Малинари-побуњеници код Пријепоља требало је овим «речима Нелета Карајлића» (из серије Сложна браћа) да одговоре министру пољопривреде Браниславу Недимовићу. Како другачије одговорити на трабуњање министра Недимовића о томе како малинари треба да се прилагођавају новим условима тржишта, конкуренцији и технологијама. Тачно је да су њихови конкуренти малинари из Пољске или Мексика, али та конкурентност није дирекна, него посредована државом из које малине долазе. Тако да и то њихово прилагођавање новим условима зависи од државе. Колико год да се они прилагођавају на исправан начин, држава даје коначан суд и од ње зависи квалитет тог прилагођавања. У име малинара поручујем министру Недимовићу – знамо ми да је Тито умро, али нисмо знали да сте ви министре подједнако добар демагог као Тито! «Машете» тржиштем као да је то неки апстрактни појам или нека магична реч коју је довољно само поменути и решити проблем. Није тржишна привреда џунгла да «већи гута мањег» без икаквог смисла и закона. И у природи постоји нека хијерархија и неки ред, а камоли у друштву и држави.
Овај кратки текст сам написао само из једног разлога – видим да „мученици“ штрајкују, па се упитам „Шта хоће ови лезилебовићи, овде је кило малина два евра, шта се буне ако им дају 1,5 евро, процентуално је то доста“. Кад оно, међутим! Цена 200. гр малина у продавници у којој радим на црногорском приморју је 2 евра! Дакле, 1 кг малина у Црној Гори је 10 евра! Е сад, ако њима плаћају 1,5 евро по килограму, замолио бих министра да ми објасни у које касе се слива оних 8, 5? Узимам у обзир све – и трошкове чувања, паковања, транспортовања, препродаје, царине, варирања цене, отпис робе, и слично … У овом случају, од произвођача до купца имамо две царине и два препродавца (у преводу две државе и два приватника (оног који у Србији откупљује и оног који и Црној Гори дистрибуира). Али без обзира на све, кад узмемо у обзир о којим количинама малина се ради, „без икаквог рачунања“ је јасно да су људи који их гаје и стварају на губитку, да на њиховом производу неко други зарађује много више него они. Дакле, не више или мало више, него МНОГО ВИШЕ. И да је за то директни кривац држава у којој они живе и раде. Не треба бити економиста да се то «види и разуме». И зато је итекако оправдано да се малинари буне и протествују. Треба лепо да се уједине, направе своје хладњаче и реше проблем тога да их неко други израбљује. Држава има увид у све (ако нема, онда није држава). Манипулација је објашњавати тржиштем ниску откупну цену малина, поготово ако имате увид у број хладњача, њихове залихе, њихово пословање, цену рада … ако државу занима само то да хладњача запосли 50-ак мученика, плати им дохотке и да што више извози, онда то није држава јер се не односи на исти начин према произвођачу малина и ономе који их складишти, обрађује и пласира на тржиште. Нити је када било нити ће бити нити треба да буде да сви имају исто, али мора се успоставити праведнија расподела добара. Не само у пољопривреди и финансијама – него у свим областима живота. Српско друштво вапи за тим! Хоће ли они који стварају нову вредност, бити робови оних који ту вредност упакују и препродају!? Или ће и једни и други живети нормално од свог рада.
Да ли Немачка, која је узор наше политичке елите (а њу чини један човек) и немачки капиталисти на овај начин експлоатишу своје пољопривреднике? И на крају, баш ме интересује колико кошта 1 кг. «српских» малина у Немачкој? «Тешко да је» испод 20 евра!
Петар Гордић, дипломирани мастер филозоф
