Живот једне монашке заједнице

Поделите:

У жељи да сазнамо како изгледа један монашки дан,
запутили смо се у манастир Гргетег на Фрушкој гори

астанак монаштва крајем 3. века пресудно је утицао на обликовање устројства и верско-моралне дисциплине православне цркве, какву познајемо данас. Искрено покајање и непрестана молитва, упорно трагање за самопорицањем и анђеоским смирењем, уздигли су монахе међу најпоштованије делове православног свештенства. Још у Источном римском царству, каснијој Византији, где су манастири, можда, најстраственије доживљавани као непобедива утврђења и надахњујући светионици хришћанске вере, срочена су јасна, строга правила која уређују њихов свакодневни животни ритам.
Ова црквена пракса и данас је видљива у највећој фрушкогорској, женској монашкој заједници, окупљеној у манастиру Гргетегу, која броји 34 члана.

Јутро пре свитања

Народно предање везује Гргетег за сремачку династију Бранковића, тачније за Змаја Огњеног Вука и Гргура Бранковића, мада се он први пут јасно помиње тек у турском дефтеру из 1546. године. О сложеним духовним потребама надалеко чувене монашке заједнице, састављене од личности различитог образовања и занимања, стара се угледни настојатељ, архимандрит Доситеј Миљков, уз помоћ протосинђела Григорија Ивковића.
Слично нашој свакодневици, и манастирски дани деле се на обичне и празничне. Обичан монашки дан почиње веома рано, у четири сата ујутро, пре свега због личног молитвеног правила, обавезног за сваког члана ове заједнице.
Наредни сат монаси проводе у усредсређеној молитви или пажљивом читању псалтира или јеванђеља, што је и иначе њихова најважнија и најсветија дужност. На молитвену природу непрестаног служења Богу и ближњима упућује и дубока симболика њихових тамних одора. За разлику од мирских свештеника, чију спољашњост, такође, обележавају мантија и цилиндрична камилавка, монаси преко ње носе и пану, односно мртвачки покров, сведен на дуги, црни покривач за главу који свог носиоца увек опомиње на ништавност људског живота, као и на заветовано умирање за грешна задовољства овог света.

Степениште које из храма води до монашких келија, капеле, трпезарије и библиотеке.

Приликом монашења, односно примања схиме и неизоставног полагања три посебна завета – безбрачности, сиромаштва и послушности – сваки монах и монахиња на леђа стављају параман, мањи комад платна, спојен с дрвеним распећем на прсима, на коме су, око великог, извезеног крста, написане речи: „Ја ране Господа Исуса Христа на телу своме носим!” Овај једноставни и веома речити сажетак саме суштине хришћанског подвига чланови братства или сестринства непрекидно носе испод својих мантија.

Свечана манастирска трпезарија

Будући да се манастир Гргетег држи древног монашког Устава, у њему се сваког дана, од пет сати, служи литургија, која траје око два и по сата. Убрзо по завршеном јутарњем богослужењу, тачно у девет сати, звоно позива чланове заједнице на први оброк – ручак. Између две краће молитве, монахиње у тишини обедују, а дворе их, седмично биране, куварица и њена помоћница – трпезарка. Док оне постављају тањире, чаше и прибор, досипају храну или доносе и односе посуђе, једна од сестара, стојећи, гласно чита духовно корисно штиво, обично житија или поуке светитеља. Треба напоменути да се у Гргетегу, примерено вишевековном обичају, никада не једе месо, изузев рибљег, а и оно само празничним данима, као и да се, поред среде и петка, строго пости и понедељком. Као носиоци „анђеоског образа”, калуђери су дужни да се од мрсне хране уздржавају и на овај „анђелски дан”.

Свеноћно бдење

Када, након пола сата, очитана молитва означи крај скромног оброка, сестринство обавља своја послушања, односно разне послове по благослову свог духовног оца. Силан број дневних обавеза у великом манастиру, какав је Гргетег, веома би изненадио све оне који на таквим местима очекују неизмерну монотонију. Спремање следећег оброка за велики број особа, физички рад у башти, стакленику и пластенику, дежурства у храму Преноса моштију Светог оца Николаја или одржавање хигијене, само су делић свакодневног живота ове истакнуте светиње.
Тако протосинђел Григорије и мати Анатолија дежурају у канцеларији, мати Гликерија меси просфоре за литургију, мати Олимпијада чека посетиоце у продавници сувенира, мати Теодора води манастирску пекару, а у иконописачком атељеу стварају даровите и образоване сестре Арсенија и Нина. Неке од монахиња имају и додатне дужности, попут послушнице Ковиљке, некадашње лекарке, или мати Анатолије, медицинске сестре, од којих се очекује да својим професионалним вештинама олакшају могуће здравствене тегобе сестринства.

————————————–
КЊИЖНО БОГАТСТВО

У манастиру се чува раскошна библиотека, састављена од око 4000 наслова, а ових месеци се пуном паром ради на њеној каталогизацији, уз непроцењиву помоћ стручњака Градске библиотеке из Руме. Гргетешка књижница у првој половини 20. века била је позната по богатству и пробраности, поготово након управе ученог архимандрита Илариона Руварца (1832–1905), једног од утемељивача српске критичке историје, ректора Карловачке богословије и академика, који је само карловачкој Патријаршији, 1852. године, поклонио 2433 књиге, заједно са орманима и „његовим ретко лепим писаћим столом”, направљеним од исте храстовине од које је грађен и стари Орфелинов иконостас манастирске цркве. Његова даровитост може да се илуструје чињеницом да је, одликован својеврсним пустињачким особењаштвом, врло ретко напуштао монашку тишину, али је многе историографске проблеме ипак успевао сам да реши. Садашњи настојатељ, архимандрит Доситеј, као предани истраживач и детаљни познавалац црквене прошлости и семиотике, достојан је Руварчев наследник.
Када су монаси по завршетку Другог светског рата поново ушли у уништене и опљачкане фрушкогорске манастире, уз велики труд и жестоки отпор, почели су њихову свеопшту обнову. Упорна тежња за достизањем некадашњег сјаја манастира осети се и кроз пажљиво неговање неких важних, до сада углавном напуштених монашких обичаја. Протосинђел Григорије, који обавља и дужност манастирског библиотекара, по благослову настојатеља, бави се калиграфијом, без које су некада значајнији манастири били незамисливи. Преписао је петнаестак житија и других богослужбених књига, следећи естетске обрасце српских средњовековних рукописа и илуминација, насталих између 12. и 15. века.
—————

У подне се испред иконе Тројеручице чита акатист (молитва) Пресветој Богородици. Чита је монахиња дежурна у храму, а могу да јој присуствују и остале чланице сестринства. Као израз духовне повезаности са Светом Гором, у Гргетегу се, од 2002. године, чува копија иконе Богородице Тројеручице, чије присуство, по узору на манастир Хиландар, сестринство прославља свеноћним бдењима пред све празнике посвећене Мајци Божијој.
Време између акатиста и ручка у 15 сати испуњено је поновним извршавањем личног молитвеног правила, које одређује манастирски духовник и које не мора да буде исто за све чланове заједнице. Неко чита јеванђеље, неко псалтир, једна монахиња изговара Исусову молитву, а друга обавља метаније, покајање пропраћено земним поклонима. У међувремену, успевају да нађу прилику за одмор или испуњавање посебних занимања.
Тачно у 15 сати трпезарка звоном позива на други оброк. Обред манастирске вечере по свему је сличан ручку, изузев избора верске литературе. С обзиром на устаљени, византијски обичај да се црквени дан рачуна од претходне вечери, за трпезом се изговарају речи „Пролога” са поукама и детаљима из живота светитеља који ће сутра бити прослављан. Два сата касније почиње вечерње богослужење које, спојено са јутарњим, траје веома дуго, често и до 20 сати и 30 минута.   Напустивши храм, уморни монаси посвећују се себи, читају, одржавају личну хигијену и изговарају вечерње келијно правило. Коначно, сва светла се гасе у 22 сата и на Гргетег се спушта мирна, окрепљујућа ноћ.

Црвено слово у календару

Празнични дани, укључујући и недељу, умногоме су другачији. Сестринство устаје касније и одлази на литургију која почиње тек у девет сати. Пред складном иконостасном преградом од камена, вештачког мермера и метала, испуњеном иконама, које је, на такозваном енглеском платну, 1901. године израдио Урош Предић, многобројни верници учествују у Светој Тајни. У таквим приликама најубедљивије може да се сагледа велелепност и мистичност манастирског храма, обновљеног за време управе Илариона Руварца, а по нацртима архитекте Хермана Болеа.


Калиграфски рад оца Глигорија, препис ”Песме над песмама”.

Када ледени дани окују Фрушку гору, дугачка богослужења обављају се у топлом, зимском храму Преподобног Серафима Саровског, изграђеном поводом 2000. годишњице хришћанства. Пре тога окупљали су се у скученој капели, смештеној у црквеном торњу, пред малим иконостасом, који је 1911. године насликао познати карикатуриста Пјер Крижанић.
Примивши нафору, монахиње седају за свечану трпезу, на којој су послужени риба, салате, прилози, укусни колачи и други слаткиши. У трошним, рукописним књигама с приказом дневних црквених богослужења, поред прописа везаних за празничне дане, понегде је представљана и нацртана чаша с вином, као милостива опомена савесним настојатељима да, због неопходне утехе испосника, мало обогате уобичајен, оскудан режим исхране. По завршеном обеду, монахиње се одмарају, шетају, читају или разговарају с посетиоцима, док их звоно не позове на вечеру, у 15 сати. Ретку прилику да саме уреде своје слободно време, оне уживају и после, све до 22 сата, када се опет неумољиво гасе манастирска светла.

Аутор:

Срђан Ерцеган

Политикин забавник
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here