– Поезија бола и страдања је мој унутрашњи живот, и она није дефетистичка. – Још у основној школи знао сам Његошев „Горски вијенац напамет“, каже песник. Поред других награда од рашко-призренске Епархије добио је највеће епископско признање – Повељу за оданост вери и православљу.
-Ранко Ђиновић брани светињу Косова молитвама и тужиљкама, а косовску светињу не чине само цркве и манастири него свака влат оне крваве траве. У молитвама и тужиљкама за Косовом нема места никаквој лажи и ни једној речи без угледа и значаја. Ово слово Матије Бећковића о поезији песника изгнаника са Косова и Метохије, Ранка Ђиновића, најбоља је његова биографија. Ипак, за овај интервју приштинском „Јединству“ неколико уводних речи о овом песнику. Ранко Ђиновић је рођен 1962. године у Ратковцу код Ораховца. Од своје шесте године до 14. јуна 1999. године живео је у Ђаковици. Економиста је по струци, песник по вокацији. Бавио се културом дуги низ година. Био је запослен у Дому армије у Ђаковици. Радио је и у Сутомору. Учесник је рата на Косову и Метохији 1999. године. За своју поезију добио је више значајних награда: Кондир Косовке девојке, Лазар Вучковић, Григорије Божовић, Повеља Песничко успеније, Лазар Кујунџић. Од рашко-призренске Епархије добио је највеће епископско признање – Повељу за оданост вери и православљу. Песме су му превођене на руски, белоруски, грчки, пољски, италијански, француски и друге језике. Члан је Књижевног друштва Косова и Метохије, Удружења књижевника Србије и Удружења писаца Републике Српске. Данас као изгнаник живи и ствара у Београду. Реците нам нешто о раду у Дому културе док сте живели у Ђаковици и о изгнанству 1999. године?
-Организовао сам бројне културне акције радећи у Дому културе у Ђаковици. Бавио сам се националним радом и то је било још пре појаве Слободана Милошевића. Због тог националног деловања био сам хапшен од тадашње војне безбедности СФРЈ. Провео сам три дана у Скопљу у притвору зато што сам на тим скуповима говорио: „Југославија је гробница српског народа“. Имао сам и много сукоба са албанским сепаратистима чији је центар тада био у Ђаковици. Том приликом када сам био у притвору у Скопљу много ми је помогао капетан тадашњег КОС-а (контраобавештајна служба) Стеван Ђуровић. Из Ђаковице сам са породицом протеран 14. Јуна 1999. године. Супруга је била у другом стању и очекивали смо бебу. У таквој ситуацији гледали смо како заједно са тенковима улазе НАТО – војници и припадници УЧК-а. Ни тада нисам помишљао да напустим Ђаковицу. Пресудну улогу да ипак кренем са породицом имао је мој млађи брат Рајо. Он ми је рекао: „Ја их водим, а ти остани“. То ме освестило и ја сам схвато да се изгону не могу одупрети. Касније се испоставило да су сви Срби (77) убијени на зверски начин после доласка НАТО-а, а било је жртава и после рата. Моја породица, супруга и ја смо кренули тог 14. јуна 1999. године за Краљево. Већ сутрадан супруга се породила. Добили смо ђерку. Њен порођај је изазван и великим стресом, али је све прошло како ваља. Радовали смо се детету али у таквим условима постојала је сенка која нас је пратила… Вашу поезију више пута промовисао је Матија Бећковић. Који су наслови ваших збирки?
-Објавио сам књиге „Метох у пламену“, „Молебан“, „Признај да си невин“ која је настала 1999., „Крстопоље“, „Дечански бруј“. Аутор сам и драмског текста „Метох и ја“ и документарног филма „Универзум бола“ о страдању Срба на Косову и Метохији од 1998 – 2007. године. Две најновије збирке поезије које сам објавио су: „Са неба се све познаје“ и збирка љубавне поезије „Ноћас госпо моја“. Осим две моје књиге које је објавило „Хвосно“, све друго објавило ми је приштинско „Јединство“.
Колико вас је породица градила као песника, када сте и како почели да пишете поезију?
-У седмом разреду основне школе знао сам напамет Његошев „Горски вијенац“. Растао сам у вишечланој продици. Имао сам девет стричева, и редовно смо се окупљали. На тим породичним скуповима, о празницима, слушао сам њихове приче које су имале историјски карактер. Рано сам почео да пишем о Скадру, Цетињу, Метохији… Као младом песнику много ми је помогла Даринка Јеврић. Међутим, прву песму ми је објавио Матија Бећковић у Књижевном новинама, а у Стремљењима, часопису за књижевност, уметност и културу, приштинске новинско-издавачке куће „Јединства“, помогли су ми песници Радослав Златановић и Радомир Стојановић. Интересантно је да се у мојој збирци „Метох у пламену“ налазе стихови који наговештавају наш изгон. Има један катрен који нам се нажалост и десио. Овако гласи: /Прогнани на почетку/ шта бићемо на крају/ музеј за врсту ријетку/ у своме завичају/. Збирка „Молебан“ посвећена је центрима наше духовности. Истовремено кроз песму пратим и страдање сопственог народа на простору Старе Србије. Ваше стваралаштво је натољено болом и човековом потребом да ту бол изрази и исцеди из себе?
-Поезија бола и страдања је мој унутрашњи живот, и она није дефетистичка већ сведочанска и васкрсла. Ђаквица је била мали град са малим бројем Срба. Могу да кажем да су ми најлепше песме остале ненаписане… Оне су ми долазиле у путу са Косова према Београду увек када сам се враћао са неког догађаја од културног значаја који се и данас дешавају. Дугачак је пут од мисли до руке која их ставља на папир, тако да данас чешће користим савремене информационе технологије ради брзог преноса мисли и стихова, путем диктафона… У мени никада неће престати да живи мисао Црњанског „Има сеоба, смрти нема“. А ја у својој поезији кажем: / Хвала Богу да смрт не постоји/ но са земље, небу пресељење/ Земаљско се у пролазно броји/ а на небу заувек Сретење/. Мој начин писања је мој унутрашњи рефлекс страдања српских земаља. Поезију не пишем свакодневно јер нисам професионални књижевник него песник, и стихови се рађају у зависности од надахнућа, нарочито током ноћи. Осим породице и пријатеља у Београду ме чини срећним још само поезија. Аутор сте документарног филма „ Универзум бола“: О чему говори филм, где је све приказан и на какав је одјек наишао?
-Филм „Универзум бола“ говори о страдању Срба на Косову и Метохији од старне УЧК-а терориста и НАТО агресора у периоду од 1998 – 2007. године. Имао сам велику подршку породице. Филм је приказан у Краљеву, Грачаници, Смедереву, Београду, Врњачкој Бањи, Шапцу, Ваљеву, Подгорици, Требињу, Бањалуци, Прагу … Наишао сам на разумевање пријатеља који су филм бесплатно монтирали. Зашто свет нема довољно слуха за егзодус Срба са Косова и Метохије?
-Део међународне заједнице је задњих година вешто лобирао и припремао отцепљење Косова и Метохије од Србије. То је бизнис једног дела међународне заједнице предвођен Сједињеним Америчким Државама и Великом Британијом, што се и данас наставља и ако они врло добро знају да је Косово наше. У питању су финансијски интереси. Косово и Метохија је гротло криминала. Реците нам нешто и о новој збирци поезије „Ноћас госпо моја“ у којој певате о својој љубави, о својој супрузи, о браку какав би требао да буде? -Нас је љубав одржала у свим олујама и бурама. И ту је посебну улогу одграло бдење моје супруге над нама. Имамо две кћери и живимо нормално и тихо, без претераних амбиција. Задржали смо традиционалну православну породицу, држимо се Божијих заповести. Не постоји идеалан брак, али ту мора љубав да победи сваку сујету и его и онда породица и деца остају чиста, продуховљена и спремна за живот.
Легенда: Ранко Ђиновић Славица Ђукић
