Žitije Svetog Kneza Lazara

Podelite:

Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se takođe ni koliko je tačno braće i sestara imao. Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko sedamnaest godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana.

Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio Milicom, ćerkom velikog kneza Vratka, iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana.

Pobedom na Marici, Turcima je bio otvoren put za dalja osvajanja srpskih zemalja. Manji odredi turske vojske pustošili su sela:  „Strah… nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predele…”Lazar se od tog perioda počinje potpisivati sa „Gospodin vse Srbljem”, „Knez Srbljem”, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja”. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji” Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom.

Ugrožen od Turaka, strahujući i od napada Ugara, knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države. Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno je venčanjima uspeo da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, „gospodara vsom Zeti i pomorju”, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj (Mačva).

Na taj način je knez Lazar uspeo da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. Sa okolnim velikašima osnovao je neku vrstu porodičnog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić. Sa smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja, te je Lazar ostao u zvanju kneza, a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov „gospodin”. „Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk”, zabeležio je nepoznati letopisac 1387. godine, „kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje”.

Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373. godine pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je bio sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja izvršen je na grobu Svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara sa kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjevekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji dotadašnjeg srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu sa dinastijom Nemanjića.

Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je uspeo da uzvisi autoritet Crkve i učini je moćnom potporom u borbi za utvrdu svoje vlasti i odbranu od Turaka. U tom cilju smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u nesaglasju od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine kada se kralj Dušan krunisao za cara. Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja i saglasja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći. Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene), i Jefimija, udovica despota Jovana Uglješe. Monahinja Jelisaveta umrla je početkom novembra 1376. godine. Verovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah posle njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.

Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je verovatno izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je, međutim, umro kao dete.

Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim naletima Turaka. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke, na Dubravici kod Paraćina.

Mada poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i prikupio veliku vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.

Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.

„Pođimo, braćo i čeda”, – obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “.

Turska horda je prešla preko zemljalja braće Dragaša i na pomolu je bio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se desila na Vidovdan 28. juna 1389. godine, na Kosovu polju.

U prvom okršaju Srbi su pobedili Turke. „Među vojnicima” , piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, „koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodni (Miloš – zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljanje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi. Šta je bilo posle toga? Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt. Ova bitka bila je godine 6897. meseca junija 15. dan. A tada, tada ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se vazduh ispunio…”.

Na Kosovu polju: „mučenik Hristov postade veliki knez Lazar” (Despot Stefan: Natpis na mramornom stubu na Kosovu), izborom i opredeljenjem za nebesko ispuni reči Njegove: „Od ove ljubavi nema veće do ako ko položi život za bližnje svoje”. Jn 15;13. Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara narod nepokolebljivo imenu dodaje – car – i ovenčava ga oreolom a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije.

Iz Mitropolijske crkve u Prištini telo Kneza Lazara 1390/1391. god. preneseno je u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu. Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost – mošti Lazareve.

Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj, a posle nekoliko godina mošti su prenesene u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica).

Tokom Drugog svetskog rata, godine 1942. zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Sremu, mošti bivaju prenesene u Sabornu crkvu u Beograd.

Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve doneo je odluku o prenošenju moštiju Sv. Kneza u Ravanicu. Ova odluka se sprovodi o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to tako što su njegove mošti izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira. Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. kivot iz beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu Kosovske bitke, održan je pomen a potom, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, kivot sa Lazarevim moštima preko Niša, Kruševca i manastira Manasija, prenesen je u Ravanicu, gde je i danas.

SPC

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here