Две деценије после рата на Косову и Метохији и даље се вртимо у круг тобоже тражећи некакво решење за кризу у јужној покрајини, у којој се крије кључ регионалне стабилности. Излаз из лавиринта „питања Косова и Метохије“ не могу да пронађу ни европски чиновници, ни велике силе којима је Космет на маргини интереса и занимљиво тек као прилика за надметање.
Ко, у ствари, жели решење „косовског чвора”? Нико. Трагање за решењем се своди на импровизацију. Логика једног дела тзв. Запада – бомбардовали смо Југославију, признали независност Косова и то је за нас готова ствар – само оправдава присуство гломазне, скупе, неефикасне и корумпиране цивилне мисије и незаинтересоване војне мисије. Косово као амерички протекторат остаје велики дистрибутивни центар на хероинском путу, а уједно је и својеврсни логор за грађане Косова и Метохије, које исти тај Запад годинама безочно лаже и замајава причом о скорој визној либерализацији.
Логика тзв. Истока – не признајемо независно Косово, поштујемо међународно право, поштоваћемо договор две стране – не иде даље од толерисања бесмислених преговора и јалових договора Београда и Приштине.
Логика политичара у Приштини – Западу ћемо се заклињати да смо ми за договор, косовским Албанцима ћемо говорити да смо на корак до пуне независности, Београд остаје архинепријатељ Албанаца, али и наш тајни партнер у криминалу – прати логику власти у Београду – Западу се кунемо да смо спремни за договор, Истоку се заклињемо да ћемо бранити Косово, народу ћемо говорити да смо сачували „срце Србије”, Приштина остаје наш највећи непријатељ, али и највећи пријатељ у бизнису.
И тако Космет остаје проблем чије решење никоме од поменутих не треба, напротив. Косово услед оваквог размишљања остаје место где никада нико није победио, а заправо су пре две деценије изгубили и Албанци, и Срби. Спискови несталих, убијених, рањених, систематски застрашиваних… спаљене куће, похарани домови, отета имања, уништена гробља… најбоље сведоче о поразу обе стране.
Последњих осам година владари „Косова“: Тачи, Харадинај, Љимај, Весељи и остали, који су из рата изашли крвавих руку, подједнако као и власт у Београду, оличена у Александру Вучићу, који је из рата изашао крвавог језика, користе наводне покушаје проналажења решења за прикривање сопственог криминала и осигуравање простора за несметану пљачку својих народа. Њима решење не треба. За њих Косово није ни на небу, ни на земљи. Оно је само проблем који свим „(не)заинтересованим странама“ доноси зараду.
Космет је због свега овога данас рак рана Балкана, која захтева поштено, стрпљиво, систематско решавање, а не решење преко колена. Подела или „разграничење“ би, на то сви упозоравају, изазвала домино ефекат који би запалио регион. Исти резултат би дало и потпуно признавање независног Косова, јер би потенцијално отворило кризе у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини… Нажалост, на овим подручјима границе су се одувек цртале топовима.
Помирење Срба и Албанаца је стога од судбинског значаја за будућност овог дела Европе, али до њега се неће стићи причама о статусу које само одржавају пат-позицију. Тај процес би требало да почне договором о потпуној слободи кретања људи, роба и капитала. Друго, Европска унија и развијене земље би требало да успоставе и контролишу сарадњу полиција на Космету и у Централној Србији и тако спрече сарадњу косовске и српске мафије која се одвија под покровитељством власти у Приштини и Београду. Ако ЕУ заиста хоће решење, мора пре свега да помогне да се уништи балканска хоботница криминала. Тек тада ће косовски рат бити коначно завршен.
Обезбеђивањем слободе кретања, ослобађањем друштва од криминалних стега мафије и корупције и, коначно, омогућавањем животног стандарда достојног човека питање статуса ће постати секундарно. Чврсто верујем да би тада са Албанцима на Космету могло да се разговара и о заједничкој будућности у оквирима једне државе. Вековима смо живели заједно на овом простору и немам ни зрно сумње да је суживот могућ. Уосталом, моје детињство, проведено у Смаћу код Призрена, и мноштво примера из наше породичне историје сведоче о томе.
Албанцима би се у оквиру те просперитетне државе гарантовала сва права као и представницима других мањинских заједница и била би им омогућена потпуна партиципација у друштвеном, политичком и економском животу Србије. Да не буде забуне, ту спада и пропорционална представљеност албанских посланика у Скупштини Србије, као и њихово учествовање у свим другим гранама власти. Зашто министар у српској Влади не би могао да буде Албанац с Космета, а може Мађар из Војводине, Горанац, Бошњак, Хрват, или било ко други? Зашто се Албанцима не би исплатиле заостале плате и пензије које им Србија, као својим држављанима, дугује? То нису питања нације, већ основних људских права.
Са друге стране, ово значи да би Албанци подједнако морали да поштују и обавезе према држави – од решавања питања имовине на Космету до плаћања заосталих потраживања за порез и електричну енергију. У свему овоме нека будућа власт у Београду мора да игра конструктивну улогу без обзира на то да ли би у економском погледу била на добитку или не.
Сигуран сам да ће након уређења живота на Косову и Метохији о свему овоме моћи да се разговара и да ће бити могуће остварити најширу могућу аутономију Космета у складу са Уставом Србије. Било које друго решење „статуса“ било би кршење највишег правног акта наше земље, те, као такво, нелегални акт (читај: издаја) онога ко на то пристане.
Млађен Ђорђевић
Недељник
