Сава створио Русима обавештајну службу

Ко је био познати Херцеговац, чувени гроф Владиславић Рагузински, саветник руских царева. Духовним спонама везан за српство.Покушао да, уз помоћ Петра Великог ослободи православни Балкан

ПРИЧА је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављују се, нормално, и сабље, одсечене главе на огњишту, крв која гаси ватру, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек, који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград – Русија – Венеција – Русија.

О главној личности ове приче зна се, према једном извору, да је рођена у Фочи. Према другом, у Попову, па потом у Јасеники, па у Гацку, а појављују се неке тврдње да је из Житомислића. Значи – човек ту негде, из околине. Живео је у време када се стално ратовало с поводом или без њега. Сви су тврдили пазар и хтели да се бију, по принципу „држи ме, убићу га“, а истовремено су покушавали да за преговарачким столовима извуку што већу корист. У игри на политичком терену били су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина, Црна Гора и хајдуци, Русија и између свих њих, политички прелакирани, талентовани Дубровчани.

Тај наш човек „ту негде из околине“ је Сава Владиславић, а потом гроф Сава Владиславић, с много министарских и саветничких функција. Ова веласкезовска херцеговачка фигура је или стварно била шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или човек који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.

САВА Владиславић рођен је 1664, додуше, постоје документа из којих би се могло наслутити да је рођен и шест година касније, 1670. Потиче из лозе Владиславића, за коју се са сигурношћу зна да је била угледна властелинска породица, као и да су Турци разорили њена имања. Предање каже да су једне ноћи или једног јутра бегови Ченгићи стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца даље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца Владиславић, и разорили им огњиште. Део породице бежи за Црну Гору, а други у Русију. Предање даље каже како неки муслиман из породице Звиздић из Гацка преводи у Дубровник Савиног оца Луку, угледног трговца. Постоје назнаке да се Сава, поред Дубровника, школовао и у Венецији.

Јован Дучић, наш познати песник и дипломата, тврди да се Сава Владиславић у Дубровнику, 1687. године, виђао и дружио с највећом властелом. У том периоду, када се у Дубровнику осипало становништво, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава с крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, „који увек добија чак и када јачи од њега губе“.

Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, и са собом носи нова искуства – образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме – Рагузински, узето највероватније по старом имену Дубровника – Рагуза. У Цариграду успоставља везе с руским посланством, које Саву лансира директно до грофа (титулу је добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I), до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу игра Савин ментор, загонетна и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.

ТЕМЕЉ Троицкосав, данашња Кјахта, почетком прошлог века

РУСКИ цар Петар Велики владао је 43 године, од чега само 16 месеци у миру. Због заслуга у руским ратовима са Шведском и Турском, после успешних мисија у Цариграду, Риму и Венецији, те због великих дипломатско-

-обавештајних успеха у Кини, Сава Владиславић сматран је једном од најзнаменитијих личности Русије тог времена.

Одсуство из домовине није значило да је заборавио ко је и шта је. Био је духовним спонама везан за Српство. То се види из покушаја да, уз помоћ Петра Великог, ослободи Српство и православни Балкан. Види се и у херцеговачким манастирима, у којима се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије. На тим књигама често је стајала и својеручна посвета са Савиним потписом: гроф илирски Сава Владиславић. Такве поклоне, како пише Јован Дучић, слао је манастиру Пиви, манастиру Житомислићу, цркви на Топлој код Херцег Новог и цркви у Рисну. Народне песме, према Дучићевом казивању, опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као миљеника Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина. Био је први у Русији који је покренуо такозвано источно питање, које је у следећа два века било једно од најважнијих у европској политици.

ПОСТАВЉАЊЕМ за главног саветника царевог у источним питањима, Сава је Петра Великог довео у директну везу с владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, с владиком Данилом, књазом Црне Горе, и са Дубровачком републиком.

Када је почетком XVIII века прешао из Цариграда у Москву, са собом је понео рукопис „Проучавање пута Црним морем до Москве“, са детаљним описом лука, гарнизона, њиховог наоружања, поморских база и са осталим подацима обавештајног карактера. Обавештајна мрежа у црноморском региону у то време је за Русију била од изузетне важности. И Сава добија задатак од цара да организује широку обавештајну мрежу и по целој Европи. То ће у више наврата помоћи Русији да однесе победу у ратовима који ће уследити, као што је то било у чувеној бици код Полтаве 1709. године, када је поражен шведски краљ Карло Дванаести.

ВАЖНА црта Владиславићевог дипломатског метода било је његово познавање људи и њихових нарави: Турака, Италијана, Кинеза и самих Руса. Главни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици, коју Дучић сматра херцеговачком цртом српског карактера. Сава Владиславић писао је и преводио. Превео је са италијанског „Историју Словена“, дело попа Мавра Орбинија.

ПОЧИВАЛИШТЕ Лавра Александра Невског у којој је сахрањен Владиславић

Смрт Петра Првог Великог (1725) није много пољуљала утицај Саве Владиславића у Русији. Напротив. Нова царица Катарина Прва послала га је у Кину као специјалног амбасадора са задатком да са овом многољудном земљом коначно утврди границу дугачку око шест хиљада километара. И ту је показао несвакидашње дипломатско умеће, о чему, поред осталог, сведочи и његов рукопис намењен руском двору под насловом „Тајни извештаји о сили и ситуацији кинеског царства“.

ПОСЛЕ две године успева да склопи споразум о разграничењу и трговини између два велика царства, познат као Кјахтински уговор. Споразумом је дефинисана граница између две земље у дужини од 6.000 километара, а Русији је омогућено да тргује у Пекингу. Овим уговором омогућен је рад Руске духовне мисије у Пекингу.

После потписивања Кјахтинског уговора, Сава Рагузински је положио први камен темељац, на граници Русије и Монголије, града Троицкосавск (данашње Кјахте), који је био прво руско насеље на „путу чаја“. Ту је Владиславић подигао и цркву посвећену Светом Сави Српском Немањићу. Кроз Кјахту је пролазио „велики пут чаја“, захваљујући коме је она читаво столеће снабдевала чајем целу Русију и имала монопол на продају чаја у Европи.

По повратку из ове мисије царица Катарина поклонила је Сави дворац своје мајке, који је данас једна од зграда чувеног музеја Ермитаж у Санкт Петербургу, и доделила му Орден Александра Невског. И она ће га, као и Петар Велики, унапредити у „тајног саветника“.

На једном од својих боравака у Венецији, када је имао педесет година, Владиславић се оженио двадесетдвогодишњом Вергилијом Тревизан, из једне од најугледнијих венецијанских патрицијских породица, која је дала чак и једног дужда.

Сава Владиславић умро је 17. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке, монахиње Теофилије и три кћери, у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду.

ПОШТОВАЊЕ Један од споменика грофу Рагузинском у Русији

ПУШКИН И ВЕНЕРА ИЗ ТАУРИДЕ

СТАЛНО је био у покрету, пропутовао је готово целу Европу и Средоземље. Са једног путовања, између 1705. и 1710. године, Сава је довео са собом осмогодишњег дечака из Етиопије којег је купио на пијаци робова, највероватније у Турској. Малог Етиопљанина је даривао Петру Великом, који се веома обрадовао поклону и наредио да се дечак крсти, а сам цар му је био кум и дао му је своје име по оцу – Ибрахим Петрович Ханибал. Ибрахим Петрович је имао шесторо деце, а 1799. му се родио праунук, велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин.

После преговора у Риму са римским папом Климентом Тринаестим, где је заступао интересе Руске империје, Сава Рагузински је донео у Русију статуу Афродите – Венере из Тауриде (у Русији позната као Венера тауријска). То је у Русији била прва античка статуа наге жене (која потиче из 3. века пре нове ере), а данас се налази у Ермитажу и сматра се најчувенијим експонентом.

Иван Миладиновић