Имајући на уму, да су се извесни „српски“ комунисти, интернационалисти, глобалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, који су за време Брозове крваве диктатуре продали капиталистичком западу као „екoномски вишак вредности“ преко два милиона несрећних и обесправљених Срба нарочито били окомили на српска свештена лица као проповеднике вере Христове, што чине и данас као последњи остаци бољшевизма и комунизма у Европи. У списку српских православних свештеника, које су „српски“ комунисти интернационалисти стрељали и поклали у токи Другог светског рата налази се један митрополит и преко 130 српских свештеника новомученика.
У овом контексту, поменули бисмо чланак Милована Ђиласа, који је објављен у немачком листу Франкфуртер алгемајне цајтунг (Frankfurter Allgemeine Zeitung) од 26. априла 1975. године о цркви св. Марије у Будви, која је за време интермариумске, великохрватске, робовласничке и расистичке антисрбске владавине контрареволуционарних и реакционарних трулих буржоаских Брозових НАТО- комуниста-троцкиста претворена у јавни нужник. Чланак је са српског језика превела на немачки језик Доротеа Разумовски, супруга дописника овог листа у Београду.
Међутим, Ђиласов чланак је објављен и на српском језику у Американском Србобрану од 16. маја 1975. године под насловом „Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа “, где између осталог стоји:
„Почетком октобра 1974. налазио сам се у близини Будве на одмору и лечењу. Такорећи свакодневно сам одлазио у Будву удаљену свега 15 минута од мога хотела. Навала туриста била је је већ спласнула, па се средоземним каменитим сокацима опет могло ићи, сокацима који су поново почели да заударају на вековну мемлу и расцветале девојке. Па иако је обалски градић био због кише суморан, покривен маглом и мраком невидљивих, загонетних даљина, ипак сам из дана у дан откривао нове детаље, јер сам свакога дана продирао у неки други кутак варошице.
И тако сам једног кишовитог дана наишао но ову „моју“, ову несрећну малу цркву. Уствари, ја нисам на њу наишао јер се она, маколико да је мала и скромна, узидана у северни део утврђења и нањему саграђена, ипак диже изнад града као нека врста куле-стражаре. Био сам пошао оног дана у шетњу са својим синовцем Станком, студентом, уплетен у разговор који је био напет због његове ране сазреле мудрости и мога старачког немира…
У близини православне цркве налазила се једна летња позорница, а поред ње, тридесетак метара у дијагонали од православне цркве, једна мала црквица – баш она чија ме је судбина нагнала да напишем ове редове. Прогурали смо се кроз мокре столице позоришта да бисмо стигли до мале црквице, веома радознали, јер смо били чули да је грађена у XII веку…
– Не може се унутра! Црква је пуна гована! – довикнуо ми је синовац и удаљио се од врата. „Глупост.’ Немогуће!“ – одговорио сам и прешао прекоцрквеног прага. Тамо ме је задахнуо и задржао ужасан смрад, као у нужницима предратних крчми. Нисада још незнам шта ме је у првом тренутку ошамутило: да ли сам смрад или баш то што је мала црквица заударала њиме. Удаљио сам се не бацивши више ни погледа у унутрашњост црквице, као да је тамо још нешто могло да се види сем онога што сам нејасно примио у свести: гомиле људске погани, густо поређане једна поред друге, тако да би их било могуће избећи, чак и при дневној светлости…
Мала црква у Будви, понижена отупелошћу своје деце, увређена заблуделошћу и пометеношћу свога народа, светли ми у мојој тами. Она је оно што би свако од нас радо хтео да буде: сам живот у своме вечном трајању, живот непостојећи, измишљен и жељан, живот далеко од непријатељства и измирења, далеко од одбранбене борбе.
Желео бих да ми она никада не престане да светли, баш зато што нисам обожавалац како њене некадашње функције, тако ни њеног данашњег понижења – и надам се да то никада постати нећу.“ (Види: Милован Ђилас, Црква безбожника – Опогањени храм Божји у Будви – симбол самоуништења једног народа, Американски Србобран, 16. мај 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A. ).
Страдање србске цркве од комуниста – Злочини против Бога и народа
Између осталог, навели бисмо још један пример Брозовог НАТО- великохрватског, расистичког, антисрбског и контрареволуционарног комунистичко-троцкистичког дивљаштва и безбожништва. У подгоричкој „Побједи“ од 17. августа 1958. године објављен је чланак под насловом „Волови у цркви“, где дословно стоји:
„На Ружици на Сњајевини, код Колашина, пред крај прошлпг века подигнута је велелепна црква, врло интересантно здање. Овај историски споменик је потпуно запостављен, и нико се о њему не стара. Кров је дотрајао, спроводник громобрана пресечен, тако да је од многобројних удара грома звоник напрскао, а од ограде нема ни трага. Врата и прозори су полупани и, као што се види на слици, у цркви се у току лета склањају волови…“ (Види: Волови у цркви, „Побједа“, Подгорица, 17. август 1958, стр. 11).
Душан Буковић
