који је извршио велики утицај на њега да се посвети Цркви. Године 1929. именован је за амбасадора Југославије у Паризу. Био је активан учесник Богомољачког покрета и писац више побожних чланака и преводилац. Превео је 1937. године књигу “Житије светих девојака”, објављену у Крагујевцу. Након Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у Охрид, а потом Битољ где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се међутим одрекао света и закалуђео, да би се затим строго подвизао. Ступио је у монашко братство у манастиру Жичи, као сабрат. Једно време је касније боравио и у манастиру Љубостињи. По повратку из Охрида, уређивао је пред Други светски рат (до фебруара 1941) часопис “Писмо” и “Мисионар” у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив; предвидео је немачко бомбардовање Београда и страдање српског народа. Пред рат је шетао по Краљеву водећи волове упрегнуте у јарму, и упозоравајући народ говорио да му предстоји ропство. Током Другог светског рата проповедао је београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У лето 1941. године налазио се у манастиру Љубостињи, уз епископа Николаја ту интернираног. Био је ухапшен 1945. године у Великој Дренови од стране комунистичке власти, која га је подвргла тортури са намером да се одрекне “конзервативних религиозних уверења”. 1946. године из Београда је донео 8000 примерака Оченаша које је разделио путницима на железничкој станици у Пожаревцу, због чега су га комунисти пребили на смрт. Припадници УДБЕ су га ноћу дочекали на путу између Пожаревца и Раброва, и мучки напали. Од последица тог напада је шестог дана затим, умро у селу Раброву, у дому богомољца Васе Поповића. Иако сабрат манастира Жиче, по његовој жељи сахрањен је у манастиру Туман. У децембру 2014. године са благословом владике браничевског Игњатија, отворен је његов гроб и његове мошти су се показале целима и нетрулежнима. Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља – преподобни Јаков Нови Тумански.

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here