Tkačov: Nikolaj Čudotvorac

Podelite:

Svetost se ne može sakriti. Ona je kao sveća stavljena na svećnjak i kao grad koji stoji na gori. U prvom slučaju obasjava prostor oko sebe. U drugom – vidi se iz daleka, bez obzira na to s koje strane čovek da joj se približava.

Svetost savladava rastojanja između ljudi i epoha. Različita jezička sredina i različita kulturna pozadina ne smetaju ljudima da nakon više vekova nepogrešivo prepoznaju svetost i da joj se poklone.

Takav je Nikolaj Čudotvorac.

Kad bi među svetima mogla postojati zavist ili takmičenje u poštovanju od strane ljudi mnogi bi popreko gledali Nikolaja. A kako i ne bi! Ovako masovnim poštovanjem na svim kontinentima ne može svako da se pohvali. Ali među svetima, naravno, nema zavisti. Među njima vladaju molitva i iskrena ljubav. A mi, putnici i došljaci, koji savladavamo svoj zemaljski put, imamo ozbiljnu temu za razmišljanje.

Uzrok za masovno i vekovno poštovanje Nikolaja Čudotvorca je u njegovom unutrašnjem bogatstvu. On je pritom tako vešto sakrio tajnu svog unutrašnjeg života od spoljašnjih očiju da nam nisu poznate skoro nikakve činjenice iz njegove biografije. Slava je našla Nikolaja nakon što je napustio Zemlju i ušao u nebeski mir, odnosno onda kad su minule opasnosti gordosti i taštine (ovih neizbežnih saputnika slave i pohvale).

Spomen na svetog Nikolaja obeležavamo najmanje dva puta godišnje, a često činimo službe svake nedelje četvrtkom i upućujemo mu svoje molitve. U prednovogodišnje vreme u ovom poštovanju ima velikih primesa klounade koja ljuti ljude koji zaista vole sveca. Treba pokrenuti pitanje o oblicima i načinima poštovanja Nikolaja koji bi zaista proslavljali ugodnika Božijeg i donosili nam realnu korist.

«Ugledajte se na mene, kao ja na Hrista,» rekao je u jednoj od svojih poslanica apostol Pavle. To nije prosto pojedinačan poziv, upućen konkretnom auditorijumu. To je duhovni zakon. Po ovom zakonu čovek stiče korisne navike, uči i raste ugledajući se na one koji su bolji od njega, koji su otišli dalje od njega i zovu ga za sobom. Važno je istaći da Pavle ne kaže «ugledajte se na Hrista», već «ugledajte se na mene, kao ja na Hrista».

To znači da uzvišenost ugledanja na Gospoda ne polazi odmah svima za rukom, već prvo treba da učimo od onih koji su bliski Bogu.

Sad opet uputimo misaoni pogled prema Nikolaju Čudotvorcu. U čemu možemo da se ugledamo na njega i kako da kroz ugledanje pokažemo maksimalno poštovanje prema svecu? Na primer, tajnim činjenjem dobrih dela. Ovo nije baš najprijatnije delo za čoveka kojeg razjedaju tajne bolesti, koji želi pohvalu i žudi za slavom. Ali, upravo je to ono po čemu se proslavio Nikolaj, koji je anonimno pomagao ljudima koji bi dospeli u nevolju.

Nije tajna da nam svetitelji oživljavaju Jevanđelje Gospoda Isusa Hrista ovaploćavajući ga u svom ponašanju. Dakle, reč Božija nam govori o «Ocu, Koji tajno», «Koji vidi tajno i uzvraća javno» i poziva nas da molitvu, milostinju i post ne činimo da nas ljudi vide, već radi Gospoda. Međutim, uobičajeno često čitanje ovih reči ni iz daleka ne dovodi do njihovog ispunjavanja na delu i mi nastavljamo da činimo dobro tajno želeći priznanje i pohvalu. Potrebni su nam primeri. Potrebni su živi ljudi koji su reč i misao pretvorili u delo i koji se zapovestima nisu rukovodili od prilike do prilike, već stalno.

Takav je Nikolaj. On je srcem dobro znao ono što je rekao jedan od otaca Egipta, tačnije: najpostojanije i najispravnije je dobro koje se čini tajno. Nikolaj je iz sveta želeo da ode kako bi u monaškoj osamljenosti služio Bogu postom i molitvom tako da mu ništa ne odvlači pažnju. Ali, Bog, Koji čoveka poznaje bolje nego što čovek sam sebe zna, pokazao je Nikolaju drugi put. Ovaj put se sastojao u brizi za pastvu i životu među brojnim ljudima koje kolebaju strasti. Tako je podvižnik bio lišen spoljašnje osamljenosti i bio je primoran da traži unutrašnju osamljenost. I u ovome opet možemo da se ugledamo na njega.

Već smo ukratko rekli nešto o tome da čovek retko shvata lepotu i vrednost tajnog činjenja dobrih dela. Svoje ionako sitno dobro sklon je da do kraja upropasti i da se liši buduće nagrade zbog samoreklame i ovog «trubljenja pred sobom» koje je Hristos osuđivao u licemerima. Nikolajev lik u ovom smislu ne samo da izliva na nas svoju toplu svetlost, već nas uči da menjamo svoj život u skladu s jevanđeljskom novinom.

A njegova druga lekcija koju nam upućuje sastoji se u potrebi da čuvamo i vaspitavamo svog unutrašnjeg čoveka. Monaškom životu su skloni veoma malobrojni. Ali, za povremeno bežanje od ispraznosti, za ćutanje i molitvu, treba da pronađe vremena svako onaj ko nije okrenut na naličje i ko ne živi samo spoljašnjim, ko čuva i štiti svoj unutrašnji svet.

Izvor snage za čoveka je kad stoji jedan na jedan pred Gospodom. I onaj ko je učinio mnogo jevanđeljski velikog i korisnog treba samo jednom svojom stranom da bude okrenut ka svetu i ljudima. Druga polovina njegovog života treba da bude skrivena u Bogu, u opštenju s Njim.

Čestitke, pokloni, crveni klovnovski nosevi, džakovi na leđima, dečji smeh, brade od vate… Nikoljdan je naravno, još i dečji praznik. Ali i u ovo veselo vrzmanje s očekivanjem iznenađenja bilo bi lepo uneti jevanđeljski kvasac. Radi se o tome da su deca za vreme ovog (a i ne samo ovog) praznika usmerena na dobijanje različitih dobara: pažnje, nežnosti i poklona. A i sama, kad napune izvestan broj godina, mogu biti ne samo potrošači dobara, već i tvorci svakog dobra.

«Da li voliš Nikolaja Čudotvorca? A da li znaš gde je tajna njegove poznatosti i ljubavi prema njemu? Tajna je u tome što je pamtio i ispunjavao reči Pisma: «Blaženije je davati nego primati.» Ukazaćeš poštovanje Nikolaju Čudotvorcu ako se u tome budeš ugledao na njega. Pomozi roditeljima u kući. Pomozi drugi koji zaostaje u učenju da usvoji predmet koji znaš i razumeš bolje nego on. Danas i uvek podeli na odmoru sendvič s drugom iz klupe. Razmišljaj o drugima, a ne samo o sebi. Jer, davati ne znači samo predavati iz ruke u ruku novac ili stvari. Mogu se davati vreme, snaga, znanje, briga, molitva. Time treba da se bave svi, uključujući i decu.»

Ovakvo poštovanje sveca je vrlo traženo i ono, nažalost, zasad još nije glavni i opšteprihvaćeni način da se Nikolaju izrazi svoja ljubav.

I još jedan vrlo važan momenat. Nikolaj je sad žitelj Nebeskog Carstva. Razgovor o njemu je odličan način da se povede reč o besmrtnosti duše, o duhovnom svetu, o nepobedivosti dobra koje je učinjeno u ime Božije. Ako je s decom često teško ili nemoguće govoriti o mučenicima zbog strašnih muka koje su pretrpeli, o svecu kao što je Nikolaj može se govoriti uvek. Samo da lik sveca ne bude previše «uvijen u celofan» i «sladunjav». Samo da se ne svede sve na deku s džakom, na dečja pisma s molbama za poklone, u kojima se vidi da se apetit generacije koja raste ozbiljno rasplamsao. Njima više nije do čokoladica. Dečica sve češće mole za plej-stejšne i nove modele mobilnih telefona. A roditelji, ovi «davaoci» i «vinovnici», ovi česti egoisti i tajni ateisti, ganuto se kikoću nad pismima i molbama svoje dečice.

Dobro je ako svetac ne primeti mnogo toga sitnog i ništavnog u našim praznicima koji su mu posvećeni. A ako primeti i razgnevi se? Jer, predanje nam govori o šamaru koju je od Nikolajeve ruke dobio Arije. A to znači da svetac nije dat kako bi beskonačno delio poklone ili se brinuo o onima koji plove vodama. On revnuje za Istinu. Treba da ga poštujemo tako da ne osetimo njegov dlan na svom obrazu.

Uopšte, treba razmišljati o poštovanju svetaca. Da ih ne bismo poštovali samo službom i bogatom trpezom. Jer, mogu se naći i drugi zakoniti i blagočestivi načini da svecima izrazimo svoju ljubav. Na dan sećanja na svakog od jevanđelista možemo u hramu organizovati čitanje odgovarajućeg Jevanđelja. A i svaki svetac čije su knjige ušle u Bibliju može se poštovati na ovaj način. Na dan sećanja na Jovana Milostivog ili Filareta Milostivog, Sam Bog zapoveda da se na svece ugledamo u delima ljubavi. Na dan sećanja na Simeona Stolpnika, naravno, čovek se neće popeti na sto, ali može da pokuša da isključi mobilni, televizor i kompjuter i da neka tri sata posedi u tišini.

Potrebni su stvaralaštvo i svež pogled. Pošto ni sami sveci nisu zakonici i formalisti, već u najvišem stepenu zanimljivi i duboki ljudi.

Dakle, zima je, predosećaj Božića, osećaj tajne u studenom vazduhu i još jedno sećanje na svetog Nikolaja. Kako ćemo slaviti?

Protojerej Andrej Tkačov

Sa ruskog Marina Todić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here