Žitije Svetog oca Vasilija Velikog

Podelite:

Među jerarsima izvrsnom, među učiteljima premudrom, i među svima svetima velikom ugodniku Božjem Vasiliju otadžbina beše Kapadokija; otac mu se zvaše Vasilije, a majka Emelija. Rodi se oko 330. godine, u vreme Konstantina Velikog pri kraju vladavine njegove. U sedmoj godini roditelji ga dadoše da uči školu, i u njoj pokaza ubrzo uspeh. Jer zbog bistrine uma on u toku pet godina izuči filosofiju. Onda ostavi otadžbinu, otide u Atinu, koja u to vreme bejaše majka celokupne mudrosti jelinske. Tu izabra sebi za učitelja slavnoga Evula; pored njega i druge učitelje: Himerija i Proeresija.

A kao učenik beše takav, da se u mudrosti takmičio sa svojim učiteljima, pa ih čak i prevazilazio. I divljahu se učitelji njegovom razumu i revnosti, celomudrenosti i čistoti života. Tu mu školski drugovi behu: Grigorije, koji kasnije bi episkop u Nazijanzu, pa patrijarh u Carigradu, a nazvan je Bogoslov; i Julijan, koji zatim postade car rimski i grčki, i otpadnik od Boga; i Livanije sofist. Vasilije i Grigorije življahu u velikoj i nerazlučnoj ljubavi, jer i jedan i drugi behu blage naravi, krotki i celomudreni. I njihova je međusobna ljubav bila takva, kao da im jedna duša beše u dva tela. Vasilije se mnogo truđaše da sazna tajne božanske mudrosti. I ovaj divni mladić odluči u srcu svom da ne okusi hleba ili vina dok mu Višnji Promisao ne podari razumevanje nepoznatih stvari. I provevši po školama petnaest godina, izuči svu jelinsku mudrost: gramatiku, retoriku, astronomiju, filosofiju, fiziku, medicinu i prirodne nauke. Ali još ne postiže onu istinsku mudrost, pomoću koje bi poznao mudrijega od svih: Tvorca istinitog Boga.

Jedne noći dok je on bdio i o konačnoj mudrosti razmišljao, neka božanska svetlost mu iznenada obasja srce i raspali u njemu želju za izučavanjem Svetoga Pisma. Stoga ostavi Atinu i svoga druga Grigorija, koga Atinjani behu ubedili da treba da uči retoriku, otide u Egipat, i došavši jednome arhimandritu, po imenu Porfiriju, izmoli u njega svete knjige, iz kojih bi mogao upoznati božanske dogmate. I provede tamo jednu godinu, naslađujući se poukama božanskih reči, a hraneći se povrćem i voćem. I razgledavši Sveto Pismo, pozna veru istinitu. Onda izmoli blagoslov, i otide u Jerusalim da vidi sveta mesta i čudesa što se tamo dešavaju. Otuda opet dođe u Atinu, i prepiraše se o veri sa mnogim filosofima, i privođaše Jeline Bogu pokazujući im put spasenja. A željaše da i učitelja svog Evula privede besprekornoj veri, hoteći da mu takvim darom uzvrati za njegov trud. I obišavši sve škole, nađe ga u predgrađu gde sa drugam filosofima razgovara o filosofiji. Jer u njih beše takav običaj, da što novo ili kazuju ili slušaju. A kad se Evul raspravljaše sa filosofima o nekom pitanju, dođe Vasilije, i odmah dade rešenje po tom pitanju. Prisutni upitaše: Ko je ovo što tako odvrati filosofu? Evul odgovori: Ili bog, ili Vasilije. I poznavši Vasilija, Evul otpusti prijatelje i učenike svoje a sam sede s Vasilijem, i provedoše tri dana u razgovoru, ne jedući, nego raspravljajući filosofska pitanja. Upita dakle Evul Vasilija: “Šta je suština filosofije?” A on odgovori: “Suština filosofije je sećanje na smrt”. Zatim govoraše o svetu, kako su svetovne reči slatke, ali je veoma gorak svet onome koji ga se sladostrasno drži; kako je jedno slava telesna a drugo slava bestelesne prirode, i kako je nemoguće da se neko ujedno naslađuje i jednom i drugom slavom. Jer niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6,24). No koliko sila vrline naređuje, mi gladnima udeljujemo hleb znanja, a koji se zbog pokvarenosti svoje lišiše zaštite vrline, mi i njih uvodimo pod krov dobrih dela, žaleći ih kao što žalimo na ulici nagog čoveka. Jer koga vidimo naga, odevamo ga; niti preziremo telo svoje.

Onda poče Evulu pomoću poređenja izlagati Spasiteljevu dobrotu i čovekoljublje prema onima koji se kaju. Neka um zamisli tri table u predvorju misli. Jednu iznad dveri, na kojoj su naslikane vrline: hrabrost, mudrost, pravda i celomudrenost. Drugu na levoj strani, na kojoj su naslikane prelesti: neuzdržanje, blud, pijanstvo, bestidnost, lenost, svađa, jezičnost, laskanje, i mnoštvo drugih zala. A s desne strane tablu, na kojoj je naslikano pokajanje kako skromno stoji, bez straha, tiho se osmehuje, protivnicima preti a svoje ljude teši. Pored pak pokajanja naslikani su: uzdržanje, krotost, čistota, stidljivost, strah, milosrđe, i likovi mnogih vrlina. I reče: Postoje u nas, Evule, ne slike, niti zagonetke, nego sama Istina koja nas jasno vodi spasenju. Jer svi ćemo vaskrsnuti, jedni za život večni, a drugi za muku i sram večni. I predstaćemo Sudu Hristovom, kao što uče gromoviti proroci: Isaija, i Jeremija, i Danilo, i David, i božanstveni apostol Pavle; sa njima i sam davalac pokajanja i nagraditelj Gospod, koji ovcu izgubljenu traži, i bludnog sina, koji se s pokajanjem vraća, grli i s ljubavlju celiva, i haljinom svetlom i prstenom ukrašava i ugošćuje. On isti daje podjednaku nagradu onima koji su u jedanaesti sat došli, kao i onima koji su se čitav dan mučili i znojili (Mt. 20,9.12). On nama koji se kajemo i rađamo vodom i Duhom daje ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a što ugotovi Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2,9).

Kada ovo Vasilije izgovori, Evul kliknu: “O Vasilije koji nebo javljaš, preko tebe verujem u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega, i čekam vaskrsenje mrtvih i život budućega veka, amin. A evo ti i dokaza moje vere u Boga: sve što imam, predajem u tvoje ruke, a ostalo vreme života svog provešću s tobom; i želim rođenje vodom i Duhom”. A Vasilije reče: “Blagosloven od sada i do veka Bog naš, koji svetlošću, istine ozari um tvoj, Evule, i od velike zablude privede te u poznanje milosrđa svog. A ako želiš, kao što kažeš, da samnom ostaneš, reći ću ti na koji ćemo se način truditi oko spasenja našeg, izbavljajući se od zamki sadašnjeg života: prodajmo sve što imamo, i razdajmo siromasima, a sami pođimo u Sveti Grad da vidimo tamošnja čudesa, i da tamo steknemo slobodu prema Bogu”.

I pošto sve tako razdadoše sirotinji, i kupiše bele haljine, potrebne za krštenje, otputovaše za Jerusalim, i na putu mnoge obratiše istinitoj veri, A kad dođoše u Antiohiju, uđoše u neku gostionicu. Sin pak gostioničarev Filoksen seđaše pred vratima u velikoj tuzi: bejaše učenik Livanija sofista, koji mu beše Dao neke Homerove stihove da ih preradi u retorsku besedu, pa nije mogao da to učini, zbog čega je bio na muci i u velikoj tuzi. Videći ga tužna, Vasilije ga upita: Mladiću, zbog čega si tužan? Filoksen reče: Ako ti i kažem razlog svoje tuge, šta mi ti tu možeš pomoći? A Vasilije nastojavaše, i obećavaše, da mu neće biti uzalud ako mu kaže. Onda mu momče kaza da su sofist i stihovi razlog njegovoj tuzi, jer ne ume da stihove jasno preradi. Vasilije uze stihove, i poče da ih objašnjava, prerađujući ih u običnu govornu reč. Udivi se mladić i obradova, i zamoli ga da mu to napiše. Vasilije napisa kazivanje Homerovih stihova u svojoj preradi. Mladić to uze radujući se, i sutradan otide svome učitelju Livaniju i predade mu prerađene stihove. A on pročitavši udivi se i reče: Tako mi božanskog promisla, od ovdašnjih mudraca nema nijednoga koji bi ovako tumačenje dao! Ko ti onda napisa ovo Filoksene? Mladić mu kaza da se u njegovom domu nalazi stranac neki, koji brzo i bez muke napisa to tumačenje. Livanije odmah pohita u gostionicu da vidi tog stranca. A kad ugleda Vasilija i Evula začudi se njihovom neočekivanom dolasku i obradova im se. I zamoli ih da pođu njegovom domu i budu njegovi gosti. A kad dođoše, on im predloži bogatu trpezu. Oni pak po svome običaju uzeše samo hleba malo i vode, i zahvališe Bogu, davaocu svih dobara. Onda Aivanije poče da im postavlja sofistička pitanja, a oni mu protivstavljahu reč vere. Osetivši silu njihovih reči, Livanije im reče da za njega još nije vreme da to primi; ako pak promisao Božji bude hteo, ko se onda može protiviti? Mnogo ćeš me obdariti, Vasilije, ako ne odbiješ da o ovim stvarima govoriš mojim učenicima.

Pošto se Livanijevi učenici skupiše brzo, poče ih Vasilije učiti kako treba da imaju čistotu duševnu, bestrašće telesno, hod krotak, glas umeren, reč učtivu, hranu prostu i piće; da pred starima ćute, da mudre slušaju, da se starešinama pokoravaju, da prema sebi ravnima i manjima imaju nelicemernu ljubav, da se klone od rđavih i strasnih i radoznalih ljudi, da malo govore a više razmišljaju, da ne budu lakomisleni u razgovoru, da ne pričaju mnogo, da se ne podsmevaju, da se stidlji-vošću ukrašavaju, da sa pokvarenim ženama ne razgovaraju, da očima gledaju dole a dušom gore, da izbegavaju prepirke, da ne traže položaje, da slavu ovoga sveta smatraju ništavnom; kada dobro čine drugima, da očekuju platu od Boga i večnu nagradu od Hrista Isusa Gospoda našeg. Pošto Vasilije tako pouči Livanijeve učenike, koji ga sa divljenjem slušahu, krenu sa Evulom na put.

Kada stigoše u Jerusalim, oni sa verom i ljubavlju obiđoše sva sveta mesta, i na svima se pokloniše svevišnjem Bogu. Zatim se javiše mesnom episkopu, Maksimu ( Maksim III – patrijarh jerusalimski od 333. do 348. god.) , i moliše ga da ih krsti u Jordanu. A on, videći ih da su puni vere, izađe im u susret molbi: uzevši svoj klir, otide s Vasilijem i Evulom na Jordan. Kada dođoše na obalu, pade Vasilije na zemlju, i pomoli se Bogu sa suzama i plačem da se pokaže neki znak veri njegovoj. Potom ustade dršćući, svuče haljine svoje, a sa njima skinu i staroga čoveka, i ušavši u vodu moljaše se. A kada episkop priđe da ga krsti, gle, munja ognjena siđe na njih, i iz munje izlete golub, siđe u Jordan, uzmuti vodu, i uzlete na nebo. Oni pak što stajahu na obali, videći to, poplašiše se, i proslaviše Boga. Pošto se krsti, Vasilije izađe iz vode; i episkop, diveći se njegovoj ljubavi prema Bogu, obuče ga u odeću Hristova vaskrsenja, moleći se. A krsti i Evula i pomaza ih mirom, i pričesti svetim tajnama.

Pošto se vratiše u sveti grad, provedoše u njemu godinu dana. Zatim otputovaše u Antiohiju, gde arhiepiskop Meletije proizvede Vasilija za đakona, i gde Vasilije napisa tumačenje Priča. Uskoro krenu sa Evulom u svoju domovinu Kapadokiju, i približavahu se gradu. A arhiepiskopu kesariskom Leontiju bi otkriveno u noćnom viđenju da oni dolaze, i da će u svoje vreme Vasilije biti arhiepiskop toga grada. Ujutru arhi-episkop zovnu svoga arhiđakona i nekoliko česnih klirika, i posla ih ka istočnoj kapiji grada sa naređenjem da, kada sretnu dva stranca, dovedu ih česno njemu. Oni otidoše, i sretoše Vasilija i Evula pri ulasku u grad, i odvedoše ih arhiepiskopu. A kada ih on ugleda, udivi se, jer ih takve beše video i u viđenju; i proslavi Boga. Tada ih upita arhiepiskop, otkuda dolaze i kako se zovu. Pošto mu kazaše, on naredi da ih odvedu u trpeza-riju i ugoste. Sam pak sazva svoj klir i istaknute građane, i ispriča im sve što mu bi od Boga javljeno u viđenju za Vasilija. A klir jednoglasno izjavi: Pošto ti Bog zbog česnog života tvog otkri naslednika tvog prestola, postupi sa njim po svome nahođenju, jer je dostojan čovek na koga promisao Božji ukazuje. – Arhiepiskop dozva Vasilija i Evula i poče s njima raspravljati o Svetom Pismu, želeći da ispita njihovo znanje. I pošto to učini, udivi se ogromnoj mudrosti koju nađe u njih; i zadrža ih kod sebe, počitujući ih kako treba.

Nastavajući u Kesariji, Vasilije vođaše onakav život kakav je ranije video kod mnogih podvižnika kada je obilazio Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, posmatrajući u tim zemljama oce podvižnike. I podražavaše ih životom monahujući dobro. I arhiepiskop kesariski Ermogen, koji dođe posle Leontija, rukopoloži ga za prezvitera. I beše nastavnik monasima u Kesariji. A kada se arhiepiskop Ermrgen prestavi Bogu, tražahu za presto svetog Vasilija kao dostojnog i od Boga predukazanog. Ali on, izbegavajući položaj, sakri se. I zaarhiepi-skopa bi postavlln Jevsevije, čovek uistini vrlinast, no malo učen i u knjižnoj mudrosti nevičan. Videći da svi veoma poštuju i hvale Vasilija kao vrlo mudrog filosofa, i po životu svetog, on se, kao slab čovek, poče podavati zavisti, i beše nenaklonjen Vasiliju. Kada to doznade sveti Vasilije, dade mesta gnevu, jer, ne želeći da bude odgovoran za zavist, udalji se u pustinju u Pont, kuda pismima punim ljubavi privuče i druga svog svetog Grigorija Nazijanzina. Tu zajednički sabraše mnoštvo monaha i, naučeni od Svetoga Duha, napisaše ustave monaškog života, i vođahu anđelski život na zemlji. V takvom ih životu pomagaše i blažena Emelija, majka Vasilijeva, koja nedaleko od njih s druge strane reke življaše i o hrani se njihovoj staraše. Kao udovica, brinula je samo jedno: da ugodi Bogu.

Ali nastupi vreme kada su potrebe svete Crkve, koju su jeretici uznemiravali, pobudile obojicu, i Vasilija i Grigorija, da ostave pustinju. Grigorija uze sebi za pomoćnika u gradu Nazijanzu njegov otac Grigorije, koji, star, nije već imao snage da se junački bori sa vucima. A arhiepiskop kesarijski Jevsevije umoli Vasilija, kome se beše obratio pismom pomirenja, da se vrati k njemu i pomogne Crkvi protiv koje su vojevali arijanci ( Jeretici arijanci su učili da je Hristos sazdano biće koje nije večno i nije iste prirode sa Bogom Ocem.Ova jeres dobila je ime od svoga osnivača,prezvitera Aleksandrijske crkve Arija,koji je ovo svoje naopako učenje počeo propovedati 319. godine ). Videći takvu nevolju svete Crkve, i pretpostavljajući opštu potrebu i korist pustinjačkom životu, blaženi Vasilije napusti usamljeništvo, i dođe u Kesariju. Tu se mnogo potrudi, i rečima i spisima očišćavajući pravoverje od jeresi.

Onda se prestavi Bogu arhiepiskop Jevsevije, na rukama Vasilijevim predavši duh svoj Bogu. A posle njega, dejstvom Svetoga Auha, Vasilije Veliki, iako nije hteo, bi izabran i posvećen za arhiepiskopa od mnogih episkopa, među kojima beše i stari Grigorije, otac Grigorija Nazijanzina. Mada slab i iznuren starošću, on dođe u Kesariju da bi nagovorio Vasilija da se primi arhiepiskopstva, da ne bi arijanci na neki način svoga čoveka postavili na to mesto.

Vasilije upravljaše dobro Hristovom Crkvom. Svoga rođenog brata Petra posveti za prezvitera, da mu pomaže u crkvenim poslovima. Kasnije pak ovaj bi postavljen za episkopa u gradu Sevastiji. U to vreme i njihova majka, blažena Emelija, otide Gospodu, a beše joj preko devedeset godina. Ona imađaše i drugoga sina, Grigorija episkopa Niskoga, i Petra koga spomenusmo, i prvenče svoje – kćer Makrinu, i drugu decu, svu vaspitanu u velikim vrlinama.

Posle izvesnog vremena blaženi Vasilije moljaše Boga da mu podari blagodati, mudrosti i razuma, kako bi svojim vlastitim rečima mogao vršiti beskrvnu službu, i da siđe na njega Duh Sveti. A posle šest dana bi kao izvan sebe; u sedmi dan siđe na njega Sveti DUH i on poče liturgisati, i prinošaše svaki dan beskrvnu žrtvu. Posle nekog vremena on poče s verom i mnogom molitvom pisati svojom rukom tajne svete službe. I te noći javi mu se u viđenju sam Gospod sa Apostolima, tvoreći predloženje hleba i čaše na svetom žrtveniku; i podigavši Vasilija reče mu: “Po molbi tvojoj neka se usta tvoja ispune hvale, da bi svojim vlastitim rečima prinosio beskrvnu žrtvu.” – A on usta dršćući, i ne beše u stanju da očima gleda u presvetlu pojavu Gospodnju.

Posle tog viđenja on otide u hram, i prišavši svetom oltaru, poče ujedno i govoriti i pisati grčki na hartiji ovo: “Neka se ispune usta moja hvale, da bih pevao slavu tvoju”; “Gospode Bože naš, Ti si nas stvorio i uveo u ovaj život”, – i ostale molitve svete liturgije. Po završetku molitve podiže hleb, moleći se usrdno i govoreći: “Čuj, Gospode Isuse Hriste Bože naš, iz svetog staništa svog i sa prestola slave carstva svog, i dođi da nas osvetiš Ti, koji sa Ocem sediš gore, i koji si ovde ne-vidljivo s nama; i udostoji nas da nam svojom moćnom rukom predaš prečisto telo svoje i prečasnu krv, a preko nas i svima ljudima”.
Dok je svetitelj ovo vršio, Evul i najstariji klirici videše gde velika nebeska svetlost obasjava oltar i svetitelja, i kako neki presvetli ljudi u belim haljinama okružavaju velikog arhijereja. Videvši to, zaprepastiše se, i padoše licem na zemlju roneći suze i hvaleći Boga.

U te dane Vasilije Veliki dozva zlatara i naruči mu da od čistoga zlata napravi goluba, kao oznaku goluba što se javio na Jordanu, za čuvanje Božanskih Tajni. I namesti ga nad svetim prestolom.

Jednom kada je svetitelj služio svetu liturgiju, neki Jevrejin, želeći da dozna šta su to svete tajne hrišćanske, pridruži se vernima i uđe u crkvu. I vide svetog Vasilija gde u svojim rukama drži detence, i reže ga. A kada verni primahu Pričešće iz svetiteljevih ruku, pristupi i Jevrejin, i svetitelj mu kao i ostalim hrišćanima dade časticu svetih Darova. Primivši časticu, Jevrejin vide u rudi da je istinsko telo. Zatim pristupivši Čaši, on vide da u njoj beše istinita krv. I on sačuva ostatke svetog Pričešća, i došavši doma pokaza ih svojoj ženi. I ispriča joj sve što očima vide. I verova da je uistinu strašna i preslavna hrišćanska Tajna. I sutradan ode blaženom Vasiliju, moleći ga da ga udostoji svetog krštenja. A Vasilije, zablagodarivši Bogu, odmah krsti Jevrejina i sav dom njegov.

Jednom pak kada je svetitelj išao nekuda, žena jedna uboga, kojoj je knez učinio bio nepravdu, pripade na putu k nogama blaženoga, moleći ga da za nju napiše knezu kao čovek koji ima veliki uticaj na ovoga. Svetitelj uze hartiju i napisa kne-zu ovo; “Ova uboga žena priđe mi govoreći da moje pismo može mnogo učiniti kod tebe. Ako je dakle tako, pokaži mi to na delu, i pokaži milost prema ovoj ženi”. – Napisavši to, svetitelj dade pisamce ubogoj ženi. Ona ga odnese i predade knezu. Ovaj ga pročita, i ovako otpisa svetome: Hteo bih, sveti oče, da prema tvome pismu postupim i pokažem milost prema ovoj ubogoj ženi, ali ne mogu, jer duguje narodnu porezu. – Svetitelj mu opet napisa: Ako si hteo, ali nisi mogao, dobro. A ako si mogao, ali nisi hteo, onda će te Bog uvrstiti u one što mole, da kada budeš hteo, ne uzmogneš. – Tako i bi. Ne prođe mnogo vremena, car se razgnevi na ovoga kneza, jer ču za njega da mnoge nepravde čini. I baci ga u tamnicu s tim da vrati onima koje je zaneo. A knez iz tamnice napisa molbu svetom Vasiliju, da se smiluje na njega, i da svojim zauzimanjem umilostivi cara prema njemu. Vasilije pohita, umoli za njega cara, i posle šest dana stiže naređenje da se knez pusti ispod suđenja. Videvši milosrđe svetiteljevo prema njemu, knez dotrča k njemu odajući mu blagodarnost, a onoj ubogoj ženi dvostruko uzvrati od svoga imanja.

U vreme kada je ovaj ugodnik Božji Vasilije Veliki u Kesariji Kapadokiskoj junački štitio poštovanje Nebeskog Cara, car Julijan Otstupnik ( Julijan Otstupnik carovao od 361. do 363. godine. Postavši car,on otstupi od hrišćanske vere i postavi sebi za zadatak da vaspostavi mnogobožačku veru; zato se i naziva Otstupnik ), bogohulnik i svirep gonitelj, pođe na Persijance, i hvaljaše se da će istrebiti hrišćane. Sveti Vasilije se u crkvi moljaše pred ikonom Presvete Bogorodice, pored koje beše i ikona svetog velikomučenika Merkurija, kao vojnika sa kopljem ( Sveti Merkurije, vojnik postradao mučeničkom smrću u Kesariji Kapadokijskoj. Praznuje se 24. novembra ). Svetitelj se moljaše da se zločestivi car Julijan, uništitelj hrišćana, ne vrati živ iz rata. I vide svetitelj kako se ikona svetog Merkurija izmeni, i lik Mučenika postade nevidljiv za neko vreme. A posle malo vremena pojavi se Mučenik sa okrvavljenim kopljem. Jer u to baš vreme Julijan bi u borbi proboden od svetog Mučenika Merkurija, koga Prečista Djeva Vogorodica beše poslala da pogubi neprijatelja Božjeg.

Sveti Vasilije Veliki imađaše i ovu blagodat: kada je za vreme svete liturgije uzdizao svete Darove, raspoznavao je blagodat Svetoga Duha gde dolazi po ovome znamenju: zlatni golub, koji je sa Božanskim Darovima visio nad svetim prestolom, pokretan Božjom silom tri puta se zatresao. A kada je jednom blaženi služio i uznosio svete Darove, uobičajenog znamenja na golubu ne bi da svojim trikratnim tresenjem označi silazak Svetoga Duha. Pomislivši šta bi to moglo biti, Vasilije vide jednoga od đakona koji držahu ripide gde namiguje na neku ženu koja je stajala pred oltarom. On naredi đakonu tom da se udalji od svetoga prestola, i naloži mu sedmodnevnu epitimiju: da posti i da se moli, i da bez spavanja provodi u molitvi čitave noći, i da od onoga što ima deli siromasima. – I od toga vremena naredi sveti Vasilije da zavese budu pred oltarom i pregrada zbog žena, da se ne bi koja drznula ući u oltar za vreme svete službe. A drzne li se koja, da se otera iz crkve i da se odluči od svetog Pričešća.

U to vreme car Valent (Valent je carovao od 364. do 378. godine ), zaslepljen arijanskom jeresi, smućivaše Crkvu. On mnoge pravoverne episkope progna sa njihovih prestola, i na njihova mesta postavi svoje arijance. Neke pak malodušne i plašljive primora da pristanu na njegovu jeres. A beše pun gneva i jedva videći svetoga Vasilija kako neustrašivo arhijerejstvuje, kao stub nepokolebljiv u veri svojoj, i druge krepi i savetuje da preziru arijanstvo kao bogomrsku gadost. Obilazeći svoju carevinu, i svuda mnogo zlo-stavljajući pravoslavne, car, na putu za Antiohiju, dođe i u Kesariju Kapadokisku. Tu se svim silama staraše da Vasilija privuče na arijansku stranu. A potstače svoje knezove i velmože i savetnike da molbama i obećanjima i pretnjama pridobiju Vasilija za arijanstvo. I dosaćivahu svetitelju mnogo carevi jednomišljenici. A usto i žene visokog roda i u milosti kod cara, slahu svoje evnuhe svetitelju savetujući mu i ubeđujući ga da pristane uz carevo mišljenje. Ali nimalo ne uspeše, jer behu naišle ne na slabića nego na junaka. Zatim eparh Modest (ovaj eparh bio je upravitelj celog Istoka i u isto vreme starešina careve garde – pretorijanaca) mnogo mu dosadi. On dozva k sebi svetitelja, i pošto ga laskama ne mogade skloniti na carsku jeretičku veru, poče mu razjareno pretiti. Na njegove pretnje svetitelj smelo odgovori: Da li ćeš mi uzeti imanje? Time nećeš sebe obogatiti, a mene nećeš osiromašiti. Mislim da ti nisu potrebne ove moje vete haljine i nešto knjiga, koje sačinjavaju sve moje bogatstvo. Progonstva se ne plašim, jer je sva zemlja, na kojoj boravim, moja, ili bolje, Božja. Na muke i ne gledam, jer će me odvesti željenom kraju, i time ćeš mi dobro učiniti, jer ćeš me brže poslati Bogu mome. – Modest reče: Niko mi tako smelo nije govorio. – A svetitelj odgovori: Jer ti se nije desilo da razgovaraš s episkopom: mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga. – Najzad Modest reče: Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje. – A on odgovori: Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči.

Modest izvesti cara o smelim rečima svetoga Vasilija. Car naredi da ostave Vasilija na miru. A kada nasta praznik Bogojavljenja Gospodnjeg, car, želeći da na neki način ugodi Vasiliju, uđe u njegovu crkvu. I posmatrajući blagoljepije i poredak crkveni, i slušajući pevanje i molitvu vernih, ispuni se divljenjem, jer u arijanskim crkvama nikada nije video takav poredak i blagoljepije. Sveti Vasilije pristupi caru, i u razgovoru govoraše mu reči Božje a ne ljudske, što sve ču Grigorije Nazijanzin, koji se tada desi tamo, i koji to i opisa. Od toga vremena car se poče bolje odnositi prema Vasiliju. Ali, otišavši u Antiohiju, nagovoren od pakosnih ljudi, opet se razljuti na Vasilija. Pošto podleže klevetama njihovim, osudi Vasilija na progonstvo. I kada htede da potpiše tu odluku, zatrese se presto na kome je sedeo i slomi mu se pero u ruci. On uze drugo pero, ali se i ono slomi; tako isto i treće. Onda mu zadrhta ruka i strah ga spopade. Poznavši u tome silu Božju, on pocepa odluku. Ali, neprijatelji pobožnosti, arijanci, i dalje navaljivahu na cara tužbama protiv Vasilija. Želja im beše da ga car kazni. I posla car nekog dostojanstvenika Anastasa da dovede Vasilija u Antiohiju. Kada ovaj stiže u Kesariju i isporuči Va-siliju carevu naredbu, svetitelj odgovori: Ja, čedo, pre kratkog vremena doznadoh da je car, izišavši u susret savetu nerazumnih ljudi, slomio tri pera kada je hteo da potpiše odluku o mome zatočenju i da pomrači istinu. Neosetljiva pera zadržaše njegovu nezadržljivu želju, i voleše se slomiti nego poslužiti “njegovoj nepravednoj odluci.

Doveden u Antiohiju, Vasilije pretstade eparhovom sudu. I upitan, zašto se ne drži careve vere, on odgovori: Ne daj Bože, da skrenem od prave hrišćanske vere, i pođem za bezbožnim arijanskim učenjem, jer sam od Otaca primio da držim i slavim veru u jednosušnost. – Sudija mu prećaše smrću. A on odgovori: Dao Bog da za istinu postradam, i da se od okova tela razrešim, jer to odavno želim, samo se vi ne odrecite svoga obećanja.

Eparh izvesti cara o tome, govoreći mu da se Vasilije ne plaši nikakvih pretnji, da je njegovo mišljenje neizmenljivo i “njegovo srce nesalomljivo i nesavitljivo. Car se ispuni gnjeva, i razmišljaše kako da pogubi Vasilija. U to vreme razbole se iznenada carev sin Galatije; lekari behu bespomoćni, i on beše na samrti. Majka pak njegova dođe caru i svađaše se s njim, govoreći mu da sin njihov umire zato što on neblagočestivo veruje u Boga i zlostavlja arhijereja Božjeg. Čuvši to, Valent dozva Vasilija, i reče mu: Ako su dogmati tvoje vere po volji Bogu, učini molitvama svojim da sin moj ozdravi. – Sve-titelj odgovori: Care, ako priđeš veri pravoslavnoj, i ako crkvama podariš mir, onda će sin tvoj biti živ. – Pošto car obeća da će to učiniti, sveti Vasilije se pomoli Bogu za zdravlje njegovog sina, i on ozdravi. I otpušten bi Vasilije sa čašću, i vrati se na svoj arhijerejski presto.

Arijanci to čuše i videše, i srca im se kidahu od zavisti i zlobe. I govorahu caru: I mi smo mogli učiniti to. I opet obmanuše cara, te im dopusti da mu i sina krste. Ali kad arijanci uzeše da krste carevog sina, on umre u rukama njihovim. To vide svojim očima gorespomenuti Anastas, i ispriča caru Valentinijanu (Valentijan je carovao od 364. do 376. godine) koji je carovao na Zapadu, dok je brat njegov Valent carovao na Istoku. On se udivi takvom čudu, i dade slavu Bogu. A svetom Vasiliju posla mnogo blaga preko Anastasa. Od toga blaga Vasilije sagradi bolnice po gradovima u svojoj eparhiji, i mnoštvo ubogih i nemoćnih zbrinu.

Blaženi Grigorije Nazijanzin spominje da je sveti Vasilije i eparha Modesta, koji onako surov beše prema svetitelju, iscelio molitvom kada ovaj beše teško bolestan, i za vreme bolesti svoje smerno potraži pomoći od njegovih svetih moli-tava.

Pošto prođe dosta vremena, posle Modesta bi postavljen u onoj pokrajini drugi eparh, po imenu Jevsevije, rođak carev. Za vreme njegovo u Kesariji življaše neka mlada udovica, bogata i veoma lepa, po imenu Vestijana, kći Araksa, koji beše senator Velikog Saveta. Eparh Jevsevije željaše da tu udovicu na silu uda za nekog dostojanstvenika. Ali ona, celomudrena, i želeći da čistotu svoga udovištva sačuva besprekornom u slavu Boga, nije htela da se udaje. A kada saznade da hoće da je silom uhvate i na brak primoraju, ona pobeže u crkvu, i priteče arhijereju Božjem, svetom Vasiliju ( Crkvama je u starini,od vremena Konstantina Velikog,bilo dato takozvano pravo utočišta;nevino gonjeni skrivali su se u crkvama,i vlast je imala vremena da se ubedi u njihovu nevinost). On je uze pod svoju zaštitu, i ne htede je iz crkve dati ljudima koji behu došli po nju. Zatim je tajno posla u devojački manastir svojoj sestri, prepodobnoj Makrini. Eparh se naljuti na blaženog Vasilija, i posla svoje vojnike da udovicu silom dovedu iz crkve. Ali je tamo ne nađoše. Eparh naredi da je potraže u spavaonici svetiteljevoj, gde anđeli boravljahu. Jer, sam nečist, eparh mišljaše da ju je Vasilije greha radi zadržao kod sebe, i skriva je u svojoj spavaonici. A pošto je nigde ne nađoše, eparh dozva k sebi Vasilija. I sav besan od ljutine, grđaše ga, i htede da ga preda na mučenje da bi mu pronašao udovicu. A sveti Vasilije, gotov na sve muke, govoraše: Ako narediš da telo moje grebenima stružu, iscelićeš stomak moj, jer vidiš da sam bolestan (Sveti Vasilije je bio veoma bolešljiv.Jednom je ovako pisao o sebi: ” Neprekidne i silne groznice toliko su iznurile moje telo,da se ja ne razlikujem od paučine.Svaki put za mene je neprolazan,svako duvanje vetra opasnije nego bura za moreplovce…Kod mene se bolest smenjuje bolešću “.) – Kad građani doznaše šta se događa, poleteše svi, ne samo ljudi nego i žene, sa oružjem i motkama u dvor eparhov, i htedoše da ubiju eparha zbog svetog oca i pastira svog. I da sveti Vasilije ns umiri narod, ubili bi eparha, koji, videći takvu pobunu narodnu, prepade se, pusti svetitelja čitava na slobodu.

Eladije, kelejnik svetog Vasilija Velikog i očevidac čudesa njegovih, čovek vrlinast i svet, koji ga po prestavljenju i nasledi na arhijerejskom prestolu, ispriča ovu istinitu stvar. Senator neki pravoverni, po imenu Proterije, obilazeći sveta mesta, namisli da svoju kćer da u neki manastir na službu Bogu. Ali đavo, koji odiskoni nenavidi dobro, potstače jednog Prote-rijevog slugu na požudu prema kćeri njegovog gospodara. Videći da je to nezgodna stvar, i znajući da je nedostojan, sluga nikome ne reče ni reči o tome, nego otide jednome vračaru koji je živeo u tom gradu. Ispriča vračaru želju svoju, i obeća mu mnogo zlata ako vradžbinama učini da on uzme za ženu kćer svoga gospodara. Vračar se u početku nećkaše no naposletku reče: Poslaću te svome gospodaru, đavolu; on će ti u ovome pomoći, ako i ti ispuniš njegovu volju. – A nesrećni onaj sluga reče: Obećavam da ću učiniti sve što mi naredi. – Vračar reče: Hoćeš li se odrepi Hrista svoga, i dati napismeno o tome? – A on odgovori: Gotov sam, samo da dobijem ono što želim. – Vračar reče: Pošto daješ takvo obećanje, onda ću ti i ja pomoći. – I uzevši hartiju, napisa đavolu ovo: Pošto mi je dužnost da se trudim, Gospodaru moj, da od hrišćanske vere odvraćam i pod tvoju vlast privodim na slavu tvoju, evo, šaljem ti sada donosioca ovog mog pisma, mladića, raspaljenog pohotom prema devojci, i molim te da mu pomogneš da ostvari svoju želju, kako bi se i ja time proslavio, i sa većom revnošću pridobijao mnoge koji bi ti bili po volji.

Pošto napisa ovakvo pismo đavolu, dade ga onome mladiću, i posla ga, rekavši mu: Otidi noćas na groblje jelinsko, stani i podigni ovo pismo uvis, i tebi će prići oni koji će te odvesti đavolu. – I on, nesrećnik, hitno otide, stade na groblju i poče prizivati demone u pomoć. I odmah izađoše pred njega zli dusi, i s radošću odvedoše prelašćenoga svome knezu. Mladić vide Kneza gde sedi na visokom prestolu, okružen od bezbroj zlih duhova, pristupi mu i dade mu pismo vračarevo. I đavo upita mladića: Veruješ li u mene? On odgovori: Verujem. – Reče mu đavo: Odričeš li se Hrista svog? On nesrećnik odgovori: Odričem se. – Reče mu Satana: Mnogo puta me obmanjujete vi hrišćani. Kada vam je potrebna moja pomoć, vi dolazite k meni. A čim vam se ostvari želja, vi se odvraćate od mene, i vraćate Hristu svome. On pak, blag i čovekoljubiv, prima vas. No ti, daj mi svojeručno napismeno, da se dobrovoljno odričeš Hrista i krštenja, i obećavaš da ćeš vavek biti moj, i da ćeš na dan Suda zajedno sa mnom primiti večnu muku. I onda ću ti odmah ispuniti želju. – Mladić uze i napisa što je đavo želeo. Tada dušegubni zmaj posla demone preljube, i oni toliko raspališe devojku nenasitnom ljubavlju prema mladiću da ona, ponesena nepodnošljivom telesnom strašću, pade na zemlju i poče preklinjati oca svog: Smiluj se na mene, smiluj se na kćer svoju, i daj me za ženu ovom sluzi našem koga zavoleh silno. Ako to ne učiniš meni, jedinici svojoj, brzo ću umreti straš-nom smrću, i ti ćeš odgovarati za mene na dan Suda. – Kad to ču, otac se zaprepasti, i ridaše govoreći: Teško meni grešnome, što to bi sa mojom ćerkom? ko upropasti moje blago? ko prelasti moje čedo? ko pomrači svetlost očiju mojih? Ja sam želeo, kćeri moja, da te zaručim Nebeskom Ženiku, da budeš sažiteljka Anđelima, i da svagda proslavljaš Boga u psalmima i pesmama duhovnim, eda bih i ja zbog tebe spasen bio. A ti bestidno govoriš o braku! Ne bacaj me sa tugom u ad, čedo! ne posrami blagorodstvo svoje, udajući se za slugu. – A ona, ne računajući ni u šta očeve reči, govoraše samo ovo: Ako mi ne učiniš po želji, onda ću se sama ubiti. – U nedoumici šta da radi, otac, na navaljivanje srodnika i prijatelja, popusti njenoj želji, da je ne bi video gde pagubnom smrću ubija sebe. Dozva svoga slugu, dade mu za ženu kđer svoju i mnogo imanja, i reče kćeri: Idi, nesrećna i strasna ćerko, za muža, a ja držim da ćeš se kasnije mnogo kajati, ali od toga nećeš imati nikakve koristi.

I bi zaključen nepravedni brak, po dejstvu đavola. Posle nekog vremena primetiše neki ljudi i dobro uočiše da sluga onaj ne odlazi u crkvu i ne pričešćuje se svetim Tajnama. I obaveštena bi o tome jadna žena njegova. Ne znaš li, rekoše joj, da muž tvoj, koga si izabrala, nije hrišćanin, nego je tuđ Hristovoj veri? A kad ona to ču, ožalosti se veoma, i baci se na zemlju, i poče noktima grebati svoje lice, i nemilosrdno se uda-rati u grudi, i kukati, govoreći: Niko se nikada nije spasao ko nije poslušao svoje roditelje. Ko će ocu mome saopštiti sramotu moju? Teško meni kukavnoj! U kakvu propast upadoh danas? Što se rodih? a kad se rodih, što ne crkoh?

Dok je ona tako kukala, ču njen muž i dotrča, i upita je što kuka. A kad saznade razlog, on je poče tešiti govoreći da nije tačno to što je o njemu čula, i ubeđivaše je da je hrišćanin. I pošto je njegove reči malo utešiše, ona mu reče: Ako hoćeš da mi to dokažeš, i dušu moju nesrećnu obraduješ, hajde sutra sa mnom u crkvu, i u mom prisustvu se pričesti svetim Tajnama, pa ću ti onda poverovati. – A jadni muž njen videći da ne može sakriti ono što je uradio, priznade joj sve, kako sebe đavolu dade. Ona pak prikupi svu svoju snagu, i donese dobru odluku: otrča svetom Vasiliju, i zavapi: Smiluj se na me, učeniče Hristov, smiluj se na onu koja nije poslušala oca svog i potčinila se demonskom savetu! – I ispriča mu sve podrobno o svome mužu. Svetitelj dozva njenog muža i upita ga da li je tako kao što njegova žena priča o njemu. A on sa suzama reče: Da, sveče Božji tako je. Jer ako prećutim, dela će moja povikati. – I ispovedi sve po redu kako dade sebe demonima. A svetitelj mu reče: Hoćeš li da se opet obratiš Gospodu našem Isusu Hristu? Mladić odgovori: Da, hoću, ali ne mogu. – Reče mu Vasilije: Zašto? – On odgovori: Jer se napismeno odrekoh Hrista, i đavolu predadoh sebe. – Reče mu Vasilije: Ne tuguj zbog toga, jer je Bog čovekoljubiv i prima pokajnike. – Žena pak pripade k nogama svetiteljevim i moljaše ga govoreći: Učeniče Hristov koliko možeš pomozi nam. Svetitelj reče mladiću: Veruješ li da ćeš se spasti? – A on reče: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju! – Svetitelj ga onda uze za ruku, učini na njemu krsni znak, i zatvori ga u jednom mestu u krugu crkvene porte, i naredi mu da se neprestano moli Bogu. A i sam provede na molitvi tri dana. Zatim ga poseti i upita: Kako si, čedo? – Mladić odgovori: U velikoj sam nevolji, vladiko, ne mogu da podnosim demonsku viku, i zastrašivanja, i strele, i kamenovanje. Jer držeći moje napismeno, grde me govoreći: Ti si došao k nama, a ne mi k tebi. – A svetitelj reče: Ne boj se, čedo, samo veruj. – I poštgo mu dade malo hrane, oseni ga krsnim znakom, i opet ga zatvori. A posle nekoliko dana opet ga poseti, i reče: Kako si, čedo? Mladić odgovori: Čujem njihove pretnje i viku izdaleka, ali njih same ne vidim. – Pošto mu dade malo da jede, i pošto se pomoli za njega, zatvori ga opet, i otkde. Zatim u četrdeseti dan dođe k njemu i upita ga: Kako si, čedo? A on reče: Već sam dobro, sveti oče, jer te videh u snu gde se boriš za mene, i kako si savladao đavola. – Pošto satvori molitvu, sveti ga izvede iz zatvora i odvede u svoju ćeliju.

Idućeg jutra sazva svetitelj sav klir crkveni i monahe, i sve hristoljubive ljude, i reče: “Proslavimo, braćo, čovekoljupca Boga, jer evo Pastir dobri hoće da uzme na rame izgubljenu ovcu i da je donese u crkvu. Stoga treba i mi da se ove noći pomolimo njegovoj dobroti, da pobedi i posrami neprijatelja duša naših”. I slegoše se ljudi u crkvu, i satvoriše svenoćne molitve za kajućeg se mladića, vapijući: Gospode, pomiluj! A kad svanu, Vasilije uze mladića za ruku, i sa celim narodom uvede ga u crkvu, pevajući psalme i pesme. I gle, đavo na nevidljiv način dođe bestidno sa svom pagubnom silom svojom želeći da mladića otme iz ruku svetiteljevih. I sa takom drskošću i bestidnošću navali đavo na mladića da i svetog Vasilija zakači vukući k sebi mladića. A blaženi se okrenu i reče đavolu: Bestidni dušeubico, upravitelju tame i pogibli, nije li ti dosta pogibao u koju si bacio sebe i one što su s tobom? Ne prestaješ li goniti stvorenja Boga moga? -A đavo povika k njemu: Nepravdu mi činiš, Vasilije! – Ovaj glas đavolov mnogi čuše. I reče svetitelj;: Neka ti zapreti Gospod, đavole. – A đavo opet njemu: Vasilije, nepravdu mi činiš; jer nisam ja išao k njemu, nego je on došao k meni, i odrekao se Hrista svog, i dao mi svojeručno napismeno, koje imam u rukama, i koje ću na dan Suda pokazati opštem Sudiji. – A Vasilije reče: Blagosloven Gospod Bog moj, jer narod neće spustiti ruke svoje moleći se dok ne vratiš to napismeno. – I obrativši se narodu, svetitelj reče: Podignite ruke svoje uvis, i vapijte: Gospode, pomiluj! I narod, podigavši ruke svoje k nebu, dugo vapijaše: Gospode, pomiluj! I gle, mladićevo napismeno, nošeno po vazduhu dođe, a svi gledahu, i spusti se blaženom Vasiliju u ruke. A Vasilije blaženi, uzevši to napisano, obradova se, i prinese blagodarnost Bogu. I pred svima reče mladiću: Poznaješ li, brate, ovo napi-smeno? – Mladić odgovori: Da, sveti oče, moje je, napisah ga svojom vlastitom rukom. – A Vasilije Veliki odmah ga pred svima iscepa na komade. I uvede mladića u crkvu, pričesti ga svetim Tajnama, i narod ugosti kako valja. I pošto mnogo čemu pouči mladića, i naloži mu potrebno pravilo, dade ga ženi njegovoj, neućutno slaveći i blagodareći Boga.

Žitije Svetog oca Vasilija Velikog, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske
Prepodobni Justin Ćelijski

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here