Зоран Ђуровић: Лажни духовници

Поделите:

Трулски Васељенски сабор је одржан 692. год. и донео је један канон против лажних духовника, а то правило јер и данас актуелно.

Кан. 42. За такозване пустињаке (ἐρημίτας), који у црним хаљинама и дугачком косом на глави, обилазе градове и мешају се са световним људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо: да ако хоће, пошто ошишају косу и прихвате изглед осталих монаха, сместе у манастир и међу братију уврсте; ако ли неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су сами себи и назив наденули (τὰς ἐπωνυμίας ἑαυτοῖς ἀνεπλάσαντο).

Послушајмо неке од древних тумача канона:

Зонара. Јер у давним временима било је неких који су се облачили у црну одећу и нису секли косу, већ су је остављали у облику таласа да им се спушта на груди и рамена. Да се отерају да живе у пустињи, одакле су и добили име и називају се пустињаци: јер име немају по чињеничном, већ су га лажно присвојили – и одећу и име себи су измислили.

У Словенској крмчији се помињу калуђери који су се облачили и у вреће, сакосе.

Валсамон. “Многе варалице народа обилазе градове у црном и с дугом косом, лицемерно рекламирајући свој пост и некупање, варају простији свет, и тако руже монашко звање. Неки од њих друже се с лаицима и женама, и на раскршћима стварају галаму својим ђавоиманим учењима, тобоже се моле за народ и проповедају покајање; други пак такви говоре да им је Бог рекао да изађу из пустиње у градове да би прорицали будуће догађаје, и бестидно простијим људима обећавају нека добра ради своје користи и добити”.

 

Дакле, црквено предање познаје ове лажне духовнике који заводе народ. Такви су у нас нпр. Никодим Богосављевић (који је рашчињен), монах Арсеније, Акакије изопштени из Цркве, као и Артемије и његови следбеници. Нажалост, имамо много оваквих још у СПЦ и они само изазивају смутњу проповедајући лажне, тј. ђаволске науке.

 

– Нота око одевања у историји СПЦ

Митрополит београдско-карловачки, Мојсије Петровић донео је одређене уредбе: Парохијски свештеници разликовали су се од монаха и по оделу. За разлику од монаха, који су се називали „чрнцима“ – црнорисцима, парохијски свештеници су називани белорисцима. Радослав Грујић мисли, да су овако називани због тога што су „носили светле боје одело, које се можда само по кроју разликовало од народног одела; а можда је често, као што је то било, па и данас још по где-где биће у Црној Гори, то одело сасвим слично било са народним оделом“. Герасим Зелић прича како је био изненађен када је, у децембру 1810., био дошао на своју дужност викара у Боку Которску и ту нашао скоро све свештенике обучене као и мирјани. „Јер, вели Зелић, када су ми почели долазити неки кнезови и поглавари са својим свештеницима, нијесам могао једнога од другога разликовати… Међу овима угледам једнога свештеника, познавајући га по аљина и по бради да је поп, и упитам оније кнезова, је ли јошт који поп с њима дошао, а они ми одговаре, да има ту с њима осам попова.“ На његов савет, да они као свештеници треба да се носе свештенички, „одговорили су ми они да је у њи обичај носити онаке аљине, и да немају за што купити љепшије и од друге боје“.

– Више о свему овоме у видео клипу:

Свештеник др Зоран Ђуровић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here