У међуратно доба, југословенски комунисти су користили синдикате као поље за политичку агитацију, прикупљање радничког чланства, под паролом борбе за бољи раднички стандард и остале сфере ,,класне борбе”. Након освајања власти 1945. године, партија декларативно укида експлоатацију радника јер је сада „радничка класа на власти”. Самим тим и смисао синдиката као форме организовања променио је функцију. Синдикати постају директне слуге партије на власти. Партијски високи руководиоци по правилу постају председници синдиката (нпр. Ђуро Салај). Они располажу знатном синдикалном имовином заузврат контролишу и каналишу незадовољство радника. Стога у СФРЈ, па и касније деведесетих поред растуће економске кризе није забележен ни један генерални штрајк нити озбиљнија радничка побуна која би узрмала власт.
Иако су услови рада и животни стандард дуго били релативно лоши, синдикати су губили своју функцију, те су с времном све више постајали организациони одбори за народне свечаности (Први мај, Штафете младости…), или места за спровођење политичко-идеолошких курсева, другим речима, идеолошко-мотивацијско крило Партије и радничког самоуправљања. Такође су били важна карика у корупцији радничких маса повластицама и потрошним робама (свињске полутке, роба широке потрошње, повлашћена летовања ….). Одсуство организације, стечене коруптивне навике и зависност већине синдиката и партије на власти задржали су се и у транзицијском и постранзицијском времену на овим просторима.
Првомајске параде: Празник је рада. Пре него се оде у природу на роштиљање време је да поворке радника и пионира јавно искаже јавно своју љубав према комунистичкој партији и непогрешивом Вођи који их води у светлу будућност.
