Пошто су се појавили неки духовни билдери, верујући који и планине померају, и шаљу у народ неодговорне поруке, даћу из Предања неке догађаје и мишљења Отаца, мада их ови, који су направљени од православног дијаманта, неће прихватити. Наиме, исти се нису осврнули на примере св. Горгоније, св. Бенедикта Нурсијског, св. Никодима Агиорита, а које сам изнео у Оболети од Причешћа.
Читаћемо из Житија које је саставио наш преподобни Јустин Поповић.
1) Први пример узимам из житија за 5. октобар, свештеномученика Дионисија, епископа Александријског (190-265).
„Међутим, и у Александрији су овог дивног страдалца Христовог очекивале нове туге, нове невоље, нове патње. После грађанског рата наступи љута глад, а за глађу чума (куга) која је харала и косила страховито. Свети Дионисије се с родитељском љубављу бринуо о свима патницима, како о хришћанима тако и о незнабошцима. Описујући невоље и патње житеља Александријске области за време чуме, он пише и ово: „Многи од наше браће, из превелике љубави, не марећи за свој живот, брину се један за другог, посећују болеснике, дворе их непрестано, лече их по Христу; они су добровољно умрли заједно са њима узимајући на себе њихова страдања, испирајући им ране предано. Многи од оних који су се тако трудили око болних и повратили им здравље, сами су умрли… И ова врста смрти из побожности и чврсте вере ни по чему није нижа од мучеништва. Они су рукама својим узимали тела светих и држали их на коленима, затварали им очи и уста, носили их на леђима као децу, намештали их, служили им, измивали их и облачили“.
Из овог драматичног описа видимо да су сви једнако умирали, и да су били свесни да се излажу смртној опасности ако опште са зараженима. Овај опис брутално руши тезу духовних билдера да: Ако верујем нећу се заразити у цркви или од светиње! Наиме, Дионисије вели да су свети умирали, а они су свакако имали вере, као што су веру имали и ови који су некима помогли да оздраве а и сами су умирали! Дакле, сами свеци су били извор заразе (не утолико што су свеци, него утолико што су смртни људи), као што су били свеци и ови који су им помагали, па и добровољно умирали. Такође примећујемо да су умирали и болесни. Према томе, јасно је да нема правила и да ништа у овим случајевима вера не помаже нити одмаже. Нигде у Дионисија не читамо ову сулуду тезу: Ако верујем нећу се заразити!
Запазити: лече их по Христу. Сигурно не по неким медицинским упутствима, него по одредби да бринемо о ближњем, а свакако се односи и на само причешћивање. Други закључак који се изводи против ових духовних билдера је да причешће није телесни лек и лек против сваке болести. Јер да јесте, цео свет би се данас обратио на православље, а и ови хришћани који су се причешћивали, уредно су умирали. То не значи да није било чудесних оздрављења причешћем, али је то ипак ретко и служи за грејање вере у људи.
Данас се не би могло поздравити ово понашање хришћана које Дионисије описује, јер имамо и проблем што ниси само ти који ћеш умрети, него можеш да заразиш и своју породицу. Зато су данашње мере боље. То не значи да се не примичеш нпр., својој жени ако се заразила. Треба помагати, али по препорукама лекара.
2) Октобар 18, св. Петар Први Цетињски, Чудотворац (1748-1830)
Јустин пише: „Учио је народ и како да се чува и од болести, особито од куге и колере, које су неколико пута оставиле пустош иза себе у Црној Гори за време његовог архијерејства.
Старост му је долазила, ноге побољевале од великог труда и подвига а невоље и бриге се умножавале и смењивале једна другу. Када је куга прошла, молио је ћесареве власти да отворе градове да народ не умре од глади, и чекао нову глад која се догодила 1822. године и за коју сам Светитељ пише: Ја сам много гладнијех година запазио, но оваквих није било нигда у моје вријеме“.
Учио је народ и како да се чува и од болести, а не да напуне цркве и да се причешћују! Петар их је учио као лекар, мада није негирао Божију помоћ. Видимо да је био и карантин, а он се нигде не буни против тога, него само моли, по проласку болести. да се градови отворе. Питам духовне билдере: Ако је Петар био светац, а свакако јесте, како да је Бог слао на његов народ кугу, колеру и глад? Није ли се он молио за тај народ, а уз то био и чудотворац? Наравно да јесте. Потпуно је депласиран модел, односно флоскула, да народ страда зато што је безбожан. То је старозаветна ретрибуцијска логика, по којој ако се понашаш добро, Бог ће ти добро и наградити.
Ни самом Петру нису вера или причешће помогли да не обољева. Лек бесмртности је за другу бесмртност, не за телесну. Такође не налазимо у њега рецепт: Ако верујем нећу се заразити!
3) Октобар 26, Великомученик Димитрије Солунски, Мироточиви (III век, †306)
„Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева Авари затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихово тражење. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да узму Солун… Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет, те тако веома смањила број Солунских житеља; а непријатељска војска, која је ишла на Солун, износила је око сто хиљада људи… Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише“.
Видимо да Димитрије не спаси град од куге. Сада би неко питао: Зар није било боље да пре замоли Бога да куге не буде, а не да она десеткује солуњане па да треба нека интервенција Одозго? Такође, ако је убити грех, како то да сам светац долази и убија човека? – То су питања на која немамо одговоре, осим ако нисмо духовни билдери. Једноставно постоји природни ток ствари, али и натприродни који ретко интервенише, но често у складу са самом природом. Опет не стоји да су солуњани били неки велики грешници (грешност је константа у људском роду и историји), па су заслужили кугу, јер да је тако, онда их Бог не би спасао после од непријатеља.
4) Новембар 17, св. Григорије Чудотворац, епископ Неокесаријски (213-270)
„У граду се… светковаше неки свенародни празник у част једног месног божанства… У време празника позориште је бивало препуно народа; сви су се отимали да буду што ближе позоришној бини, желећи да боље виде и чују. Од тога се стварала силна галама и неред, услед чега су сви викали к празнованом божанству да им обезбеди место. „Зевсе, – викали су незнабошци, – дај нам место!“ Чувши ову неразумну молитву, свети Григорије посла једног свог службеника да им каже да ће им ускоро бити дат већи простор но што они ишту. Ове његове речи показаше се као тужна пресуда: одмах за овим свенародним празником у граду се појави и рашири убиствена куга, плач замени веселе песме, весеље се претвори у жалост и несрећу… Појавивши се у граду болест се рашири брже но што се могло очекивати: она опустошаваше домове као пожар, те се храмови напунише заражених кугом који су бежали тамо у нади на исцељење; око извора, студенаца и бунара тискаху се беспомоћни болесници, морени жеђу; али ни вода не беше у стању да угаси болесничку ватру. Многи су сами одлазили на гробља, пошто оно што преостаде живих не беше довољно да посахрањује мртве… Из свега тога свима би јасно: да је пакосни демон испунио њихову молбу – преко болести пружио им је злосрећни простор. Стога се сви они обратише светом Григорију са молбом: да ширење смртоносне заразе заустави силом проповеданог њиме Бога… И чим би се претеча куге, онај привид, појавио пред неким домом, домаћима је остајало једно средство спасења: да у дом уђе свети Григорије и молитвом својом одагна болест. А када се глас о томе брзо пронесе по граду од оних који се на тај начин први спасоше од куге, онда сви оставише чему су дотле прибегавали ради избављења од куге: прорицалишта, очишћавања, борављења у идолским храмовима, и сваки се стараше да великог светитеља уведе у свој дом ради избављења своје породице од помора. А награда светитељу од оних које он избављаше од куге беше спасење душа њихових, пошто они на тај начин очигледно уверени у силу светитељеве вере, приступаху Господу Христу и примаху свето крштење. Када на такав начин би обелодањена заблуда идолопоклонства, сви се обратише ка Христу: једни, приведени к истини избављењем од болести, а други – прибегнувши к вери у Христа као предохрањивом леку од куге“.
Видимо да је људска свест непоправљива: Трчи се у храм као свето место, не би ли се спасао. Проблем је што су ова окупљања само подспешила ширење заразе. Григорије, Просветитељ Неокесарије је сведочио Христа, па се једни обратише Христу као Лекару, док други из страха (и данас у Цркви имамо: робове, најамнике и синове). Духовни билдери би рекли да су то били пагански храмови, но, скрећем им пажњу, да су александријски хришћани ишли у праве храмове, како писа Дионисије, али умираху једнако.
Не улазим у историчност описа, јер ово житије је писао св. Григорије Ниски у пропагандне сврхе, али је порука јасна: Исус је истинити Бог и Лекар (Спаситељ).
5) Јун 14, Преподобни Нифонт Атонски (око 1315, † 1411)
„У то време у лаври се појави куга, и мноштво братије постаде њена жртва, те игуман би принуђен да позове светог Нифонта у лавру, да врши божанствена богослужења. И он проведе три године у овом светом послу.
Након много година после тога, у Светој Гори се опет појави куга, и послушник преподобног Нифонта Гаврило смртно се разболе. Тада још беше у животу Гаврилов отац Доситеј, који неутешно плакаше за њим. Свети Нифонт га тешаше и говораше: Не плачи, брате, син твој, због послушања мојој недостојности, неће сада умрети. – Потом, окренувши се на исток, помоли се тајно к свемилостивом Богу, и болник устаде са самртног одра славећи Бога. Затим, разговарајући са присутнима, рече: Ето, брат наш, помоћу Божјом, оздрави, а ја ћу у току Петрова поста умрети“. Тако и би: причести се у суботу и у недељу умре.
Питам духовне билдере: Ако је Света Гора света, како да их куга убија? Такође се нигде не види да им је куга дошла због безбоштва. Једноставно се помиње као природна пошаст, а младић оздрави не од причешћа но по молитви Нифонтовој. Такође, Нифонт се причести и умре. Још је рекао монасима у недељу ујутро да једу да би имали снаге да му ископају гроб у који је после легао. Приметити и да је Нифонт био чудотворац, али се помиње да је само једнога исцелио, и то да га не би имао на души.
6) Јун 2, Новомученик Константин Атонски
„У то исто време у Смирни беснијаше силна куга. Бојећи се заразе, Константин са своја два друга хришћанина, које је братски волео, оде у цркву светог великомученика Георгија, верујући да ће тамо бити спасени и од заразе и од смрти. И стварно, вера их спасе од смрти: али, на жалост, лукави враг улови јадног Константина те он паде у блуд. После пада у блуд он више не осећаше у своме срцу пређашњу топлину, него се место ње појави нека хладноћа и пустота, које ипак не потрајаше дуго. Јер човекољубиви Бог не остави свога изабраника него му пружи руку помоћи, те несрећни младић брзо дође к себи… А да се по други пут не би занео и пао у сладострашће, он, не казавши никоме, отпутова у Свету Гору Атонску“.
Константин је имао веру, како каже писац житија, и њоме се спасио прибегавши цркви св. Георгија, али га вера не спаси и од блуда. А блуд је свакако слабији од смрти. Опет се показује да нема правила и да се Бог игра са људима. Можда се Константин погордио и Бог га зато пустио да падне? Не знамо шта је посреди, то знају само ови протагонисти, Бог и Константин и особа са којом је овај зблудио.
7) Децембар 20, Св. Јован Кронштатски Чудотворац (1829-1908)
„Поред дара исцељивања болесника, отац Јован имао је од Бога и власт над епидемијама заразних болести и стихијама природе.
Тако је својом молитвом сузбио епидемију колере у јеврејском насељу у граду Новомосковску, затим помор стоке у Новгородској губернији…
Свештеници су му сваког дана доносили свето причешће. 18. децембра почео је повремено да губи свест, што је био знак да је крај близу. Ипак, причестио се овог и следећег дана. Видећи да смрт сваког часа може да наступи, свештеници поране и у освит 20. децембра, још за ноћи, одслуже свету Литургију и причесте га. После причешћа, он у 7 часова и 40 минута мирно оде ка Господу у осамдесетој години живота“.
Видимо да Јован чини чуда код Јевреја, и над стоком. Да ли би иста чуда могао чинити над духовним билдерима, нисам сигуран… Заустављање болести није било правоверје Јевреја или стоке, јер стока не верује, него знак вере Кронштатског. Видимо пак и да грешност није узрок ове пошасти, јер стока не греши, а не можемо Јевреје качити на стуб срама, мада ово чудо добија на значају када знамо да су у Русији Јевреји гледани са подозрењем, а често и гоњени. Паметном би све ово било довољно да разуме величину божанског промисла, који превазилази сваки магијски однос или функционише у категоријама људске моралности. Опет се поставља питање, што Јован не спаси све? Зато што је Бог тако устројио овај свет.
И опет, паки, паки, Јован се причестио и умро је. Свакако да га причешће није убило, него је васкрсао у свом Господу. У том Леку бесмртности.
8) Децембар 13, Преподобни Герман Аљаски, Чудотворац и Просветитељ Америке (†1837)
„На лађама из Сједињених Америчких Држава пренета је била на острво Ситка, а одатле на острво Кадјак, епидемија заразне, смртоносне болести, или ране. Болест је почињала ватром, силном кијавицом и гушењем, и завршавала се пробадањима: за три дана човек је умирао. Није било на острву ни доктора ни лекова. Болест, разливајући се по насељу, брзо је захватала и околину; она је деловала на све, чак и на одојчад. Смртност је била веома велика, тако да кроз три дана није имао ко да копа гробове, – и тела су лежала незакопана. „Ја“, говори очевидац, „не могу да замислим ништа тужније ни ужасније од тог призора, којим сам био поражен, посетивши алеутско насеље! То је велика шупа, или касарна, с палачама, у којој живе Алеути са својим породицама. У једној таквој шупи смештало се до сто људи. Овде једни већ умрли, укочени леже поред живих; други су умирали: стењање и вапаји, који раздиру душу! Ја сам видео мајке већ умрле, по чијим хладним телима је пузало гладно дете, узалудно с вриском тражећи себи храну… Крвљу се купало срце од жалости! Изгледа, ако би неко могао верно кичицом да прикаже сав ужас те тужне слике, – он би и у најокорелијој души побудио страх од смрти. За сво време те грозне болести, која је трајала, с повременим јењавањем, цео месец, отац Герман, не штедећи себе, неуморно је посећивао болесне, саветовао их да трпе, да се моле, да се кају, или их је припремао за смрт… „После смрти моје“, говорио је отац Герман, „биће епидемија и помреће од ње много људи, и Руси ће ујединити Алеуте“. Стварно, изгледа пола године по његовом упокојењу, наступиле су богиње; смртност је била страховита; у Америци у појединим насељима остало је у животу свега по неколико људи. То је побудило колонијалну управу да уједини Алеуте: тада од двадесет насеља образовало се само седам. „Иако ће проћи много времена од моје смрти“, говорио је отац Герман својим ученицима, „но мене неће заборавити, и места мога живљења неће бити пусто: сличан мени монах, бежећи од славе људске, доћи ће и живеће на Јеловом, – и Јелово неће бити без људи“!…
„Када умрем“, говорио је старац својим ученицима, „сахраните ме поред оца Јоасафа. Сахраните ви мене сами, јер свештеника не можете дочекати. Тело моје немојте купати, положите га на даску, скрстите руке на груди, увијте ме у мантију и њеним крајевима покрите моје лице а камилавком главу. Ако неко пожели да се опрости са мном, нека целује крст; лице моје никоме не показујте“.
Факат је да Чудотворац ништа није могао да уради против ове епидемије. Није запоставио болеснике: саветовао их је да трпе, да се моле, да се кају, или их је припремао за смрт. Не помињу се исцелења причешћем или да их је нагонио у цркву. Но, на хришћанске врлине их је саветовао, мада је вероватно делио причешће за болесне. Да пак целивају само крст и да га не купају је вероватно упозорио због опасности од контаминације.
9) Август 25, св. Мина, патријарх Цариградски (патријарх 13 март 536-24 август 552) и новембар 14, св. Јустинијан I, цар Византијски (483-565)
Немам шта да цитирам, јер хагиографи ни слова не написаше о губи која је опустошила Константинопољ за време ова два свеца! Превише је саблажњиво, и слабо се уклапа са чињеницом да и на световном и на духовном престолу седе свеци! Зато се у њиховим житијима, па ни код Јустина Поповића, не помиње куга. Реч је пак о пандемији, ткз. Јустинијановој куги, која је побила пола тадашњег света, а у Константинопољу 66 % становништва, у току 541-542 године, а 544 је достигла врхунац, када је у Константинопољу свакодневно умирало 5-10 хиљада људи! И то се све дешавало са свецима на престолима, и православним храмовима и светим причешћем. Само ови духовни билдери могу да кажу да је куга утукла невернике… Наиме, у календару имамо много светаца који су тада умрли од куге.
10) Август 31, свештеномученик Кипријан, епископ Картагински (210-258)
„Након мало времена потом појави се куга, која стаде немилосрдно косити и хришћане и незнабошце, и хараше у свакој покрајини, у сваком граду и скоро у свакој породици. И када многи почеше бежати, нарочито незнабошци, свети Кипријан, као пастир добри остаде усред својих оваца, увек готов да душу своју положи с њима. И када мноштво лешева лежаху непогребени, свети Кипријан их сам погребаваше, а и друге на то побуђиваше. При томе он погребаваше не само тела хришћана него и тела идолопоклоника, и друге учаше да милосрђе указују и непријатељима својим, па ће бити синови Оца небескога“.
Просвећујуће је што чак и радикални Кипријан Картагински је био толико расудљив да је схватао да је разлика између хришћана и пагана у духу, а телесно сви једнако деле својства људске природе, па су по томе и хришћани подложни болестима, наводи познати историчар, Драгољуб Марјановић. Дакле, ако дођеш у контакт са болешлу, заразићеш се и умрећеш, али је битно какав си духом и вером. То је изнео у књизи (кратком тексту) О смртности, VIII: „Истина, неке смућује чињеница да сила ове пошасти напада једнако наше људе као и пагане, као да је хришћанин и поверовао ради тога да га се болести не дотичу и да је, уживајући у временској срећи, ослобођен од сваке болести!, а не да је онај овде који трпи све негативне ствари и да је одређен за будућу радост. Неке узнемирава што нам је ова смртност заједничка са другима; па ипак, шта постоји на овом свету што нам није заједничко са другима, све док ово наше тело битише, по закону нашег првог рођења, које је заједничко нама и њима? Све док смо овде у свету, ми смо повезани са људским родом по телесној једнакости, али смо раздвојени духом. Стога, све док ово распадљиво не постане нераспадљиво, а овo смртнo не прими бесмртност (1 Кор 15, 53), и док нас Дух не одведе Богу Оцу, до тог времена ће сви недостаци нашег тела бити заједнички с људским родом“.
Закључна разматрања
Текст сам писао имајући у виду духовне билдере, наше талибане или фидеисте, који се хвале својом вером, а не би могли њиме да помере ни један лист хартије, а камо ли планине, или пак да зауставе епидемије. Крајње је неодговоран њихов став да се иде у цркве и да се причешћује без обзира на епидемију, јер тиме угрожавају туђе животе.
Из ових неколико примера смо видели да Причешће није магични лек, него је лек и душе и тела, али је оно првенствено Господ који води ка свом Царству Небеском. Сами елементи Причешћа су материјални, па и ако освећени, они су као и свеци у телу пропадљиви и подложни болестима по својој природи. Једноставно, овај свет је пропадљив, као и људи који га настањују, па макар и били свеци. Свето се стидљиво пројављује, скрива се и не чини чуда као неки мађионичар. По Јовановом Јеванђељу се говори не о чудима него о знамењима. Знак указује на Христа као Спаситеља, а не некаквог мага. Из наведених примера смо видели да се зараза уредно преноси и преко светих објеката и светих људи.
Имамо затим и људе који су имуни, или здрави преноситељи вируса, али имамо и ретке случајеве чудесних исцелења, а који су опет указатељи на Христа. Мање зло је кад неко умисли да може да лети, и скочи са 5ог спрата, него кад такав дође у храм, а заражен вирусом, и изљуби и двери и иконе и руке свештеника. Те бих упоредио са онима који добију сиду и онда гледају да имају сексуалних односа са што више особа, јер што само да он пати и умре?
Треба послушати одредбе световних власти око сузбијања ове пошасти, мада су најрадикалније ове о забрани богослужења, тако да је Папа реаговао и отворио цркве у Риму, мада не и у Италији, али уз све могуће здравствене мере. Јер Црква не може да се затвори за вернике, односно да их одбије. Но, мере су ригорозне. У дијецези Албано, где ја служим, нема литургија, а свештеници иду колима, мегафоном позивају људе на молитву, окупљају их тако, али не да праве скупове, а шаљу се ђакони или презвитери да носе причешће потребитима.
Хвалим Господа што је Руска Црква већ издала здраворазумско саопштење где се предузимају мере против заразе. Нема више једне кашичице која није стерилисана. Тиме се могућност заразе своди на минимум, служба и молитва остају, јер нам се Господ не може отети, мада он спашава чак и оне који се никад нису причестили, нити гледа на квантитет причешћивања или колико си престајао у цркви. Сасвим је јасно из ове одлуке РПЦ да се причешће може контаминирати, о чему сам писао, па су ме духовни билдери напали за безбоштво, а тај став је сасвим у складу са примерима које сам навео из Предања.
Надам се да ће и у СПЦ брзо да се размотри алтернативни начин причешћивања, јер сам начин причешћивања није догматско питање, али ни канонско, јер свака Црква може да га мења без Васељенског сабора. Ниједан канон не прописује причешћивање кашичицом, а иако има назнака да се кашичица користила у 9. веку, сасвим сигурно је први помен употребе кашичице за причешћивање лаика тек у 11. веку. Ако је Исус могао да причести апостоле без кашичице, можемо ваљда и ми.
Прилог – из упутства РПЦ о причешћивању за време коронавируса
Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%.
Свештеник Зоран Ђуровић
