КРОАТИЗМИ И СРПСКИ ЈЕЗИК

Кроатизам (или хрватизам) по својој дефиницији представља ријеч поријеклом из хрватског језика. Ситуација с кроатизмима у српском језику сложена је из простог разлога што је данашњи савремени хрватски језик (утемељен на српском штокавском нарјечју) суштински дио српског језика, па самим тим није јасно на основу којих параметара ми неку ријеч можемо прогласити „хрватском“. Навешћемо два проста примјера. Готово сваки говорник српског језика без много размишљања закључио би да је ‘свеучилиште’ хрватска ријеч, док је њен синоним ‘универзитет’ српска. Такође, иста већина рекла би да је ‘кут’ кроатизам, док би ‘угао’ била српска лексема. Овакви површни закључци иницирани су непознавањем властитог језика и неразмишљањем о значењу и поријеклу ријечи. Ријеч ‘свеучилиште’ састављена је од опште замјенице ‘све’ и именице ‘училиште’, која је раније изведена суфиксацијом радног глаголског придјева глагола ‘учити’. Дакле, састављена је од ријечи које су дио српског језика, и баш због тога ниједном говорнику српског језика није тешко да уочи њено значење, иако је без обзира на то проглашава хрватском. ‘Универзитет’ је интернационализам, одомаћен на српској државној територији, па због тога Срби у њему виде нешто блиско и своје, иако баш ништа, језички говорећи, нема српско у њој. Ипак, будући да Хрвати користе домаћу ријеч ‘свеучилиште’ (чије значење сви Срби разумију!), Срби ће домаћу ријеч отуђити, а страну прихватити као домаћу (а то је, рекло би се, менталитетска правилност и у другим друштвеним сферама нашег национа). Ситуација на релацији ‘кут/угао’ показује једну још алармантнију чињеницу. Наиме, у овом случају обје ријечи су домаћег поријекла, али пошто је на хрватској територији учесталији облик ‘кут’, Срби га проглашавају кроатизмом и самим тим сиромаше српско лексичко благо. Када бисмо се водили овом логиком, онда бисмо и Лазу Костића оптужили да користи кроатизам у својој чувеној пјесми Santa Maria della Salute: „да у све куте зоре заруде“. Наравно, Костић није посегнуо ни за каквим кроатизмом, већ је напросто његово лексичко познавање српског језика опширно, укључује и оне ријечи које су на маргинама разговорног стила. Сличних примјера је много и они одражавају погрешне погледе на појам кроатизма. Међутим, природа кроатизама мора се јасно језички одредити, а не субјективно, како то обично бива у смијешним споровима око тога која је ријеч из синонимског пара српска а која хрватска. Наука је и овдје јасна. Будући да је исконски хрватски језик везан за чакавско нарјечје, кроатизмима у српском језику могле би се евентуално називати ријечи које воде поријекло из овог дијалекта. То су, на примјер, сљедеће ријечи: „балуда, брс, бујоф, дрмун, фрменлин, гофац, бокун, тркор, цимбати, сјубен, иншома…“ Ово је само дјелић заборављеног чакавског језичког бића, које генетски представља исконски хрватски језик. Ипак, трагови чакавизама у српском језику нису нарочито изражени, самим тим ни истински кроатизми. Не треба упадати у заблуду вјерујући да би се језичка анархија на некадашњем српскохрватском подручју могла окончати тако да Хрвати васпоставе чакавски говор као књижеви језик, а одбаце штокавско нарјечје. То се неће десити, што најбоље показује пуристичка кроатистичка тенденција избацивања туђица из језика, чиме се жели приграбити што више домаћих ријечи којима би се дао отисак хрватске језичке аутономије. Баш у вези са том тенденцијом, Срби никако не смију да упадају у замке олаког одбацивања исконских српских ријечи, проглашавајући их кроатизмима, већ баш супротно, да његују и свакодневно употребљавају домаће ријечи умјесто туђица, а то ће несумњиво допринијети очувању идентитета језика. А то је опет, у крајњој линији, ствар језичке стратегије, нечега што код нас суштински и не постоји.