Родитељи који раде за велике технолошке компаније све више ограничавају својој деци приступ мобилним телефонима и таблетима
САН ФРАНЦИСKО – Људи који најбоље знају како нека ствар функционише често зазиру од ње. Технолози знају како телефони заиста раде и многи од њих не желе да им деца буду ни близу тих справа.
Зазирање које се полако крчкало у Силицијумској долини прерасло је у консензус: прича о предностима екрана као образовних алатки је пренадувана а ризик од зависности и ометеног развоја је висок. Сада је у току дебата о томе колико времена са телефоном је у реду.
„Не користити мобилни је много лакше него провести мало времена пред екраном“, каже Kристин Стечер, бивши истраживач друштвених мрежа, удата за Фејсбук инжењера. „Ако га накратко деци дам, она само желе још.“
Стечерова (37) и њен супруг Рушаб Доши истраживали су предности и мане времена проведеног пред екраном и дошли до једноставног закључка: не желе тако нешто у свом дому. Њихове ћерке старе пет и три године немају „буџет“, време које могу да проведу испред екрана. Једино када им је тако нешто дозвољено јесте када дуго путују колима или авионом.
Недавно је Стечерова мало ублажила њихов приступ. Сваког петка породица погледа један филм. Атена Чаварија која је радила као извршни асистент у Фејсбуку и сада је у филантропском одељењу Марка Закерберга – Иницијативи Чан Закерберг, каже: „Уверена сам да у телефонима чучи ђаво и уништава нам децу.“
Чаварија је својој деци мобилне телефоне дозволила тек када су кренули у средњу школу, а чак и сада забрањује њихову употребу у колима и жестоко ограничава време употребе у кући.
„Други родитељи ме питају да ли се бринем што не знам где су ми деца када не могу да их нађем“, каже Чаварија. „Ја им одговарам да не морам да знам где су ми деца сваке секунде.“
За дугогодишње лидере технолошке индустрије то што сада гледају како справе које су радили утичу на њихову децу делује као обрачун са њиховим животом и делом.
Међу њима је и Kрис Андерсон, бивши уредник Wиреда и сада извршни директор компаније која се бави роботиком и дроновима.
„На скали између кокаина и бомбонице, ближе су кокаину“, рекао је он о мобилним телефонима, ајпедима и таблетима.
Технолози који су радили на овим производима и писци који су пратили технолошку револуцију били су наивни, каже он. „Мислили смо да можемо то да контролишемо. А ово је изван наше моћи контроле. Они ударају директно на центре задовољства мозга који се развија. Ми као родитељи то не можемо да схватимо.“
Он има петоро деце и 12 правила која укључују: без телефона до лета пред средњу школу, без таблета, ајпеда, лаптопова у спаваћим собама, без друштвених медија до 13. године, без ајпеда, он контролише време проведено на његовом телефону. Лоше понашање? Kазна је 24 сата без приступа интернету.
„Нисам знао шта радимо њиховим мозговима све док нисам видео симптоме и последице“, рекао је Андерсон.
Тим Kук, извршни директор Епла, рекао је раније ове године да свом нећаку не би дозволио да користи друштвене мреже. Бил Гејтс је својој деци дозволио да користе мобилне телефоне тек када су били тинејџери. Стив Џобс није дозвољавао својој деци да приђу ајпедима.
Они који су дозволили својој деци приступ екранима сада морају да из извлаче из зависности тако што им објашњавају како технологија функционише.
Џон Лили, бивши директор Мозиле, каже да покушава да свом 13-годишњем сину објасни да њиме манипулишу они који су изградили технологију. „Kажем му да је неко написао код због кога се он осећа тако како се осећа“, каже Лили.
Други родитељи из Силицијумске долине кажу да постоји начин да време проведено пред екраном мобилног или таблета буде мање токсично.
Рене Диреста, истраживач Центра за хуману технологију, не дозвољава пасивно провођење времена са мобилним али дозвољава кратке, стимулативне игрице.
Ту су и они који се не слажу са дијагнозом да су мобилне направе опасне. Џејсон Тоф (31) који је водио видео-платформу Вине и сада ради за Гугл, дозвољава свом трогодишњем детету да се игра на ајпеду за који сматра да није ништа бољи нити гори од књиге.
„Напротив. И мислим да говорим у име многих родитеља који се из страха од осуде боје то исто да кажу“, рекао је Тоф.
Он каже да је као мали одрастао уз телевизију. „Мислим да сам испао сасвим океј“, додао је Тоф.
© 2018 The New York Times, Nedeljnik
