И онда беше неко пролеће, мада се сунца руку на срце уопште не сећам, јер ми се хладноћа провлачила месецима касније кроз сваки удисај. Али, сећам се прве бомбе и првог узвика неверице и првог покушаја да са својом деценију исцрпљиваном свешћу спојим чињеницу да више никада ништа неће бити исто…ништа исто ни у Србији, ни у Европи, ни у свету.
До тог дана успешно смо се тешили да су деведесете само привремени сетбацк у историјском напредовању света да најзад загосподари еволуцијом и од мајмуноликог гледача у летеће тањире постане део универзума, али грдно смо погрешили. Прва бомба која је пала у срце Европе после другог светског рата означила је крај једне ере, а то што смо баш ми Срби били мета није случајно узимајући у обзир сва наша претходна војевања, све белосветске освајаче које отерасмо и наш геостратешки положај. То што смо имали малу, лошу копију Тита на челу државе, такође није помогло, као ни одбијање већине да прихвати чињеницу да нисмо центар космоса и да смо за свет, поготово за наше освајаче, само тачкица на мапи којом ће касније загосподарити као скакавци који једу будућност и црпе последње што ова планета има да нам да, а за собом остављају нови светски поредак, голу пустињу, море избеглица, џихад, ренесансу религја и уздизање најнижих људских порива.
Причају многи да се бомбардовања слабо сећају, јер су своје страхове утапали у домаћој ракији коју су ископавали из буџака резервисаних за свадбе, сахране и крштења. Неки су језу блажили свима радо дељеним бенсединима. Они су преспавали бомбе по мемљивим подрумима, децу су паковали бабама и дедама на село, а са децом и снове. А ноћне море растеривали су батеријским лампама у тами без ваздуха, али са тешким мирисом нагореле душе. Али, постоје они који су све трезни издржали, који су се одазивали радној обавези и који су због те своје трезвености и гинули. И то никако не сме да се заборави.
Не кривим ја све те сироте душе које су само остале саме у тами и чије срце није могло да поднесе свакодневни страх, из дана у дан, из ноћи у ноћ и призоре раскомаданих тела, јер су у сваком том телу видели своје. Не кривим ни оне са дубљим џепом који су, брже боље, утекли преко границе. Ни оне који су преко те исте границе зарађивали шверцујући све трице и кучине које су Србину под бомбама неопходне. А, не кривим ни оне који су безглаво срљали у смрт, омађијани пророчким говорима о победи коју нико при здравој памети не би могао да очекује. Јер, нас шака– њих деветнаест земаља чланица НАТО-а на челу са Америком и целом њеном војном машинеријом и војним отпадом који је врло смислено истоварила управо на нас. Али, кривим све оне Американце, Италијане, Шпанце, Немце, Енглезе, Французе…све мале људе тих великих нација који су пристали да им се душе ставе у службу новог бога, анти-бога, оног коме су баш тада помогли да се устоличи. И несвет о будућем, да, управо несвест…
Сећам се да смо све прозоре излепили широким селотејпом по савету стручњака, јер кад бомба детонира прозорска окна се разлете и осакате домаћине, али сећам се јако добро да нам сви селотејпи овог света нису помогли када нам је у кући експлодирала бутан-боца. Експлодирала од старости и некоришћења, а креснута због глади и малецке жељице да се поједе нешто топло у велеграду без струје и воде.
Сећам се и земљотреса који је уследио јутро након најгоре ноћи бомбардовања, а који смо пропратили само констатацијом: „Није ништа, само земљотрес…“ И суза своје деце, сувише мале да би схватиле зашто их сваку ноћ пакујем испод рагастола од врата, увијам у јоргане, љубим у мраку и седам на под поред препотопског транзистора спремна на следеће ноћно бдење. А јутро дочекујем спремна за нови радни дан и неки посао који није могао да сачека крај рата…остављам их и гурам се у тролејбус крцат испијеним људским љуштурама које пате исте патње као и ја.
Најтеже ми пада једно сећање које сада изгледа као сан о времену чуда и чудовишта, сећање на моју баку која свако вече пред сирене пали кандило испод иконе Свете Петке и шапатом изговара молитву тако чудесну да ми се свака реч молитве у срце урезала као ножем. Она шапуће несвесна да је чујем, прекрсти се брзо и журно наставља свој део посла око припрема за следећу ноћ страве, а управо њене речи лете као несклад између стварности и душе… „Опрости им боже, не знају шта раде.“
Олга Томовић
Видовдан
