Teodosije Mangala o Srbima i Srbiji

Podelite:
Mir vam i radost od Gospoda Isusa Hrista.

Evo nas u Srbiji, jednoj čudnoj zemlji na Balkanskom poluostrvu. Ne mislim na čudesnu lepotu prirode – ta priroda Božija svuda je neiskazano čudo od lepote – nego mislim na ovaj narod i njegovu istorijsku sudbu. Jer je čovek važniji od prirode, pa često i lepši. Nije čovek prirode radi, no priroda čoveka radi.

Uzeli smo za pravilo, da čim stupimo u jednu novu zemlju pročitamo najpre prošlost naroda te zemlje. U Srbiji nas je poslužila dobra sreća, te smo naišli na čoveka, indologa, koji odlično poznaje i veoma voli Indiju. Deset noći on nam je čitao i pričao istoriju srpskog naroda. Da nam je pričao ne deset noći nego deset meseci, ne bi nam bilo dosta. No ono što smo čuli od našeg novog prijatelja i ljubitelja Indije za deset noći ja moram očajno skratiti, što bi vi mogli pročitati za deset minuta. Jer pismo koje se ne može pročitati za deset minuta nije pismo nego druga vrsta književnosti.

Sveci su oslobodili i ujedinili plemena doseljena na Balkan iz Indije. Zapamtite ovo iz Indije. Sveti Simeon Nemanja i njegov sin Sveti Sava izvršili su to delo. Dinastija Nemanjina služila je Bogu i narodu preko 200 godina. Bezmalo svi župani, kraljevi, despoti i kneževi, kao i njihove supruge i bliži i daljni srodnici posvetili su se. Njihova posvećena tela drže se neraspadnuta i sada u ćivotima u manastirima i hramovima ne samo na srpskoj zemlji nego po celom Balkanu, u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji i Albaniji. To su bili uistinu sveti ljudi; svak se od njih uvek potpisivao: sluga Hrista Boga. Samo zato što su sebe u sjaju, sili i bogatstvu predali na službu Bogu oni su i mogli onako sjajno poslužiti ljudima. Jer se ljudi ne mogu voleti među sobom kao braća ako svi zajedno ne vole Oca svog nebesnog. Mnogi iz Nemanjine dinastije, i muški i ženski, posvetili su se monaškom životu, vodeći borbu protiv krvi i mesa i duhova zlobe podnebesne. Drugi opet herojski su se borili protiv Huna, Mongola, Tatara i papištanaca sa sjajnim geslom: „Za Krst i Slobodu!“ Zapamtite ovo srpsko geslo koje je staro mnogo stoleća no koje je i danas za Srbe novo i savremeno kao putovodna polarna zvezda. I dan danas svuda čujete od Srba: mi živimo i borimo se za krst časni i slobodu zlatnu. Časni krst to je Hristov krst, a sloboda zlatna je čista i sveta sloboda u Hristu.

Braćo moja i sestre, nema naroda u svetu koji je tako dosledno i uporno vodio borbu protiv Spasitelja sveta kao što su Jevreji, niti ima naroda u svetu koji je tako dosledno i uporno vodio borbu i žrtvovao se za Hrista kao srpski narod. Ja vas molim, sve vas krštene duše u Malabaru, molite se Bogu za ovaj neobični, sveti i herojski narod.

Na Kosovu polju 1389. godine bila je bitka između muslimana i Srba. I po nedokučivom Božijem promislu muslimani su pobedili Srbe. To je najveći datum u istoriji srpskoga naroda. U toj bici sva je srpska izginula vojska na čelu sa svetim knezom Lazarom, čije mošti leže i sada u ćivotu, kao da je juče umro. Kad upitate Srbe, baš ove Srbe u 20 veku, zašto je srpska vojska podlegla turskoj na Kosovu, dobićete uvek isti odgovor: Zato što se privolela carstvu nebesnome a ne zemaljskome. Od tada pa za 400 i nekoliko godina period je srpskih mučenika za veru Hristovu, tj. za krst časni i slobodu zlatnu. Milioni Srba klani su kao jaganjci, na kolac nabijani, glađu i drugim mukama umrtvljeni – da večito žive.

Godine 1804. seljaci srpski digli su Ustanak protiv turske carevine. Šaka hrišćana protiv jedne silne carevine koja se prostirala od Dunava do Indije. Sva Evropa bila je zapanjena ovom neravnom borbom. I čudo nad čudima, Srbi su izvojevali slobodu i nezavisnost s Božijom pomoći. Čak i nasuprot Evrope, koju je ona vekovima štitila prsima svojih sinova od turske sile. Samo s Božijom pomoći, kao što je biblijski Gedeon sa 300 ljudi i s Bogom pobedio neizbrojnu množinu Madijamaca.

Ima Boga, braćo. Istorija srpskog naroda treba da uđe u verske čitanke svih naroda kao dokaz da ima Boga.

Eto, samo toliko. Kad bih pisao više pisao bih knjigu; da, pisao bih novu Bibliju. Ali pošto vam ne pišem knjigu nego pismo moram da zaključim. Stotinu puta ovoliko zadržavam u pameti, da vam ispričam kada stignem u Malabar.

Juče se zagledala deca u nas na beogradskoj ulici, pa će jedan, smeliji od drugih upitati:

– Odakle ste vi, gospodo?

– Iz Malabara, rekoh ja.

– Malabara! Pa to je srpska reč, – veli dečak. To znači Mala bara. Vi ste dakle iz Male bare.

Naš vođ i prijatelj, indolog, nasmejao se na to, pomilovao dečka i rekao:

– Ti imaš pravo. Tako je.

Na kraju još da vam navedem srpsku himnu, najuzvišeniju od svih nacionalnih himni u Evropi:

„Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas,
„Čuj i od sad naše glase, i od sad nam budi spas!
„Moćnom rukom vodi, brani, budućnosti srpske brod;
„Bože spasi, Bože hrani, srpskog kralja, srpski rod!
„Iz mračnoga sinu groba srpske krune novi sjaj,
„Nastalo je novo doba – novu sreću, Bože daj!
„Kraljevinu srpsku brani, petvekovne borbe plod!
„Srpskog kralja Bože spasi, moli ti se srpski rod!“

Ovo je najveličanstvenija himna koju sam ja čuo do sada. Druge evropske himne ili ne zarezuju Boga ni u šta te ga i ne spominju, ili su to ohole ratoborne pesme nacionalnog samohvalisanja. Kažu mi da su i Englezi u Svetskom ratu najvećma zavoleli srpsku himnu, kao himnu nad himnama, i da su je pevali po svim crkvama u Engleskoj. I dobro su učinili. Kad se vratim ja ću vas naučiti, kako se peva srpska himna.

Blagodat Božija neka je s vama. Sve vas pozdravljam i celujem

Todosije Mangala

Napomena:

(1) Malabar je na jugu Indije. To je jedan maharadžiluk sa glavnim gradom Travankorom. Tu živi oko četvrt miliona hrišćana, koji nisu ni rimokatolici ni protestanti. Sebe nazivaju pravoslavnim, premda u svom učenju imaju neke jeretičke primese. Oni smatraju Dioskora svecem. Inače su veliki revnitelji hrišćanske vere i veoma blagi i dobrodušni ljudi.

Izvor: Vladika Nikolaj Velimirović, Indijska pisma, Pismo 6, Teodosije Mangala piše Malabarskoj crkvi

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here