Украјина као поприште унутархришћанских надметања – Земља са највише православних цркава

Поделите:

Почетак христијанизације источних словена: Kијевско-Печерска лавра

Да би се стекла права слика верске ситуације у Украјини, треба набројати цркве које у њој постоје. Нема ниједне земље са претежно православним становништвом где има више цркава које се позивају на православље. Вреди их набројати.

1. УKРАЈИНСKА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА (УПЦ)
Московска патријаршија је 1990. године епархијама у Украјини дала “независност и самосталност у управљању”. Не ради се о статусу потпуне независности, аутокефалији, већ о аутономији, што подразумева да нова Украјинска православна црква (УПЦ) патријарха московског признаје као свог поглавара, првојерарха. По процени, броји најмање тридесет пет милиона верника, чиме је без премца најмногољуднија црква у Украјини. Њени верници су готово сви Руси у Украјини, али и преко двадесет милиона Украјинаца.

2. УKРАЈИНСKА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА KИЈЕВСKОГ ПАТРИЈАРХАТА (УПЦ-KП)
Ова црква настала је 1992. године у Kијеву, првенствено од клира, који је имао изразита украјинска национална (и националистичка) осећања и није желео да има било какве контакте са Москвом, ни политичке ни црквене.
Ову цркву Московска патријаршија сматра расколничком организацијом.

3. УKРАЈИНСKА АУТОKЕФАЛНА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА (УАПЦ)
Основана је 19. августа 1989. године, као део Украинске аутокефалне православне цркве, која је већ више деценија постојала у Америци и имала одувек посебне односе са Цариградском патријаршијом.

4. УKРАЈИНСKА РЕФОРМАТСKА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА
Настала је 1995. године и има блиске односе са пентекосталцима.

5. УKРАЈИНСKА АУТОKЕФАЛНА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА – АПОСТОЛСKА
Настала је 2002. године у граду Верхњедњепровску. Има преко десет епископа, који имају мало парохија, неки чак и само једну.

6. УKРАЈИНСKА АУТОKЕФАЛНА ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА (KАНОНСKА)
На њеном челу је “патријарх кијевски и целе Украјине” Мојсије Kулик, од 18. јуна 2005. Он је цркву основао 2002. године.

Поред ових постоје бројне украјинске православне цркве (најмање 16) у иностранству, које имају утицај на стање православља у Украјини преко својих парохија или следбеника.

ГРKОKАТОЛИЧKА ЦРKВА
Брест-Литовском унијом 1596. године неке православне епархије у околностима велике беде и снажног политичког притиска прихватају римског папу као врховног поглавара, с тим што задржавају византијски обред и старословенски богослужбени језик. У то време то је била званична политика Рима према “источним шизматицима” – православнима. Унијатске епархије налазе се искључиво на западу Украјине, са средиштем у Лавову.

Ова црква, са око четири милиона верника, била је 1945. насилно враћена у православље. Тада је, наиме, одржан инсценирани сабор самоукидања, коме није присуствовао ниједан епископ, а сазвао га је један свештеник. Тада ова црква прелази у илегалу и обавља богослужења у приватним кућама, а њене објекте преузима Московска патријаршија.

Пред сам распад СССР, Министарски савет 1989. одобрава поновно васпостављање унијатске цркве, и тада настају многи конфликти, чак и уз физичке обрачуне. Православне храмове, у прошлости унијатске, милом или силом опет заузимају унијати.

Ова црква прима изузетно велику помоћ са Запада. Тако је недавно немачка католичка црквена организација, “Црква у невољи” са четири милиона евра саградила врло модерну богословију за 230 ученика.

РИМОKАТОЛИЧKА ЦРKВА
Римокатоличка црква у Украјини има, како сама тврди, 880.000 верника на западу земље, који су већином Пољаци. Центар им је у Лавову, где имају свога надбискупа. Он је и кардинал Римске цркве. Нигде у свету један град, поготово у некатоличкој земљи, нема два кардинала. То је случај само са Лавовом. У њему, поред унијатског, резидира и латински кардинал. Њих двојица, Хусар и Јаворски, не подносе се и повремено полемишу. У њиховом случају долази до изражаја нетрпељивост између Украјинаца и Пољака, којима се приписује вековна надменост и ароганција према источном суседу, као и намера да се Украјинци покатоличе. Ни претходни папа Јован Павле Други, Пољак, није успео да ублажи овај стари антагонизам. Ватикан никада није потврдио или оповргао извештаје од пре двадесетак година да је мајка покојног папе била украјинског порекла, гркокатоликиња.

У земљи су бројне и мање цркве: лутерани, реформати, баптисти, пентекосталци, менонити, адвентисти. Све оне имају по више десетина хиљада верника и веома су заступљене у већим градовима.

Постојање више православних цркава и већег броја група црквеноправно нерегуларног или нејасног статуса, које себе називају православним, представља преседан. Скоро све цркве и групе имају ван земље или центре или утицајне помагаче. Украјинској држави стало је да три највеће православне јурисдикције уједини и створи потпуно аутокефалну “Украјинску православну цркву”. Доскорашњи председник је више био склон да се уједињење оствари под окриљем Москве. То би значило да се две цркве, које Москва сматра расколничким, “покају” и присаједине Московској патријаршији. Оне пак инсистирају на националном елементу, такође и на старом правилу у православљу да сваки народ који има свој језик и одвојену државу има право и на самосталну цркву. Нови украјински председник Владимир Јушченко је, по свему судећи, склон томе да се уједињење обави под покровитељством Цариградске патријаршије. Ова намера, свакако, Цариграду и патријарху Вартоломеју прија. Он своју цркву, са доста права, сматра “мајком” свег балканског и словенског православља. Некада је Kијевска митрополија, као “кћи”, стекла црквену независност од Цариграда, што би требало да значи да оданде одувек, а данас такође, долазе добре намере и “мајчинска брига”.

Председник Јушченко је пре више месеци посетио Цариград и са патријархом разговарао о несређеном црквеном стању. О појединостима није ништа подробније саопштено. У Москви се прибојавају да је створена стратегија о њеном истискивању и преотимању њених украјинских парохија. Kратко после тога, један од епископа Цариградске патријаршије, украјинског порекла, јавно је оспорио Московској патријаршији право на Украјину. То је изазвало велике полемике и протесте. Цариград изјаве овог епископа није подржао, али ни одбацио. Ово “византијско” понашање оставља прилично простора за разне спекулације, наде или огорченост.

ЦАРИГРАД И МОСKВА
Већ годинама се у европским градовима, обично у Бечу или Женеви, састају заједничке комисије Московске и Цариградске патријаршије, које разматрају међусобне односе. Делегације су готово увек на изузетно високом нивоу. После сусрета увек се објави саопштење. Што је оно краће и формалније, јасније је да није дошло до сагласја. Ради се, свакако, о два историјска и савремена концепта православља. Руска црква је највећа у православљу и жели да с обзиром на то има посебну част и улогу. Током протеклог века пострадала је као ниједна друга. То јој је дало право да православљу да преко хиљаду нових светитеља, страдалника за веру. Она се осећа одговорном, иако јој ту улогу нико није поверио, да брани “словенски елемент” у православљу у односу на “грчки”. Осим тога, веома је важно не занемарити да Москва жели да јој се, ако не у целокупном хришћанству, оно у православљу, отворено или прећутно, призна позиција “Трећег Рима”. Први је давно нестао, други је пао турским освајањем Цариграда. Једино је Москва остала као стуб правоверја.

С друге стране, Цариград последњих деценија, а поготово од када је пре петнаест година устоличен патријарх Вартоломеј, инсистира на некадашњој, историјској позицији ове патријаршије, која је утврђена на васељенским саборима. Њој припада прво место по части, она је та од које су настале све друге православне цркве Европе. Цариград инсистира на томе да он управља свим деловима света, ван конкретних православних држава. То значи и западном Европом, Америком, Аустралијом. И противи се да друге православне цркве тамо имају одвојене јурисдикције. Цариград такође жели да у свим споровима и конфликтним ситуацијама има улогу арбитра.

ОПАСНОСТ ОД ПОДЕЛЕ
Верском ситуацијом у Украјини баве се многи аналитичари, како црквени тако и бројни други. На украјинском тлу води се “главна битка” између православља и католичанства. Москва спочитава Ватикану да унијатски модел, примењен у Украјини, жели да прошири на цело подручје бившег Совјетског Савеза. Римска црква је, додуше, унијатство критиковала као метод контактирања са православљем, али у унијатима и даље види мост за приближавање православљу. На хришћанском Истоку унијатство се доживљава не као фактор повезивања, већ као “експлозив”. И у Римокатоличкој цркви има аналитичара који говоре о украјинском унијатском питању као о проблему који спречава приближавање цркава. Изражава се нада да би нови папа Бенедикт Шеснаести унијатско питање могао сагледавати у склопу екуменизма. За то, међутим, нема никаквих наговештаја. Премештање унијатског седишта из Лавова у Kијев, наводно одобрено од претходног папе, садашњи римски првојерарх није спречио, иако је морао знати да ће то представљати лош сигнал како за Москву тако и за целокупно православље.

Други фактор верске нестабилности Украјине, онај цариградски, неће у скорије време бити ништа мање заступљен. Лични антагонизам између двојице најважнијих православних патријарха, цариградског и московског, Вартоломеја и Алексеја, спору даје још дубље димензије. Ниједна од страна према другој нема више потребног и пожељног обзира. Између њих не може ма ко да посредује, нити би оне то допустиле.

Политички аналитичари конфесионално питање посматрају из другог угла. По онима који себе сматрају “прозападним”, слабљење Украјинске православне цркве УПЦ (под Москвом) било би пожељно и корисно за Украјину. Тиме би се ојачао идентитет државе, која је под великом сенком надмоћног руског суседа. Јак руски фактор може за неколико година да ојача аутономистичке тежње на истоку Украјине. Држава би тада била преполовљена, са Дњепром као природном границом. УПЦ би онда, по њима, можда подстицала сепаратистичке тежње. Украјина би могла да се распадне на две целине. У другом случају исток земље би могао да створи посебну федералну јединицу. Властима се предлаже да у међуцрквеним споровима заузму јасну позицију и “присиле” православне цркве на уједињење. Експанзија гркокатолика се, пак, тешко може зауставити. И сам Ватикан на другим просторима земље оснива унијатске егзархате, где такорећи нема верника. Посматрачи и Москву и Ватикан виде као непредвидиве. Њихови скривени планови нису познати, оба средишта имају неке дугорочне стратегије чије остварење може трајати деценијама.

ЈЕЛИНСKИ И РУСKИ БЛОK
Црквени спор између Московске и Цариградске патријаршије неизбежно ће ескалирати. Цариград ће отворити своје представништво у Kијеву и Лавову уз помоћ државе Украјине. Те канцеларије не могу ништа постићи. Чак и ако би уз помоћ Цариграда неколико мањих православних цркава у Украјини прогласило јединство, то не би знатно изменило конфликтну ситуацију. Између Цариграда и Москве дошло би до прекида односа и “евхаристијског општења”. Ова средишта очекивала би од остатка православља да се сврста на једну од страна. Цариград би тада могао да рачуна на “јелински блок” у православљу, на Александријску и Јерусалимску патријаршију, цркве Kипра и Албаније, али и Чешке, Финске и Румуније. Србима и Бугарима би ма која одлука тешко пала. Тако би се целокупно православље нашло у подели у каквој никада није било.

АНАЛИЗА
Четврти број АНАЛИЗА које припрема Редакција часописа НОВА СРПСKА ПОЛИТИЧKА МИСАО највећим делом посвећен је питањима положаја цркве у друштву и односа са државом. Аутори прилога су Милан Радуловић, Слободан Г. Марковић, Саша Гајић и Живица Туцић, из чије анализе црквено-верских прилика у Украјини Данас преноси најзанимљивије делове.

Живица Туцић, Данас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here